VOJISLAV FERNANDEL

Kozmetičke promene (DOS/SPS) više me ne uzbuđuju; ne čitam više Politiku, neću da kupujem Večernje novosti, ne mogu da gledam oslobođeni RTS; ta fantazma lažne Slobode u kojoj ne učestvujem, saznanje da Kurte i Murte menjaju mesta, iluzija da ćemo sve zaboraviti i da će Koštunica, nalik glumcu Fernandelu (primetili ste sličnost), sve to gurnuti pod tepih, ni luk jeli, ni luk mirisali, ni Albance ubijali, ni Sarajevo gađali - taj miris Zaborava uz šešeljevski genocid s pucanjem na ulicama, stvara, negde u stomaku, patološku potrebu da se povučem na hrvatsku istarsku plažu

Piše: Petar Luković

Naoružan neprikosnovenim umorom, nesanicom i lakim naslagama depresije u čijim primitivnim tragovima nalazim mešavinu otupelosti i zbunjenosti, osećajući se kao zatvorenik kojeg su nakon 13 godina pustili iz ćelije - teško je da objasnim dominantno kolektivno, a kamoli efemerno lično osećanje pred Srbijom Bez Miloševića (SBM); za samo šest dana, u neviđenom ritmu još neviđenijih promena, sve što je bilo Crno jeste Belo, svi su, odjednom, postali antimiloševićevci, milioni građana su, za 24 časa, promenili dres najdražih boja i hipnotičkom amnezijom izbrisali prošlost koja kao da nije postojala.

Sećam se: kad su mi, prije deset meseci, odmah nakon hrvatskih izbora, prijatelji iz Lijepe Naše pričali o pretrčavanjima, pranju, uskakanju na pobednički vagon, najnovijem prvoboračkom stažu - priznajem da sam mislio da preteruju, vole Hrvati da dramatizuju, nemoguće da su tisuće Tuđmanovih vernika iste večeri zaboravili svog Oca Nacije. Sad, kad sam doživeo da se Miloševića odriču njegovi prijatelji, drugovi, poslušnici, njegovi novinari, kad je opće-zajednička rečenica "Pobedili smo, majstore", sad kad u Srbiji ne možeš da nađeš lice koje će priznati da je glasovalo za Slobodana - sad se izvinjavam Hrvatima; brzina kojom su Srbi obavili salto-mortale i digli ruke od bivšeg Garanta Mira & Bezbednosti prevazišla je sve brzine ovog sveta, o konvertitskom talentu da ne govorim!

Pomenuti Slobodan Milošević, vidno bled i utučen, s nehajno prekrštenim rukama ispred sebe, idealan za hapšenje, pojavio se prošlog petka (6. 10.) pred televizijskim kamerama i rekao da čestita gospodinu Koštunici na pobedi, izjavio da mu je pao kamen sa srca jer sad nema toliko "veliku odgovornost za zemlju" i da će se iz sve snage odmarati i biti u društvu svog unuka Marka Juniora. Onda je Milošević nestao, ne samo sa ekrana, nego fizički; tvrdnje da se on nalazi u Moskvi realne su koliko i govorkanja da je u svom bunkeru kod Crnog jezera, u okolini Bora, ili makar istinite koliko vest da je negde u Beogradu u kućnom pritvoru. Zna se pouzdano da je Slobodanov sin Marko Senior, s lažnim pasošem na ime Marko Jovanović - uz pomoć pripadnika Službe državne bezbednosti - utovaren u avion za Moskvu, zajedno sa sinom, suprugom i pet putnih torbi. Čuli smo da ga Kinezi nisu pustili u Peking, baš kao što smo čuli da Sloba & Mira sanjaju o Pekingu kao svom budućem boravištu.

