Odluka vladajuceg avganistanskog pokreta talibana, da unisti svu kulturnu bastinu koja "nije u skladu sa islamom", ukljucujuci i dve dzinovske statue Bude stare nekoliko hiljada godina, sokirala je i zgrozila svet. Cak ni intervencija Saveta bezbednosti UN nije bila dovoljno ubedljiv razlog da talibanski lider, mula Mohamad Omar odustane od svoje monstruozne namere da s lica zemlje jednostavno zbrise neprocenjivo istorijsko nasledje, za koju kaze da je "cast za islam i narod". Ko su zaista autori i izvrsioci ovog cudovisnog kulturoloskog genocida? Jesu li talibani, kako tvrde za same sebe, jedini pravi tumaci autenicnog islama?
    Istorijat talibana, kao uostalom i mnoge druge price o opskurnim religiozno-politickim pokretima u svetu, protkan je brojnim kontroverzama i kontradikcijama.

Obmane samozvanog mule

    Talibani su se misteriozno pojavili na avganistanskoj politickoj sceni, takoreci niotkuda, sredinom 1994. godine u provinciji Kandahar, koja je bila utonula u haos i anarhiju. Sadasnji lider talibanske milicije, mula Mohamad Omar pricao je kako mu je u san dosao prorok Muhamed i zatrazio od njega da u Avganistan donese mir i iskoreni korupciju medju mudzahedinima. Clanovi talibana deklarisali su se kao studenti islama koji zele da u Avganistanu naprave pravu islamsku drzavu.
    Vecina analiticara bila je spremna u to vreme da zakljuci kako se na avganistanskoj politickoj sceni konacno pojavila snaga koja je ce biti u stanju da okonca visegodisnji gradjanski rat koji se rasplamsao posle povlacenja sovjetskih intervencionistickih trupa. Cak je i tadasnji izabrani predsednik Islamske Republike Avganistana, Buranudin Rabani priznao talibane kao legitimni avganistanski pokret ciji je cilj da iskoreni korupciju i nered. Talibani ce uskoro otkriti, medjutim, svoju pravu prirodu, lice krajnje militantne i brutalne milicije koja se sluzi mesavinom "kalasnjikova, laznog islama, stranog novca i trgovinom opijumom kako bi vladala zemljom", napisao je jedan novinski komentator.
    Pred najezdom vojnicki izuzetno dobro obucenih, organizovanih i disciplinovanih talibana padaju grad za gradom, provincija za provincijom. Kud god bi prolazili, talibani bi za sobom ostavljali tragove ognja i maca, spaljena sela, razrusene istorijske gradove poput Herata, zavodili nemilosrdan treror i represiju. Na hiljade avganistanskih muslimana - siita je masakrirano, decaci i mladici korisceni kao "ljudski stitovi". Razdirana oruzanim frakcionaskim sukobima, vlada Buranudina Rabanija, koja je okupljala razlicite organizacije mudzahedina sto su se uspesno borile protiv sovjetskih trupa, nije bila u stanju da se odlucnije i efikasnije suprotstavi talibanim. I jedan Ahmed Sah Masud -"lav od Pendzara", vodja plemena Tadzika i legendarni gerilski komandant koji je naneo teske poraze sovjetskim trupama, morao je da ustukne pred njihovim naletima.
    Talibani su naterale na povlacenje i vodju plemena Uzbeka, Abdul Rasid Dostuma, mocnog lokalnog "gospodara rata" koji se sklonio u nepristupacne vrleti na severu zemlje. U septembru 1996, talibani su pobedonosno umarsirali u Kabul. Tom prilikom, na jednom kabulskom trgu ubijeni su javno bivsi predsednik Nadzibulah i njegov brat. Talibanski lider Muhamad Omar proglasava se liderom svih muslimana i zavodi nezapamceni teror. Uvedene su obavezne molitve pet puta dnevno. Zenama je naredjeno da ostanu kod kuce i ne idu na posao, zatvorene su zenske skole, fotografisanje je najstrozje zabranjeno kao i upotreba svih civilizacijskih pogodnosti. U Avganistanu danas nema muzike, osim religioznih pesama i oda u kojima se hvale talibani. Neposlusnim gradjanima, talibanski aktivisti ulivali su svoje rigidne nazore u glavu, brutalnim batinanjem do besvesti na javnim mestima.

