Koštunica je istorijska ličnost, ali nije dobro strateško rešenje za SRJ

NENAD ČANAK, lider LSV, roker i „klip u točkovima DOS“, za „Blic News“ govori o autonomiji Vojvodine, Vojislavu Koštunici, Momčilu
Perišiću, Slobodanu Miloševiću i Miri Marković

Autori: Maja Slavnić/Robert Vizi             

Nenad Čanak, prvi čovek Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) i predsednik Skupštine Vojvodine, jedan je od retkih lidera DOS koji se ne nalazi u Vladi Srbije. Objašnjava to rečima da nije ni tražio, ali i da mu ništa nije ni nuđeno. Ovih dana gotovo da se oporavio od teške saobraćajne nesreće, vratio se sa proputovanja po SAD, gde se, kako tvrde, predstavljao kao predsednik Republike Vojvodine, na TV „Pink“ ga je dočekao njegov spot „My way“, a po Novom Sadu se uveliko šuška da će se skrasiti i u fotelji predsednika UO NIS „Naftagas“. Iako jedan od zagovornika najžešćeg revanšizma, Čanak je posle 5. oktobra „spustio loptu“ i čak je viđen na proslavama i koktelima porodica koje su stekle enormna bogatstva za vreme vladavine Slobodana Miloševića i pod njegovim sada „mrskim im“ režimom.

Za protekla četiri meseca DOS nije ispunio gotovo nijedno predizborno obećanje. Zašto je to tako?

- Zanimljivo je koliko čovek vidi kada mu se promeni životni rakurs gledanja. Za vreme ležanja u bolnici, mnogo sam naučio o potrebi socijalnih programa, ali ne iz nivoa političke priče, nego iz aspekta nekoga ko ne može apsolutno sebi da pomogne. Isto tako i razmišljanja ljudi koji su sada u poziciji da budu na javnim funkcijama drugačija su nego pre. Svi smo mi znali koliko je režim Slobodana Miloševića zločinački, ali niko nije mogao ni da pojmi koliko je štetočinski, koliko je rastočio ne samo institucije, nego društvo u celini. Naša država sada mora tako temeljito da se rekonstruiše i rekonstituiše, da je za to potreban gigantski rad i napor. Pitanje je da li za to ima snage u ovom trenutku.

Bili ste najglasniji zagovornik Miloševićevog brzog hapšenja?

- Da bi neko bio uhapšen, neko drugi protiv njega mora da podigne optužnicu, a to je tužilac. Da bi tužilac bio imenovan, potrebno je da ga imenuje ministar pravosuđa, a da bi se to desilo, mora da se sklopi vlada. DOS je najveća koalicija u istoriji planete Zemlje koja je došla na vlast i održavati je živom i funkcionalnom je užasno težak posao, koji je već sam za sebe neverovatno komplikovan. Mi smo se svi borili protiv onog, ali nismo sigurni da smo se baš borili za ovo. Svako se borio za nešto bolje, ali da li je to bolje sada, nisam siguran. Zbog svega toga, pojavljuju se problemi o kojima niko nije razmišljao. Lično - nemam dilemu. Od početka sam govorio da Milošević mora biti uhapšen i izručen u Hag.

Jedan ste od retkih lidera DOS koji danas brani ideju Haga. Koji su vaši argumenti za ekstradiciju naših državljana?

- Moji argumenti su jasni. Ako želimo da budemo deo UN, moramo poštovati njihove organe, a upravo su UN osnovale Savet bezbednosti koji je tvorac Tribunala u Hagu. Dakle, ako hoćemo u UN, moramo isporučiti Miloševića. Tim pre što je to potcrtano zakonom donešenim u američkom kongresu, po kojem će se obustaviti pomoć od sto miliona dolara Srbiji koji ovog trenutka treba da uđu u zemlju, ukoliko Milošević ne bude uhapšen do 31. marta. Znači, stvari su vrlo jednostavne, čak brutalno i vremenski ograničene, a koegzistentne političke volje nema, jer unutar DOS postoje različite snage. Ima onih koji misle da to ne treba raditi, zatim onih koji su protiv Miloševića iz razloga iz kojih sam i ja - jer je vodio strašne bratoubilačke ratove - ali ima i onih koji misle da je odgovoran zato što je izgubio te ratove, što je jako bitna razlika.

