Blizu je Australija (1)
Pre sto ili više godina u Australiju je odlazio samo onaj ko mora (često u lancima), a ubuduće, sledećih sto ili više godina, tamo će najpre odlaziti jedino oni koji sebi mogu da priušte iluziju obećane zemlje. Iluziju?!

      Verovao sam da je Toronto ono što zovu kraj sveta; dalje je jedino Vankuver, ali - to je kraj sveta na drugu stranu. Kada sam svom bratu, koji živi u Torontu već dve decenije, saopštio da odlazim na izvesno vreme u Australiju, on je bio zapanjen: pa, ti nisi normalan, šta ćeš tamo na kraj sveta (donjn after). Pomislih da je, kao Kanađanin, u ovoj stvari lokalpatriota. Samo što je bio u pravu: putovanje do petog kontinenta je, bez ikakvog zakašnjenja, trajalo više od 24 sata. U avionu je posluženo 14 obroka, te se nisam osećao kao putnik, već kao neko ko je na pansionu. Hrana je, kao i obično, bila očajna. I kada sam, najzad, stigavši u Australiju, nekome rekao da sada znam šta je kraj sveta, taj je uzvratio: a Novi Zeland? Lepo, napiši nešto o tome - kaže urednik.
      
       U bazenu sa ajkulama
       Pisati o Australiji za srpskog čitaoca, prilično je težak posao. U Australiji nema ničega od onog o čemu obično pišu srpske novine. Tokom prve nedelje boravka u Sidneju nisam u lokalnim novinama, kao ni u onima nacionalnog formata, pronašao nijednu vest - o nekim opširnijim člancima i intervjuima da i ne govorimo - koja bi se odnosila na aktivnosti australijske vlade ili tamošnjih političkih partija. Ni svetska politika ih mnogo ne zanima, osim ako nije šou-biznis, kao što je to bio odlazak Bila Klintona iz Bele kuće. Onda se, osmog dana, pojavila jedna takva politička vest. Kaže ta vest da je izvesni mister Đinđić smenio šefa tajne policije. Istini na volju, istog dana je objavljeno da je Kabila definitivno mrtav.
       Neko ko pomnije prati australijske novine, mogao bi me lako uhvatiti u laži. Jer je posle na stranicama tamošnje štampe politike i te kako bilo. U najbukvalnijem, našem smislu te stvari. Uz neke razlike.
       Približavali su se prevremeni izbori u Kvinslendu. Tamošnji premijer Piter Biti, bivši taksista, onda advokat, ima nameru da bude reizabran. U svom prvom mandatu, koji je potrajao dve godine i sedam meseci, Biti se pokazao kao liberalan političar sklon reformama, posebno u osetljivim oblastima kakve su prostitucija ili homoseksualizam, ali će ta njegova vladavina ostati zapamćena i po korupcionaškim skandalima, koji su koštali položaja neke visoke zvaničnike, među kojima je i vicepremijer DŽim Elder.
       Ali, sve je to bilo od sporednog značaja za interes nacionalne štampe. U centru pažnje nalazio se sam Biti, koji je, po opštem mišljenju, danas jedan od najpopularnijih političara u zemlji, približavajući se rejtingu kakav je do sada imao jedino Bob Houk, bivši savezni premijer. To je, kažu tamošnje kolege, čovek koji se stalno smeje. Zna da izađe na ulicu i razgovara sa građanima. Govore obično drži na gradilištima, sa šlemom na glavi, u radničkom odelu. Nedavno je u brizbejnskom akvarijumu skočio u bazen sa ajkulama. Hoće i da poljubi prasence ako se nađe na pijaci. Protiv takvog šou-biz majstora sredstva tradicionalne političke konkurencije iskazuju slabe efekte. Potrebno je lansirati nešto novo. Jedna grupa brizbejnskih političara zato je osnovala novu partiju na dosovskom principu čiji je naziv Jedna Nacija. Bilo je nekih problema oko registracije te stranke. E, to nam već zvuči poznato.
       Jedna nacija? Ništa tačnije i ništa pogrešnije u isti mah. Ko je pravi Australijanac? Možda je to samo onaj Aboridžin koji još nije susreo belog coveka. Potomci prvih engleskih doseljenika još su elita, ali su i izrazita manjina. Bilo bi im dobro da počnu sa učenjem kineskog jezika.
