Kuna je stabilna valuta, možda baš zbog toga što je Hrvatska skupa zemlja. Na primer, jedan najprostiji plastični upaljač košta pet kuna (oko 40 dinara). Kuna teško pada, ima, dakle, svoju specifičnu težinu, a uverili smo se da joj je najveća kad uz pomoć ubrzanja sile zemljine teže metalna kuna padne na čelo gosta koji dođe u Zagreb. Puca glava (od kuna, ne od cena).

Teško zarađuje svoj novac svaka čistačica na ovom svetu, pa su tako i teško zarađene kune koje svakog prvog u mesecu pohrane u svoj džep tri spremačice u košarkaškoj dvorani "Dražen Petrović" u centru Zagreba. Domaćini taj objekat zovu jednostavno "Draženov hram", pa je zato i čistoća primerenija hramu nego uobičajenoj sportskoj sali. Gledali smo tri čistačice kako prošle srede lickaju i glancaju pločice u klozetu tog hrama dva sata pre početka košarkaške utakmice Cibona-Partizan. Savesno su odradile svaku kunu koju će dobiti 1. februara.

Isti taj klozet u istom tom hramu posle utakmice nije bilo potrebno čistiti. On je vapio za zidarima i keramičarima, jer su domaći navijači rukama, noktima a možda i zubima povadili sve pločice iz zidova. Za čistačice je bilo posla na parketu dvorane, koji je bio zasut komadima zidova sa ostacima pločica, petardama, bakljama, metalnim novcem i stotinama plastičnih upaljača. Dok je sav taj krš odlagan u kontejnere za smeće, Partizanova ekspedicija je u pratnji nekoliko blindiranih policijskih džipova (i jednog oklopnog vozila Sfora!) prolazila zagrebačkim ulicama koje su bile potpuno ispražnjene, i na kojima je jedino stajao beskrajan koridor agenata okrenutih leđima ulici a licem ka zgradama - ko zna kakav projektil može doleteti iz nečijeg stana.

Ušmrkane slike: Utakmica je imala svoju bajkovitu predigru. Domaćin je obezbedio hiljade štapičastih belih balona, koje su, još dok je "Draženov hram" bio prazan, naduvavali momci obučeni za to. Svakako da u Zagrebu ima i ozbiljnijih stvari za duvanje od tih balona, a to su dokazali već prvi posetioci na tribinama. Pretpostavlja se da su mnogi od njih baš tog dana, i baš tri sata pre početka utakmice, gledali na 1. programu HRT-a iznenada ubačenu emisiju o ratnoj golgoti koja je snašla Hrvatsku pre deset godina. Momci su "ušmrknuli" slike sa ekrana, njihovim venama već je teklo sjajno karlovačko pivo, moguće i neki jači halucinogen od piva, a ono malo krvi koja im je dopirala do mozga samo je pojačavala nagon - još krvi!

Organizator, u ovom slučaju Cibona, kao da je gledao na nekoj zatvorenoj pretpremijeri tu ratn(ičk)u emisiju HRT-a. Najveću opasnost po bezbednost svojih pet i po hiljada navijača prepoznali su u desetak članova uprave Partizana. Na ulazu u "hram" su im oduzeli upaljače, iz straha da Predrag Danilović i njegove kolege ne nasrnu tim plastičnim sredstvima na tribine. Tako razoružani, Beograđani su ipak "zapalili", ali hodnicima i kroz garažu dvorane u spas sremske noći koji ih je čekao 300 kilometara dalje, kod Batrovaca.

Na sreću, na jugoslovenskom graničnom prelazu nije bila ista smena carinika kao dvanaest sati ranije, inače... "Dobar dan, gospodo novinari, izvolite ovaj viski i dva šampanjca, to vas časti smena carinika na prelazu Batrovci. Da popijete kad pobedimo. A ako izgubimo - vraćajte se preko Mađarske!", rekao nam je na izlasku iz zemlje momak u uniformi. Viski je ostao nepopijen, a mogao je dobro doći Partizanovom doktoru Momi Jakovljeviću, koji je verovatno bio istrošio sve zalihe dezinfekcionih sredstava koje je poneo u svojoj torbi. Trebalo je previjati rane portparolu kluba Vladimiru Sibinoviću, i igračima Nenadu Čanku i Milošu Vujaniću koje su, "pod dejstvom sile ubrzanja itd." ostavile sve te kune, upaljače, kamenice i ko zna šta još što je puna dva sata bez prestanka bacano na Beograđane. Na parket je doleteo čak i jedan novčanik, pomislismo cinično u tom trenutku: evo hrvatske lisnice na hrvatskom podu...