Dakle, previranja u DOS postoje i oko odnosa prema poraženim snagama?

- Da. Nesumnjivo je da su poražene snage odlučile da uzvrate svom silom, idući do fizičkih likvidacija, što vidimo iz niza atentata koji jasno govore šta je njihova namera - unošenje haosa, panike i straha u pojedine strukture društva. Svako ko razmišlja o tome zašto Milošević nije uhapšen ima u meni nekoga ko razmišlja s njim.

Šta će od toga biti, videćemo, ali je barem prvo predizborno obećanje ispunjeno: Milošević više nije ni na jednoj državnoj funkciji, SPS, JUL i SRS više ne vladaju ovom zemljom, a mediji nisu ono što su bili do juče. Možda su čak i naši nesporazumi unutar DOS dobrodošli da se razbija eventualno jednoumlje raznim stavovima. Ali, sve to dok ne počne podizanje optužnice - jer je to uslov za Miloševićevo hapšenje - nema smisla. Nadam se da se strpljenje građana neće još dugo stavljati na probu.

Da li vi mislite da će Milošević biti uhapšen do 31. marta i koliko je realno očekivati da se u DOS usaglasite do tada?

- Ne znam da li će se DOS usaglasiti, ali verujem da će Milošević biti uhapšen.

Šta s ostalim pripadnicima bivše političke elite?

- Mora se povući jasna razlika između ličnih netrpeljivosti i pravosuđa. Nisam ni sudija, ni pravnik, već sam ekonomista i neću da zalazim u sve to. Mora se podići optužnica protiv odgovornih za sve što se događalo. Imamo petoricu koje traže međunarodni organi: Slobodan Milošević, Milan Milutinović, Dragoljub Ojdanić, Nikola Šainović i Vlajko Stojiljković. Postoji i niz osoba koje nisu naši državljani, a koje Hag traži. I tu nema mnogo mudrovanja.

U nekim pričama u vezi sa hapšenjima unutar DOS je pominjano i ime Mire Marković...

- Ne znam da neko traži Miru Marković. To što je ona više od 10 godina izazivala nervne slomove ljudima koji su bili prinuđeni da slušaju njena unjkava upljuvavanja, koja su predstavljala najdrskije uvrede elementarnog zdravog razuma, međutim, nije krivično delo. S istim bahatim, primitivnim cinizmom kakav je imala i Elena Čaušesku, bivajući, u svoje vreme, predsednik Akademije nauka i umetnosti i terajući ozbiljne ljude da slušaju šta ima da saopšti preko svojih gimnazijskih sočinjenija u petparačkim nedeljnim listovima. To je takav glib samoponiženja za sve one koji su na to pristali, da je to odurno. Tu priču o Miri Marković najviše potenciraju oni koji su bili njeni sateliti, jer ih vređa uspomena na sopstveno poniženje. Ja na to nisam pristajao, pa valjda zato ni nemam neka teška osećanja. Ako ima krivičnih dela, onda neka se time bave policija i sudovi.

Hapšenjima, suđenjima i presudama van sudova bavio se Miloševićev režim, ali mi smo se i borili da se to više ne događa. Ali, nije društvo odmah popravljeno time što su oni otišli, a neko drugi došao na vlast. Nije društvo demokratsko zato što je predsednik sebe predstavio kao demokratu. Mogu ja sebe da nazovem Arnoldom Švarcenegerom, pa Vojvodina neće postati društvo mišićavih. To jednostavno ne ide tako. Da ne bi bilo zablude, svako ko je kriv mora da odgovara, ali istovremeno, svako za koga ne postoji osnovana sumnja da je kriv ne sme biti izlagan šikaniranju. Inače, ništa nismo uradili.

Na prošlogodišnjem mitingu u Beogradu bili ste mnogo oštriji, pominjali ste i neke bandere i vešanja?