SRBIJA DO PEKINGA

Ono što je u čitavoj priči o Zločincu i njegovoj mentalno poremećenoj supruzi ironično - sadrži se u činjenici da će Miloševićeva Familija, a možda i on sam, iskusiti šta znači biti izbeglica; upravo projekat Velike Srbije s penetrirajućim grafitima da je Srbija do Tokija ili do Pekinga, čitav taj koloplet zločina koji je stvorio milione izbeglica dovodi do nekakvog kosmičkog razrešenja - da Miloševićev sin, danas na ničijoj zemlji, sa suprugom i detetom, u društvu svojih pet putnih torbi, iskusi delić izbegličke sudbine, čak i po cenu da se negde smesti i nastavi da živi kao da se ništa nije dogodilo.

Bes, histerija i prirodna potreba za revanšizmom glede Miloševićevog bahatog sina koji se godinama ponašao kao Gospodar Požarevca - rezultirala je demoliranjem njegove diskoteke "Madona" (šteta: 350.000 DEM), uništenjem svih prodavnica u Požarevcu, a možda najspektakularniji oblik Osvete predstavila je razularena gomila u centru Beograda, gde se u prizemlju Robne kuće nalazila Markova parfimerija "Skandal"; sve je polomljeno, isečeno na komade, odneto, pišalo se po zidovima, odvaljivale su se grede... sve uz povike "Žali se tati!".

Priča o Tati i njegovoj odgovornosti za zločine svoj nastavak ima u izjavama čelnika Demokratske Opozicije Srbije da Miloševića ne nameravaju da izruče Haškom tribunalu i da "pitanje Miloševića nije prioritetno za vlast u novoj demokratskoj Jugoslaviji" (rekao drug Koštunica u utorak uveče); uopšte, vidljivo i namerno i primetno i karikaturalno izbegavanje da se o Miloševiću govori kao o zločincu, a ne samo falsifikatoru izbora ili čvrstorukašu koji nas je držao u ovom kavezu svih ovih godina, govori da će Koštunica i njegovi prijatelji po svaku cenu, što duže, izbegavati da se pozabave onim što jeste najbitnije; da se jednom i zauvek povede i okonča Poglavlje o Zločinu, da konačno saznamo šta je i ko je radio na hrvatskim i bosanskohercegovačkim i kosovskim ratištima, tko je ubijao, a tko samo držao kalašnjikov (kao drug Predsednik, na Kosovu, krajem 1998.), tko izdavao naređenja, tko uživao u čišćenju nesrba, tko se družio s doktorom Radovanom i tko vojnički svršavao nad sagorelim Sarajevom.

Euforija sveta - malo pod grižom savesti zbog bombardovanja, malo zbog saradnje s Miloševićem u kojeg su toliko polagali svoje nade - ciničnim obrtom pretvara se u farsu; u Beograd, recimo, stiže Hubert Vedrine, francuski ministar inozemnih poslova, osoba koja je pre dvadesetak dana u nekakvom Opštinskom sudu u glavnom gradu, uz oduševljenu publiku koja je aplauzom i vriskom ispratila presude, osuđen na 20 godina zatvora! Zar se netko seća da nam se to, vaistinu, dogodilo pre nekoliko tjedana, gde su te vajne sudije koje su donele presude, gde je publika, gde su advokati koji su braneći Clintona izjavljivali da je on "imao teško detinjstvo" i da odatle potiču njegove traume. A onda čujemo da su Clinton i Koštunica razgovarali telefonom, tko koga zajebava, stvarno vas pitam?

OSLOBAĐANJE TEPIHA

To manijakalno kameleonstvo - da se za sedam minuta čovek promeni kao političko biće, od levičara u desničara, od kretena u manijaka - svoje tragove ostavlja u strašnim moralnim stratištima; trebalo je videti kako Novooslobođena Radio Televizija Srbija prima u goste Vojislava Koštunicu, Miloševićevog naslednika; trebalo je videti seksualni entuzijazam voditelja Aleksandra Mandića koji u oduševljenju pred Predsednikom samo što nije kleknuo na kolena i krenuo da oralno zadovolji druga Voju, koji se - kladim se - ne bi protivio; valja posmatrati šta se dešava na toj DOSoviziji/Televiziji, gde svakog jutra, popodneva i večeri DOS-prvaci drže banku, obećavaju kule i gradove, podstičući anarhiju koja se pretvara u lavinu otimačine, upadanja u institucije, osnivanja nekakvih Kriznih štabova i preuzimanja imovine na isti način kao što su "oslobodioci" iz Savezne Skupštine oteli umetničke slike, ukrali statue, orobili Skupštinu tepiha i skupih dragocenosti - sve u ime demokratije koja se valja ulicama.