Ni Cibonin sastav nije prošao neozleđen. U jednom trenutku stradala je patika Nikše Prkačina kad je nogom pokušao da ugasi jedan od dva požara na parketu izazvana zapaljivim bombama. A po završetku utakmice trener Jasmin Repeša našao se na podu pred ulazom u pres centar. Pokušao je da odgurne momka koji je trenutak ranije šutnuo Partizanovog trenera Duška Vujoševića.

Solisti i hor: Sve je moguće, pa i da je došlo do neke zabune u Zagrebu. Pri tom ne mislimo na trojicu sudija, koji su 40 minuta čekali finale javnog linča, i punili svoje džepove kamenicama (umesto da prvi bačen kamen odnesu do zapisničkog stola i odmah prekinu utakmicu). Nekakva zabuna se dogodila u glavama navijača domaćeg tima, koji su skoro svi do jednog ostali kod svojih kuća! Na košarkašku utakmicu Evrolige došli su navijači fudbalskog kluba Dinamo, BBB-ovci, po zlu čuveni Bed blu bojsi. Jasno nam je to bilo već na početku, a najjasnije na kraju utakmice. Jer, od prvog do poslednjeg minuta nije se nijednom čulo skandiranje "Heja-heja Cibosi", karakteristično za "Draženov hram". Umesto toga - Dinamo, Dinamo. Pa dalje: Srbe na vrbe, Ubi, ubi, ubi, Srbina, Malo vas je pičkice (upućeno valjda članovima uprave Partizana i jugoslovenskim novinarima), Vukovar-Vukovar, Dinko Šakić, Za Hrvatsku i Krista - protiv Srba i komunista... Neke od ovih numera navijački hor je izvodio uz pratnju Ciboninih igrača Josipa Sesara i Nikše Prkačina, koji su sa bežičnim mikrofonom (neko reče - kao Zdravko Čolić na Marakani) uletali na tribine i pevali - naravno za vreme utakmice.

Policija je radila svoj deo posla onako kako je na osnovu svojih saznanja verovala da treba da radi. Osim što su se postarali oko "Partizanovih upaljača", sve ostalo vreme su u dvorani čuvali - Stojka Vrankovića! Tačnije, jedan policajac je stajao iza leđa gorostasnog hrvatskog košarkaškog veterana koji je stajao u uglu dvorane, i to je bio i jedini policajac u "hramu". Istina je da ih je bilo na stotine u okolnim ulicama (kakvi su se to ulični neredi očekivali nismo uspeli da saznamo), ali za bezbednost u hali se starala samo privatna firma "Marić sekjuriti" sa svojih dvadesetak impresivnih čuvara. Oni su sve vreme pomagali oko raščišćavanja terena od šuta, gašenja požara od petardi, vraćali su ubačene balone nazad u publiku trčeći po parketu dok je igra bila u toku, a angažovali su se i oko praćki kojima su u tajmautima lansirane poklon-majice na tribine.

Glogov kolac: Neki čudan spoj su zagrebačka policija i Bed blu bojsi. Da li ih se policija plaši, pa ih se kloni, ili je to zapravo ista organizacija samo različito odevena - nismo se ni trudili da saznamo. U svakom slučaju, kad se po završetku utakmice nekoliko momaka takmičilo ko će prvi šutnuti trenera Vujoševića dva policajca su to, dva koraka udaljeni, mirno posmatrali. Teško možemo reći da im je bilo žao. Možda im je jedino bilo žao što su u tom trenutku bili u sluzbenim uniformama...

Zagrebačka utakmica zabila je glogov kolac u povampirene ideje o učešću Partizana i ostalih srpskih klubova u takozvanoj Jadranskoj ligi. Predrag Danilović je u hodniku ispred svlačionice tiho izjavio da on nije kasapin, pa da vodi svoje igrače na utakmice u Zagreb, Split ili Zadar. Reče da će proteći još deset godina dok se ne stvore uslovi za tako nešto. A mi da upitamo: pošto su se čelnici Jadranske lige silno trudili da privuku Partizan, koliko li su novih klozeta sa zidovima u keramičkim pločicama planirali da sagrade u "Draženovom hramu", Jazinama ili na Gripama?