- Ja sam rekao šta će se desiti ako ukradu izbore. Rekao sam ako ukradu narodnu volju, da ćemo se ponovo okupiti, naći đubre, iskopati ga i obesiti na digitalni sat na Trgu Republike. Razlog tog veselja mojim iskazom nije bio u vešanju, nego konkretno šta da se uradi ako budu glasovi pokradeni, jer su ljudi pali u letargiju da režim može da krade do sudnjeg dana. I šta se desilo? Stvarno su pokušali da ukradu izbore, narod je stvarno izašao i Milošević nije fizički obešen o digitalni sat, ali se to dogodilo sa njegovom politikom koja je okačena o stub srama.

Gospodu Bogu hvala što nije on direktno obešen, jer i nisam govorio o njemu kao ličnosti, nego kao personifikaciji tog sistema. To je spasilo ovu zemlju od tragedije u koju stalno upadamo, da se kraj svake političke epohe završava krvlju. Jer, onda nova politička epoha počnje u krvi, a krv nikad nije dobro tlo iz čega nešto treba da izraste. Zato je spas za Srbiju počeo 5. oktobra time što Milošević nije obešen.

Međutim, krah Srbije će se desiti ako do 31. marta ne bude uhapšen. A obešen i uhapšen nisu iste stvari. Kada masa na ulici veša, to je linč, a kad država hapsi, to je pitanje sprovođenja pravne države i državne volje. Mislim da to nije nikakvo stajanje na loptu, već pitanje šta dalje učiniti. Nemam šta da se dogovaram ili premišljam, moj stav o tome je poznat. Treba ga uhapsiti, predati Hagu zbog ratnih zločina i genocida, a istovremeno organizovati suđenje u odsustvu u Beogradu za dela za koja tamo neće odgovarati: razbijanje države, kršenje Ustava i u krajnjoj liniji - veleizdaje. To su sve dela koja je Milošević učinio. Zašto to ne prihvate drugi, morate njih pitati. Ali, opet, uveren sam da će do 31. marta morati da bude isporučen.

Simbol otpora politici Haga u SRJ je predsednik Vojislav Koštunica, koji je do poslednjeg momenta izbegavao i da se sretne sa Karlom del Ponte. Šta mislite o njemu i rezultatima koje je postigao?

- Činjenica je da se međunarodna politika mora uvažavati i da se Karli del Ponte ne mogu zalupiti vrata. Šta god ko mislio o njoj, ona je tužlac Haškog tribunala i ona od toga neće odustati. Dobio sam uveravanja, video svojim očima da na nju niko na planeti nema uticaja, nego se ona drži slova zakona kao pijan plota. I tu nema razogovora. Tako da ideja o neprimanju Karle del Ponte nekome može pasti na pamet samo iz egocentrično-nacionalističkih somnabulija. Čak i ne verujem da je to Koštunici samom palo na pamet, jer on nije toliko lud, nego je to opet stiglo od nekih „dobronamernih“ savetodavaca koji su se sad nakotili u neopisivim količinama i svugde.

Inače, Koštunica je pre svega istorijska ličnost. To ne treba nikad da zaboravimo. On je čovek koji je stao na crtu Miloševiću. Ko ne misli da za to treba velika hrabrost, grdno se vara. Jer, mogao je DOS i da ne uspe 5. oktobra. Do 6. oktobra uveče, svi bismo mi, na čelu s njim, bili u dosta nezavidnoj situaciji. Dakle, Vojislav Koštunica će ostati upisan u istoriji ove zemlje i ovih naroda kao čovek koji je uspeo da napravi diskontinuitet zla. Međutim, to i dalje ne znači da je on strateško rešenje za ovu zemlju ili da se ja slažem s njim. Ne slažem se, kao što znate.

Šta mu konkretno zamerate?