U danu kad u bolnice ulaze ekipe lekara i proglašavaju da one imaju vlast, kad se po preduzećima osnivaju štrajkački odbori koji na ulicu izbacuju direktore, kad u Ministarstva upadaju ljudi koji se predstavljaju kao Krizni Štab Za Zdravstvo, kad Radio Televizijom Srbije rukovodi štrajkači odbor sindikata "Nezavisnost", kad Politiku uređuju ljudi koji su tu radili godinama, kad više ništa u ovoj zemlji ne funkcioniše, kad policijom rukovodi svako i niko (izjava jednog od čelnika DOS-a), kad se ne zna tko pije, a tko plaća... očekujem da mi na vrata bane Krizni štab za Feral i odluči da za vas, ubuduće, piše Dragoš Kalajić, poznati protivnik režima, vrlo omiljen u desničarsko-nacističkim krugovima hrvatskih idiota.

Revolucija, čak i kad je opravdana, naročito u času kad je Sistem doživeo kolaps i kad je svakom dozvoljeno da bude anarhista koji misli o svom džepu i svojim parama - izaziva, bar u pesimističkim, doduše retkim krugovima, neku vrstu tragične spoznaje da, recimo, Koštunica nema ništa protiv da mu se dive kao Miloševiću, sve ćemo to, drugovi, objasniti narodnom voljom, bagerom ako treba, uskočiće u pomoć Oslobođena Politika i Radikalno Oslobođeni Ekspres, čak i Radio-Beograd, s istim morbidnim glasovima, kaže da je demokratija stigla i da je ništa ne može zaustaviti.

FANTASTIČNA MIMIKRIJA

Dok u zemlji ostavke pljušte takvim tempom da ih ne možete registrovati - svi su, ukratko, dali ostavke ili smenjeni Kriznim štabom: Mihalj Kertes (u čijem su kabinetu nađeni arsenali oružja, sedam kilograma heroina i dokumentacija spremna da se spali), Radoman Božović, nekadašnji srpski premijer, do pre 24 časa direktor Genexa (po zlu upamćenog u Hrvatskoj), u čijoj je kancelariji otkriveno mermerno kupatilo s jacuzzi-kadom i bade-mantilima u različitim bojama; Milovan Bojić, genetski kretenoid, potpredsednik Vlade Srbije i ministar zdravlja i predsednik Atletskog saveza Jugoslavije; iz Košarkaškog kluba Partizan dojavili su da su smenili Ivicu Dačića, predsednika beogradskih socijalista, i na mesto predsednika kluba postavili Vladu Divca, koji, inače, igra za Sacramento u NBA-ligi: da ne pitam šta je besmislenije - socijalista ili igrač koji u Americi i kojeg ovde nema; smenjuju se rektori Univerziteta, dekani, direktori, sve je - odjednom - novo, niko ne postavlja pitanje: gde smo, bre, drugovi, bili svih ovih 13 godina, je li moguće da je Slobodan Milošević baš sam vladao i da su baš svi bili protiv njega?