Strani placenici

    Talibanski rezim dosad su priznali samo Pakistan, ciji zvanicnici talibanske lidere proglasavaju za "pobozne ljude sa velikom ljubavlju prema islamu", Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. I upravo ta cinjenica navela je dobre poznavaoce prilika da posumnja da su talibani zaista autohtoni pokret. Zvanicna verzija pripoveda da je mula Mohamad Omar rodjen 1962. godine u centralnoj provinciji Uzurgan, da je studirao na nekoliko islamskih skola i univerziteta u Pakistanu, pre nego sto se pridruzio "dzihadu" protiv sovjetske okupacije. Njegovi protivnici tvrde, medjutim, da Omar nije nikakav mula i da je potpuno nepismen, a navode i niz dokaza da su vodje talibana najobicniji strani placenici.
    U interpretacijama ovog tipa, talibane su zajednicki stvorili i odgojili obavestajna sluzba Pakistana (ISI) i komanda takozvanih pogranicnih jedinica, tacnije paramilitarnih snaga, na cijem je celu stajao tada general Nasrulah Babar, kako bi Islamabad ostvario svoj uticaj i kontrolu nad Avganistanom. Ondasnja predsednica Benazir Buta demantovala je, medjutim, svaku umesanost Pakistana.
    Bilo kako bilo, tek clanovi talibana regrutuju se iskljucivo iz redova najmilitantnijih sunitskih muslimana, pripadnika iz plemena koja nastanjuju ruralne predele na jugu zemlje. Zivot u izuzetno surovim uslovima primorao je ova plemena da primenjuju izuzetno stroge sankcije da bi ocuvali red i poredak u svom potpuno izolovanom i ogranicenom drustvu. U ovim sredinama zene nemaju nikakva prava i moraju biti pokrivene od glave do pete, cadorom koji ostavlja samo mali mrezasti otvor za oci. Ocevi, po pravilu, svoje kcerke prodaju kao neveste dok su jos devojcice, a cest je i obicaj da ih muzevi preprodaju kada ih se zasite.
    Za talibane se, takodje, tvrdi da ih finansira i pomaze Saudijska Arabija. Ne samo zato sto se u Avganistanu skriva danas najtrazeniji svetski terorista, saudijski multimilijarder Osam bin Laden. Liberalniji islamski teoreticari u talibanskoj praksi, u odnosu prema zenama i civilizaciji prepoznaju mnoge slicnosti sa puritanskim tumacenjima islama koje je danas na snazi u Saudijskoj Arabiji. Ova interpretacija islama i Kurana pociva na ucenju Muhamada bin Abdula Vahaba, fundamentalistickog propovednika iz 18. veka. Osim toga, poput talibanskog, i nacin vladanja saudijskih kraljevskih dinastija jeste plemenski. I jedni i drugi upraznjavaju kanonsko kaznjavanje odsecanjem glave ili udova lopovima ili instituciju "krvavog novca" kojim se sprecavaju krvavi klanovski obracuni i lanac osveta, sto su relikti obicaja i normi nomadskih plemena iz preislamske istorije.
    Kriticari posebno ostro zameraju talibanima na hipokriziji. Kao vrhunc cinizma navodi se podatak da se talibani predstavljaju kao istinski muslimani koji zabranjuju pusenje, kocku, konzumiranje alkohola, dok istovremeno ne samo sto uzgajaju opijum, cime finansiraju svoje svete ratove, vec i prikupljaju ogroman harac od seljaka koji gaje ovu drogu iz sasvim drukcijih pobuda. Uz tvrdnju da islam "zabranjuje konzumiranje opijata, ali ne i njihovu proizvodnju i trgovinu", pod rezimom talibana proizvodnja opijuma dostize svoj bum. Godisnje se u Avganistanu proizvede oko 400 tona ovog opijata. Glavna polja maka nalaze se u provincijama Helmand i Nangahar koje su pod punom kontrolom talibana. Sirovi opijum preradjuje se, inace, u laboratorijama u Pakistanu.
    Ne obaziruci se na apele iz sveta talibani nastavljaju svoj destruktivni dzihadski pohod. Ovaj put protiv svetske kulturne bastine i univerzalnog nasledja covecanstva. Upravo zato cudi sto iz umerenijih muslimanskih zemalja, koji inace ne odobravaju talibansko tumacenje islama, nema ni glasa protesta ili osude.
    Milovan Jaukovic