       Australija danas ima oko 19 miliona stanovnika, koji potiču iz ravno sto nacija. Pre jednog veka 78 odsto stanovništva vodilo je poreklo iz Engleske i Škotske; danas takvi predstavljaju tek 23 procenta ukupne populacije. Po najnovijoj statistici, 76 odsto Australijanaca rođeno je na petom kontinentu, nasuprot 24 odsto onih koji su rođeni preko mora. Ali, 27 odsto tih pravih Australijanaca ima bar jednog roditelja koji je ovde stigao kao svoj čovek. Obično se ispostavi da onaj drugi roditelj, čija se kolevka zaljuljala u Pertu ili Kanberi, ima neko groblje predaka negde tamo daleko. Imena nekih rođenih Australijanaca najbolje pokazuju o čemu se radi: Sjuad Alan (poreklom iz Bangladeša), Lulu Ina (Indonezija), Amu Liu (Kina), Tomas Pejn (e, taj je treća generacija iz porodice u kojoj su se očito čitali "Zdrav razum" i "Prava čoveka"), Nikolina Petrović (Srbija).
       Mel Gipson je Australijanac. Otac i sin Vijali takođe. Edi Krnjčević je rođen kao Australijanac, Mark Bosnić isto tako. Australijanci su i Milojko, Miloš, Vasa, Rale Plavuša, Čovke i Bob (rodom iz Nevesinja). Ali su oni, osim što su Australijanci, i dalje Englezi (Mel Gipson je, u tom smislu, izrod), Italijani, Grci, Hrvati i - naročito - Srbi. Australija je sasvim specifičan melting pot. To vam je kao kombinacija mašina za pranje i sušenje veša. U prvoj vas isperu od taloga prošlosti, a u drugoj ponovo dobijate pređašnja svojstva.
      
       Legenda o plovećem bordelu

       Temelj australijskoj državi udarile su kurve. Zato se tamo o njima govori s poštovanjem.
       Upravo se ovih dana pojavilo australijsko izdanje knjige "Ploveći bordel" engleske istoričarke Šin Ris. Istoričarke? Od akademskih zvanja ova tridesetogodišnja žena poseduje samo titulu propalog studenta. Svačim se bavila u životu: bila je prevodilac, turistički vodič, kasirka, kelnerica, bebi siterka, a onda je dospela u Melburn, gde njena karijera doživljava uspon - zapošljava se kao raznosač pica. Oduševljena Australijom (potpuno je razumem), u slobodno vreme čita Roberta Hjuza, iz čijih knjiga valjda saznaje za jedno istorijsko putovanje brodom iz 1789/90. godine. Brod se zvao "Ledi DŽulijen". Odlučuje da napiše knjigu o tome. Jer je, kaže, ta priča posedovala sve elemente drame - seks, izdaju, nasilje i ljubav.
       Ko je bio na tom brodu? Kurve. Ali ne samo one. Na dotičnu lađu ukrcano je oko dve stotine žena, pokupljenih iz zatvora širom Engleske: neke su pale džepareći po londonskim ulicama, druge su maznule neki veš sa konopca, jedna je osuđena jer je smazala jastoga u kući gde je služila, bilo je i obijačica, kao i onih koje kao da su sišle sa stranica Dikensovih romana da kradu satove finim džentlmenima. Najmlađa je imala 11 godina, najstarija 68. Ta je ukrcana greškom. Prva dama "Ledi DŽulijen" bila je izvesna Elizabet Barnslej, koju je čak i posada oslovljavala sa ledi. Kraljica londonskih šanera poticala je iz slavne porodice drumskih razbojnika, koji su, među lopovima, uživali status plemstva. Elegantna čak i u okovima, uvek u firmiranoj odeći, znala je da čita i piše, a razumela se i u akušerske poslove. Ovo ju je učinilo nedodirljivom. Jer se tokom putovanja dogodilo dvanaest porođaja.