Osećam se kao potpuni idiot koji ne ume da artikuliše sebe; jesam li srećan - jesam, ali delimično; jesam li depresivan - jesam, ali maksimalno; jesam li zadovoljan - nisam, ali koga je briga; jesam li optimista - ne znam šta je to optimizam, odgovaram i sanjam, iskreno, da negde i nekako odem, da baš svako sranje ne moram da registrujem i da baš nad svakim sranjem ne moram da povraćam. Recimo, list Politika: njihovi - još uvek - dopisnici iz Pekinga i Newyorka, koji su nas godinama uveravali o prijateljstvu i zaverama, ugledu Slobodana Miloševića, ljubavi prema jednoj slobodnoj zemlji na Planeti - Miloševićevoj Jugoslaviji, otkrivali sve što im je naređeno iz Beograda, za samo 24 časa postali su "demokrati", po njima je sad Slobodan Milošević - diktator, Amerika nije tako loša kao što se činila, Kina baš nije tako dobra kao što je izgledala, zar, zaista mislite da je mogućno da poverujemo u ovo Today ako već Yesterday nismo verovali, ima li kraja ovom nezapamćenom obrtu, ovoj fantastičnoj mimikriji koja nas udara s leva i s desna, u revolucionarnom ugođaju reprize Događanja Naroda.

REVOLUCIONARNI ZANOS

Moj slučaj; u subotu navečer, pozvan na rođendan moje prijateljice; konačno - nešto alkoholno i jestivo, nešto što nije esencijalna politika, nadam se. Grešim, naravno, jer čim sam ušao u rođendanski restoran i video likove iz DOS-a koji zagriženo gledaju u mene, posebice članove Koštuničine stranke (DSS), znao sam da će me Revolucija dotući. Krenulo je optužbom da sam nečastan, pokvaren i neprijateljski raspoložen prema drugu Vojislavu; napisao sam negde - rekli su mi - da Vojislav nije korumpiran jer nije imao priliku da bude korumpiran, pokušao sam da im kažem da je prava rečenica glasila da je "nekorumpiranost rezultat njegovih loših izbornih rezultata", ali, u revolucionarnom DSS-zanosu, nije bilo mesta za argumente; budući da nisu mogli da me optuže da žalim za Miloševićem, optužili su me kao agenta Međunarodne Zajednice, stvorila se gužva, falilo je samo da budem optužen kao Hrvat koji radi sa Zvezdare, umesto da se javno predstavi kao fanatik Istre ili Biokova. Otišao s fucking rođendana, imao noćne more (Koštunica u glavnoj ulozi), probudio se i uverio se da se, de facto, malo toga promenilo.

Miloševića više nema i nikad ga neće biti; ali, ono što jeste Funny/Sad sastoji se u samoodbrani da s Miloševićem nismo završili i da god s njim ne završimo - nismo završili ništa. Kozmetičke promene (DOS/SPS) više me uzbuđuju; ne čitam više Politiku, neću da kupujem Večernje novosti, ne mogu da gledam oslobođeni RTS; ta fantazma lažne Slobode u kojoj ne učestvujem, saznanje da Kurte i Murte menjaju mesta, iluzija da ćemo sve zaboraviti i da će Koštunica, nalik glumcu Fernandelu (primetili ste sličnost), sve to gurnuti pod tepih, ni luk jeli, ni luk mirisali, ni Albance ubijali, ni Sarajevo gađali - ništa.... i gde će đeneral Nebojša Pavković (baš javljaju) ostati Načelnik Generalštaba, kao da se ništa, fuck it, nije desilo, kao da Pavković nije Ultimativni Zločinac - taj miris Zaborava uz šešeljevski genocid s pucanjem na ulicama, jer policije nema i neće je još neko vreme ni biti; uz izjavu Ljubiše Ristića da ništa još nije gotovo i da će se oni vratiti... stvara, negde u stomaku, patološku potrebu da se povučem na hrvatsku istarsku plažu, u hrvatski suteren sa zvucima bagera, u topli hrvatski e-mail koji Riziko-igrom osvaja Srbiju golim hrvatskim prsima, negde s visina Biokova.

Kaos called Haos moraće se da se kristališe u mesecima koji su ispred nas; ostaje mi samo da sanjam o Zemlji Koja Nije Hrvatska Ili Srbija, gde mozgovi ne menjaju mesta bez transplantacije, gde života ima bez krvi, gde je poprilično dosadno i hedonistički atraktivno; gde žene svojim grudima/četvorkom vraćaju nadu da ima smisla opet stići u Hrvatsku, obećanu zemlju, za ovog autora - forever!