- Njegovi potezi posle 5. oktobra su vrlo diskutabilni. On nikada nije imao veliku stranku koja je postizala naročito impresivne rezultate. Možda je to malo svedočanstvo o njegovom talentu da vodi, organizuje i da se, uopšte, u tome snalazi. Možda to jasnije govori o njegovom ponašanju sada, jer kada neko napravi tako veliki skok da od predsednika male stranke, koja nije imala nikakvu ni perspektivu širenja, odjednom skoči u šinjel vrhovnog komandanta, predsednika najveće stranke u zemlji, sasvim je jasno da počinju da mu se mešaju san i java, jer se njegova politika manje-više zasnivala na nacionalim snovima, uobličenim u koordinate pristojnosti iz njegovog poimanja te reči. A za vođenje države to nije dovoljno. Mora se uzeti u obzir i ono što je brutalna realnost, a to je da se njegove ingerencije odnose na zemlju u kojoj od dve federalne jedinice jedna to ne poštuje. Od druge federalne jedinice četvrtina teritorije je van ingerencije, druga četvrtina ima jako velik nesporazum s postojećim stanjem, dok se na ostatku teritorije nalazi Vlada Srbije predvođena Zoranom Đinđićem koji nije oduševljen idejom da ima nekog iznad sebe. Dakle, Koštuničina situacija je dosta kompleksna. I, naravno da pomešavši san i javu, nacionalne snove i realnost, pravi i takve stvari. Ne treba zaboraviti da se taj isti miroljubivi Koštunica slikao s „kalašnjikovom“ na Kosovu, a ratoborni Nenad Čanak se nikada nije slikao ni sa kakvim oružjem, niti sam ikada smatrao da se oružjem nešto može rešiti. Ne treba zaboraviti ni da je umereni Zoran Đinđić, političar građanske orijentacije, bio taj koji je pričao o Drini kao kičmi srpskog naroda. Pa je neumereni Nenad Čanak morao da ga opomene da ako je Drina kičma srpskog naroda, onda je Vojvodina mozak, Kosovo prostata, a Crna Gora bubreg koji će otpasti ako se bude jako udarao.

Ovih dana ste na meti zbog zalaganja za autonomiju Vojvodine?

- Da se razumemo, Koštuničina politička opcija je nešto na šta ne mogu da pristanem. Ta politička opcija je u svojoj srži antievropska, antiintegrativistička, konzervativna i desna. Napadaju me što spominjem uopšte pitanje Vojvodine, mada je u programu DOS potpisano da će se, kao jedna od stvari koja će biti urađena, omogućiti najšira autonomija Vojvodine. S druge strane, niko se ne čudi pitanju uvođenja veronauke u škole, pitanje koje niko nikad nije spominjao u predizbornoj kampanji, niti u bilo kom dokumentu nešto piše o tome. A veronauka, na način na koji se o njoj danas govori, nije pitanje o koordinatama Boga na ovim prostorima ili nekoj naciji, nego je to stvaranje jednog moralnog sistema u pogledu na stvarnost. Ili, srpski rečeno - ispiranje mozga. Tako nešto ne može biti obavezno ni u jednoj zemlji koja sebe naziva demokratskom. Tako vidim i ponašanje Vojislava Koštunice. On se u svojim nacionalnim snovima Srbije kao jedne države s jednim narodom i jednim vođom, što je inače koncept već viđen u istoriji, dosta fleksibilno odnosi prema pitanju eventualne podele Kosova, pa kao kompenzaciju vidi pripajanje, recimo, Republike Srpske - Srbiji. Previđajući da to gura Srbiju u mrak najmračniji, jer će se opet povesti priča o njenim ekspanzionističkim idejama.

Meni je zazeblo oko srca kad sam u prvom redu na Koštuničinoj inauguraciji video iste ljude koji su bili i svojevremeno na Miloševićevom polaganju predsedničke zakletve. Jednostavno, shvatio sam da se malo toga menja. Čak sam došao na jeretičku misao da nije možda taj velikosprski nacionalistički projekat samo promenio frontmena, a da je ostatak orkestra ostao isti. I pojedini potezi mi se upravo takvim čine. Zbog toga dolazi i ova haranga na, Bože moj, „autonomaše“, jer im trebaju neprijatelji. Takav tip politike ne može da živi bez neprijatelja. Njima stalno treba da neko kao bude „ugrožavalački faktor mira i stabilnosti u regionu“ da bi oni onda kao „spasitelji“ mogli da rade šta hoće. Sve je to izmišljotina Dobrice Ćosića i njegovih sumnabulnih gluposti. Međutim, što je Koštunica na to pristao morate njega pitati. U tom svetlu tumačim i sastanak s Miloševićem. Umesto da se napravi najgrublji mogući diskontinuitet sa politikom Slobodana Miloševića, što bi značilo i poništavanje pravne regulative koju je on napravio, zbog nekakvog tzv. legalizma insistira se na sprovođenju njegovih zakona, a novi se ne donose. Pa, dolazite dotle da Vojvodina ropće okupirana isto kao i u vreme Miloševića, a novi oslobodioci nikako da se sete da je to jedno od pitanja koje mora da se reši. S tim što mi ne tražimo odvajanje Vojvodine, nego samo redefinisanje odnosa unutar Srbije. Da se samo malo bolje zna šta je čije, dok oni hoće RS - deo tuđe zemlje. I sad sam ja izdajnik, a oni patriote!? A što će od tog patriotizma da nam opet padaju bombe na glavu? I to, ovaj put daleko ozbiljnije, jer ako Koštuničina administracija napravi takvu glupost, nema više priče o tome da je bila u pitanju politika Slobodana Miloševića. Jer, ako je njegova opozicija došla na vlast, pa radi isto, onda znači da je ceo narod za to, i pozicija i opozicija, i od nas neće ostati kamen na kamenu. E, to je ono što je tragično i zato Koštunica ima daleko veću odgovornost nego Milošević. Milošević je imao opoziciju, Koštunica je nema.