       Bdž the njadž, engleski zatvori su u to doba bili bukvalno prebukirani, a ulicama Londona operisalo je 50 000 prostitutki. Bila je to direktna posledica (izgubljenog) američkog Rata za nezavisnost, nakon koga se u Englesku vratilo 130 000 vojnika. Bivših vojnika. Izgubivši službu u koloniji, oni su se prihvatali i poslova koji su bili tradicionalno rezervisani za žene; od raznošenja mleka, do pranja rublja. Ženama je jedino preostalo ono što im muškarci nikako nisu mogli oduzeti: najstariji zanat. Uz lepljive prste.
       U isto vreme, na drugom kraju sveta, Artur Filip, guverner onoga što se i danas naziva Novim Južnim Velsom, stacioniran u Port DŽeksonu (Sidneju), dugo je razmišljao kako da reši seksualne probleme svoje posade. Sodomija je uzela maha, mada je Filip one koje uhvati, slao na Novi Zeland, pun ljudoždera. Niko se nije vratio.
       Prvi pokušaj sa 200 domorodačkih žena, pokupljenih po polinežanskim ostrvima, pretrpeo je krah jer su sve one brzo pomrle zbog preteških uslova života u novoj koloniji. Tada je, saznavši valjda za probleme koje vlada u domovini ima sa zatvorima, zatražio od lorda Sidneja, ministra za kolonije, čije će ime kasnije poneti Port DŽekson, da mu pošalje 200 zatvorenica, po mogućstvu onih koje ne pate od polnih bolesti: "NJihova uloga je jasna: biće žene ili konkubine mojih vojnika. Žene nam trebaju kao što su nam potrebni seme za setvu, stoka i cigle." Zašto cigle?
       Knjiga gospođice Ris nije prva koja se bavi ovom temom. Zapravo, putovanje "Ledi DŽulijen" nije nikad za istoričare predstavljalo tajnu. O tome se znalo sve iz prve ruke, jer je sačuvan dnevnik brodskog stjuarta DŽona Nikola. Igrom slučaja, baš je njegova životna priča - romantična, melodramska - prava ilustracija onoga što se na brodu događalo.
       Nikol je tada imao 34 godine; znači, bio je najstariji član posade. To mu je dozvoljavalo da se ponaša daleko iznad svog položaja: kada su zatvorenice stigle na brod, samoinicijativno im je skinuo okove i dozvolio porodicama da se sa njima oproste. Još dok su se žene ukrcavale, na njega je bacila kuku Sara Vitlam, sedamnaestogodišnja seljančica, osuđena zbog oružane pljačke i preterane upotrebe nasilja.
       Proćelavi Nikol nije ostao ravnodušan, pa se Sara nakon izvesnog vremena preselila u njegovu kabinu. Mesec dana kasnije već je bila trudna. Siroti DŽon je bio pošten čova: zaljubivši se, on je obećao svojoj dragani da je nikad neće napustiti, da će se njom oženiti i načiniti je ženom za poštovanje. Ali, budući vezan ugovorom, morao je da se brodom vrati u London. Lađa još čestito nije nestala sa horizonta, a Sara se udala za drugog čoveka, otišla sa njim na Norflok Ajlend, gde su držali uspešnu farmu, odselivši se kasnije put Bombaja. Trideset godina kasnije, na propitivanje nekog putopisca (ili novinara), Sara se setila Nikola: "Ah, trebala mi je čitava nedelja da ga zbarim!" Bila je to, dakle, prava romansa. Dok je trajala.
       Stigavši u Santa Kruz de Tenerife na Kanarima, gde je bilo sveže vode u izobilju, oni su naredili kolektivno kupanje, koje se izrodilo u opštu orgiju. Kako su u luci bila ukotvljena još tri broda, izvesna Elizabet Sali, bivša vlasnica kupleraja, odmah je organizovala posao - ako razumete šta hoću da kažem. Edgar je na ovo gledao blagonaklono: "Novac koji ovde zarade i te kako će im dobro poslužiti tamo gde ih vodimo." Isto se ponovilo u Rio de Žaneiru, gde se ekspedicija duže zadržala jer je 60 žena obolelo, a onih pomenutih 12 se porodilo. Samo pet žena je umrlo tokom desetomesečnog putovanja, što je za ono doba bilo prosto neverovatno.
      
       Ostalo je istorija.
       Istorija jedne poštanske marke
       Istorija Australije staje inače na poštansku marku. Čak i u luksuznim monografijama zemlje/robnim katalozima, koju služe u boljim hotelima, ta istorija na zaprema više od jedne stranice.
