Nekritička filozofija  

Ima problema sa obe reči koje cine naslov ovog teksta. Filozofija se nikako ne oslobadja značenja nepraktičnosti, postavljanja pojmova ili sporova koje malo ko razume ili unapred pretpostavlja da njihovo ovakvo ili onakvo rešavanje ne menja ništa u životu. Prema reči "kritika" sam uvek imao rezerve, jer ima voluntaristički, subjektivan prizvuk. Isti je slucaj i sa "kritičkom teorijom", filozofijom koja je sudeci po citatima Horkhajmera ili Habermasa jo uvek vodi ispred ostalih filozofija po referentnosti za naše intelektualce. 

Očigledno se misli da su ovi citati živi i da korespondiraju sa stvarnošću. Ustvari, ova filozofija odgovara samo našem zaostatku za stvarnošću, tj. po duhu koji nosi sa sobom, ona odgovara tačno vremenu šezdesetih i sedamdesetih u kome je i imala svoj zenit. "Kritička teorija" je nastala tako što su se pred marksisitički krug filozofa postavljali problemi koje je donosio razvoj dogadjaja u socijalističkim i kapitalističkim društvima. Oni su na taj razvoj reagovali tako što su redom odustajali od revolucije (revolucionarnog nasilja), diktature proletarijata, planske ekonomije, istoricizma itd. Ono što je ostajalo nije bilo puno, ali je bilo ključno: uverenje da ipak samo leva filozofija nosi moralni autoritet, da čak kad eliminišemo praktične greške, ipak filozofija može reagovati na klasnu nepravdu i manipulacije čuvajući ideal pravednog društva kao mogućeg. Mala zvrčka koja je napravila probleme je ekskluzivnost, autoritet je ipak trebalo zadržati za sebe, ali je još veći problem nastao kad je ta pozicija racionalizovana u opširnoj i komplikovanoj teroiji koja je potencirala, u napadu radikalne samokritike, neodrživost opštih teorija, proglašavajući da fragmenti ne mogu naći zajednički imenitelj i da to ne treba ni pokušavati, jer je to inherentno tako. Ova teorija nije odgovarala stanju stvari, ali je odražavala identitet njenih stvaraoca: iako su njihove ideje bile globalno u uzmaku, trebalo je ipak zaštititi njihovu jezgru, ipak okupiti ljude pod jedan sentiment, a označitelje leve filozofije zadržati na okupu pod staklenim zvonom fragmentacije, kojoj nikakva eventualna opštost ne može ništa. Ovakva filozofija odgovarala je vremenu akademskih ideoloških borbi, gde su krupna politička pitanja revolucije (kakve takve) i sudbine čovečanstva podeljenog na zapad i istok još uvek bila u igri.

Možda je odgovarala i nama dok se trebalo snalaziti u nedemokratskom režimu. Ali je danas besmisleno insistirati na tome da se demokratsko društvo shvata kao agregat fragmenata kojima je stalo samo do njihove samosvojnosti. Iza ove "liberalne" formulacije krije se nedemokratsko društvo. Iako je reč "filozofija" verovatno nepovratno prešla u prekomplikovane reči, problemi u kojima se nalaze društva u tranziciji poklapaju se sa problemima kojima se ona bavi. Ovo su društva koja traže novi konsenzus nakon što je stari "socijalistički" propao (Mirko Marjanović pre neki dan još uvek pravi lapsus kada govori o našoj državi: "Socijalističk... Savezna Republika Jugoslavija") - filozofija se bavi normama koje mogu da budu predmet konsenzusa. Sudeći po filozofima koje citiramo, mi smatramo da je taj novi konsenzus subjektivna i ideološka stvar, pa prema tome proizvoljna i trenutna. Problem sa tom proizvoljnošću nije u tome da se možemo vratiti na staro, vec da će se zaštićena subjektivnost rukovoditi više sobom nego stvarnošću.