Za vreme vašeg boravka u Americi neki od lidera DOS su izjavljivali da bi trebalo preispitati mogućnost da LSV bude isključena iz koalicije zbog izjava o referendumu?

- Impresioniran sam. Fascinira me da se niko nije tako ogradio od ideja koje sam naveo u vezi sa RS. Da se niko nije ogradio od nesaradnje sa Haškim tribunalom. Niti od definitivnog napuštanja Kosova, što je po Ustavu Srbije delo veleizdaje. Potpisivanje Kumanovskog sporazuma je bio akt veleizdaje, to ne treba zaboraviti. Za to se strelja. Ali, to odjednom nije tema. Pre svega, Momčilo Perišić koji je to govorio trebalo bi da malo sebe preispita. Da li je siguran da zna šta govori? Podsetiću da nije slučajno dobio nadimak „Vitez od Mostara“, već zato što je na teritoriji BiH ostao duboko u sećanju građana po svojim inventivnim pristupima arhitektonskim rešenjima, odnosno - satiranjem do temelja svega na šta je nailazio. Čovek koji je bio Miloševićev načelnik Generalštaba! Nije bio moj, nego Miloševićev! Koji je, najedanput, krenuo u strančarenje da bi dobio politički oprost greha, videći da mu se smeši boravak u jednoj zapadnoevropskoj zemlji, čiji je glavni grad poznat na našim prostorima po sedištu jedne pravosudne institucije. Sad se on više pojavljuje kao zaštitnik demokratije i budućnosti Srbije od mene!?

Što se, pak, tiče optužbi iz kojekakvih okružnih odbora DSS, taj tip njihovog angažmana me podseća na ono kad su lekari iz Gadžinog Hana najoštrije insistirali na obustavljanju sankcija protiv SRJ. To je prevara koja služi da se preko nečijih usta iskaže stav koji je, naravno, daleko širi, a da to ipak ne vodi u direktan konflikt. Jer, da mi to kaže neko drugi, ja bih znao šta i kako da mu odgovorim, a ovako nemam o šta sablje krvaviti. Ja sam predsednik stranke i može da mi se obrati samo Koštunica.

Mislite li da će te biti glavna tema narednog sastanka DOS, kao što se da čuti?

- Šta će to onda biti - roditeljski sastanak? Ukazaće se na ono vandalsko ponašanje Nenada Čanka na nastavi, a? E, pa vidite, ušao sam u politiku da ne bih ćutao. Ne zato što sam se slagao sa Miloševićevim velikosrpskim hegemonizmom, već zato što se nisam slagao. I dalje se ne slažem s tom politikom, niti sam spreman da ćutim.

DOS nek traje koliko traje, ali on postoji proteklih, recimo godinu dana, a LSV 11 godina. Mi imamo svoje glasače i van DOS, ljude koji su glasali za nas i kad nismo bili u njemu. Mi smo imali svoje odbornike i poslanike i kad nismo bili u DOS i imaćemo ih i kad ne budemo u DOS. Za razliku od, recimo, nekih drugih stranaka koje sad nešto imaju mišljenje, al’ nemaju glasače. Ti što imaju mišljenje, a nemaju glasače, vidite - uz svo moje poštovanje - uopšte me ne zanimaju.

