Licni stav/ vesna pesic

Povodom teksta Aleksandra Tijanica "Kad je apetit veci od razuma"
Crni oblaci, opet

    U prosli petak citaoci cenjenog lista Danas doziveli jedno neprijatno uzbudjenje. Prava pravcata zgranutost. Nije tesko pogoditi da je rec o clanku Aleksandra Tijanica. Nisam resila da pisem ovaj tekst da bih se "zakacila" s g. Tijanicem, niti mi je namera da njega povredim. Ako bi imala takve namere, onda ne bi imalo smisla da se javljam za rec. Jer, ono sto je mene uzbudilo, a i prilican broj ljudi, jeste Tijaniceva namera da povredi, da "opauci" i izgazi nogama uz psovke i viku. Jednom recju preterana grubost, koja deluje sokantno a do juce je jos mozda moglo i tako. Karakteristicna nevaspitanost u formi intimiziranje sa predstavnicima vlasti i politickih partija (sadasnji predsednik se naziva "Voja" ili Macor", bivsi predsednik Sloba ili "Bengalski Tigar", predsednik Demokratske stranke, dr Zoran Djindjic, - "Mali Sloba" itd), sada se doimaju kao smrtonosna pretnja.
    Kao crni oblaci nad nama. Naravno, uznemirenje je izazvalo i to sto Tijanic hitno trazi da se razvrgne DOS, najvise zbog toga sto u toj organizaciji deluje jedan lider koji je "Mali Sloba", odnosno radi iste stvari kao i Slobodan Milosevic: namesta samo svoje ljude, gleda da unisti dr Vojislava Kostunicu, popularnog i tek izabranog predsednika drzave i smera i druge, sve same grozne stvari, od kojih se svakom normalnom dize kosa s glave. Poenta da su se prosvercovali "oni isti" koje smo smenili, pa se, implicitno nista nece promenti ako brze-bolje tu sverc robu ne proteramo, izgleda ofucano. Ali i vise od toga jer prica o "Kurti i Murti" sada zvuci i opasno i uvredljivo.
    No, mracna prica o "Kurti i Murti" spada u sadrzinski deo uzbudjenja, a ja mislim da to nije glavna stvar. Kada bi to bilo glavno, moglo bi se jednostavnije odgovoriti piscu uzbudljivog clanka. Lako bi se moglo reci da ako se nego vec svercuje, to bi mogao biti bas sam pisac clanka, jer je on za sva vremena i sve vlasti. Strah koji je zapljusnuo citaoce Danasa, ne moze se lako odagnati prostim podsecanjem da je Tijanic bio Milosevicev ministar, blizak prijatelj Mire Markovic, pa prijatelj jedne druge mocne dame. Covek uvek blizak nekom mocniku. Lako je reci da se Tijanic, eto, razestio sto i sada nije nesto slicno, ministar ili direktor Politike. Ako se zbog toga razestio, to bi cak i bilo ljudski. Ali nacin na koji se razestio nije ljudski nego zastrasujuc. Taj nacin je mrkli mrak, a taman smo se iz njega izvukli.

    Aleksandar Tijanic kao da nije shvatio da "ko ce vise da raspali" i ko ce vise mraka da prospe, te inace glavne zabave milosevicevsko-seseljevske epohe, sada paraju usi i zastrasuju ljude koji se u cudu pitaju da li se, mozda, opet nismo vratili na staro?
    Predsednik Kostunica nam je obecao pred same izbore, na mitingu u Beogradu, da je njegov politicki program jednostavan i svima shvatljiv. On se zalozio da zivimo u dosadnom drustvu. Ja sam to shvatila da treba da zivimo u miru i umereno. Odavno sam mislila da su ovdasnja uzbudjenja postala preteska za normalnu psihu i da ako jos malo potraju svako ce za sebe, u svojoj rupcagi puci k’o zvecka. Novo doba se prepoznaje po tome sto ono ne podnosi prejake formulacije, niti krajnosti koje kidaju nerve i ubijaju ljude. Ne podnosi ni raspaljivanje strasti i zloslutne "istine". Mozda bi bilo najtacnije ako kazem da ce novo vreme biti zaista novo ako se pravi razlika izmedju kritike i napada. Kritika je zaista dobrodosla, ona je deo definicije demokratskog drustva, ali to nisu pljuvacina i mrznja.
    Otkako smo uspeli da bez ijedne zrtve menjamo istorijske epohe, zauvek i nepovratno smo postali alergicni na opasne ljude i teske reci. Kao sto nikada ne moze da se vrati robovlasnistvo ili da opet padnemo pod Turke, bas isto tako nema povratka na brutalnost u kojoj smo ziveli poslednjih trinaest godina. Ovde je vodjena jedna strasna politika, politika rata i spaljene zemlje, politika koja nemilice ponizava ljude, citave narode i drzave. Svercovanje brutalnosti u novo vreme ne sme da prodje, pa neka se i g. Tijanic nauci vaspitanoj kritici, sem ako nece da bude prepoznat kao covek bivsih i opasnih vremena. I on sam kaze da smo umorni, pa ako je tako, neka nas pusti da se odmorimo.
    Ziveli smo u vremenu u kome je brutalnost imala brojne musterije. Negovana je kao sustinska nacionalna osobina, kao nasa "muska politika", kao ratna truba ali i kao strukturno obelezje jednog gluvog doba u kojem je brutalnost bila glavna strategija. Cilj te strategije je bio da se zanevek ukine osecaj za meru i dusevnu otmenost, da se normalizuje patologija svakodnevnog zavrtanja sije i ko ce kome. Ako smem da svoje osecanje pripisem i drugima, onda bi bilo tacno da se gradjani ove zemlje vise tako ne osecaju. Posle 24. septembra, kada je pobedila cutljiva i unesrecena Srbija, i kada su ti isti ljudi dosli 5. oktobra pred Saveznu skupstinu, od kojih je bar svaki drugi bio svestan da moze da zaradi metak, oni su resili da nece vise da se vracaju na staro i brutalno - po cenu zivota.
    Nece vise toliko uzbudljivo da zive pa da naglas, zastraseni i unezvereni, citaju Tijanicev tekst, o tome ko ce kome glavu skinuti i to medju koalicionim partnerima, pobednicima, za koje je narod glasao i koji dosad jedan o drugome nijednu ruznu rec nisu izgovorili. Ali eto, covek zna da je sve to farsa i da se uveliko sprema da glava sa ramena padne. I sve se nastavlja po starom. Velikog Slobu nasledjuje Mali Sloba. Kada se bolje pogleda, Srbija opet s konja na magarca. Mali Sloba "nama soli pamet, a u stvari sebi soli biftek", a "Kostinica predstavlja izolovanog, nemocnog propovednika svedenog na puki simbol Jugoslavije, zemlje koje nema". Sve me ovo podseca na "Vojko i Savle" samo sto je autor poznat. Sto god da bilo, za ovoliku destrukciju i toliko opakih reci nema vise musterija. Gluvaci su postali sluhisti.
    Uspostavila se jedna nova mera stvari, mozda jos slabasna, ali dovoljno prepoznatljiva da bi se mogla podvuci crta koja treba za navek da nas razdvoji od onoga sto je bilo.