Dugo je postojao prećutni, dosta blizak, odnos LSV i DS, ali se u poslednje vreme čini se da su ti odnosi pomalo zahladneli. Da li ste u nekom sukobu i sa Đinđićem?

- Nema sukoba. Međutim, on čovek sada vodi politiku s pozicije predsednika Vlade Srbije, a ja imam obavezu prema ljudima i svim strankama koje su u Vojvodini. Zadatak broj jedan su mi pitanja vojvođanskih interesa, kao prostora na kojem živi trećina građana Srbije i kao prostora koji odbacuje polovinu bruto nacionalnog dohotka Srbiji, i moraju da se uspostave neki elemantarni red i pravila igre.

Da li mislite da će se predlozi zakona kojima bi pokrajini bile vraćene ingerencije uopšte doći na dnevni red Skupštine Srbije i šta ako ih ona ne prihvati?

- Kad će doći na red ne znam, jer to ne zavisi od mene, nego od predsednika Maršićanina, a ja ću ga to pitati. Videćemo šta će mi odgovoriti. Ukoliko ne dođu na red ili budu odbijani, moraćemo sazvati sednicu Skupštine, pa ćemo se dogovoriti šta da radimo dalje. Jer, da služim za ukras - neću. Ili ćemo raditi ili nećemo. Nema između. Ako neko misli da ne treba da postojimo, neka to kaže glasno. Onda će morati da objasni zašto je potpisao tu platformu DOS u kojoj najjasnije piše „najšira autonomija Vojvodine“. Autonomija bez novaca, zakonodavnih ingerencija, sudova i policije - nije autonomija. Znači da su nas prevarili.

A ako nas je neko prevario, molim lepo, onda ćemo se skupiti, pa ćemo da vidimo šta ćemo. Samo što to neće ići tako lako. Pa onda, nek iz ovoga što sam rekao traže i značenje reči referendum.

Nedavno ste u Podgorici popili kapućino s crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem. O čemu ste razgovarali?

- Interesovala me je pozadina zalaganja za referendum i insistiranje na platformi nezavisne Crne Gore. Moram reći da je Đukanović bio vrlo ubedljiv u tome. Rekao je stvari koje se zaista ne mogu dovoditi u pitanje. Rekao je da je on krenuo kao čovek koji je bio za zajednicu sa Srbijom, pa je onda shvatio da ona ne može da funkcioniše. Zato je tako tvrdo protiv nje. To zvuči razborito, jer upravo oni koji kreću u nešto kad se razočaraju, postaju najžešći protivnici. Đukanović me je uverio u ozbiljnost svog nauma. Mislim da nije po sredi politička trgovina ili neki hohštapleraj, nego da on to ozbiljno misli. Lično, zagovornik sam stava da šta god se u Crnoj Gori odluči ili desi, sa ove strane mora biti prihvaćeno kao završena stvar o kojoj se ne diskutuje.

U proteklih mesec dana u Beogradu su se dogodila tri pokušaja ubistva ljudi iz vlasti. Da li mislite da i vama preti opasnost?

- Do sada u Srbiji nije bio običaj da neko strada zbog političkih ubeđenja. Stradalo se zbog para ili pokušaja da se nešto oko njih rasvetli, kao što to pokušava Dušan Mihajlović. Do sada mene niko tako ne doživljava, niti ja sam sebe tako doživljavam. Zbog ubeđenja, u Srbiji se ne gubi glava. Možeš da budeš ubeđen u šta hoćeš, dok nekome ne diraš izvore prihoda ili, kako to na ulici kažu, dok nekome ne staneš u tanjir. Kad to uradiš, slede drugačije „sankcije“.

Da li vam slede te „sankcije“, s obzirom na to da tražite vojvođanske pare?

- To je tačno, ali to nije pitanje privatnih poslova, nego odnosa Vojvodine i Srbije. Onda bi jedino Državna bezbednost Srbije mogla da odluči da me likvdira, ali bi to morao da potpiše, recimo, Đinđić. Pa sad, tako da znate, ako mi se šta desi - Đinđiću na dušu. Ha, ha!