       Prvi pisani trag o postojanju petog kontinenta datira iz 1606. godine, kada je jedan holandski brod dospeo do Kejp jorka. Osamdeset godina kasnije jedan engleski gusar takođe otkriva Australiju. Gotovo je prošao još jedan čitav vek kada je legendarni DŽejms Kuk, 28. aprila 1770, uplovio u Botani Bej, proglasivši tu teritoriju Novim Južnim Velsom.
       Nama poznati Artur Filip postaje guverner 1788. godine, doplovivši u Port DŽekson sa 736 vojnika. On će utvrđenju promeniti ime u Sidnej. Ono o kurvama smo ispričali, pa samo dodajmo da su takvi tovari stizali sve do 1868. godine. A onda je, 1801, kapetan DŽon Makartur kreirao merino ovcu. Prva nezavisna država/krunska kolonija - Zapadna Australija - proglašena je 1829, a Melburn je osnovan 1835. No, izgradnja prvog grada sa planom, Adelajde, započela je tek dve godine kasnije. Godine 1851. pronađeno je zlato: u Australiju se munjevito sjatilo 400 000 lovaca na sreću. Oni će se, 1854, sukobiti sa regularnim trupama, i njihova bitka znana kao Eureka Stokejd je jedini oružani sukob koji se ikad dogodio na tlu Australije.
       Onda je 1880. obešen Ned Keli, razbojnik koji će postati legenda. Federacija je proglašena 1901. Australija učestvuje u I svetskom ratu, gde njene vojnike Turci masakriraju na Galipolju. Učestvuje i u II svetskom ratu. Takođe i u korejskom. Nema podataka o vijetnamskom. Ni o Bosni. U međuvremenu, 1945. godine, vlada donosi imigracioni plan: tri miliona ljudi postaju novi Australijanci. Godine 1956. - Olimpijada u Melburnu, a 1973. - kraljica Elizabeta otvara sidnejsku operu.
       "Crvena zvezda" te godine prvi put gostuje u Australiji.
       Našem prvaku je zapalo da se po cetvrti put nađe u Australiji baš u vreme kineske Nove godine, koja je, nekim slučajem, povezana sa Australia Dadž, danom njihove državnosti. Gledajući razdragane Sidnejce, bele, žute i crne (Indijance nisam primetio), kako se klinački raduju vatrometu (bilo je i počasnih plotuna i vojne parade, nema šta), pomislih kako će neko u domovini, kakav patirota ili marksista, saznavši za ovaj podatak, to jest da je država Australija stara tek jedan vek, prezrivo reći da je njegova dedovska kuća starija duplo više. Tačno. Ali, krov od šindre na toj kući prokišnjava danas isto onako kako je prokišnjavao pre dva veka, kao što će tako prokišnjavati sve dok se ne sruši. A šta su oni postigli za samo sto godina?
       Pa, da se ne lažemo, ništa posebno spektakularno. Osim u kvalitetu života. Tu su vrlo isprednjačili.
       Povodom jubileja stogodišnjice list "Sidnej morning herald" objavio je, u pet nastavaka, svoju listu 100 najznačajnijih (most influential) Australijanaca XX veka. Na toj su se listi našli socijalni radnici, najpre oni koji su bili posvećeni Aboridžinima, istoričari, ministri, novinari, novinari koji su kasnije postali ministri, novinari koji su postali ministri tek kada su se izlečili od alkoholizma, pijanistkinje, operske dive, slikari, jedan bakalin, dva-tri boksera, lekari, čovek koji je pronašao zlato tamo gde ga drugi nikad nisu tražili, sudije, ustavotvorci, tumač Sartra i Hemingveja, nobelovci (otac i sin Brag, fizičari, Hauard Florej, psiholog), piloti, svi koji su preživeli Galipolje, tvorac televizijskog kviza "Točak sudbine", majka dvanaestoro dece, pop, časna sestra... Među prvih sto je četrnaest žena i tri crnca, od kojih su dvoje takođe žene (olimpijska pobednica Keti Frimen), a preostali je Aboridžin.
       Neću da se pravim kako mi, u većini, ta imena nešto znače. Znače njima. Valjda zato na listi nema velikih, svetskih političara, lidera nesvrstanih, vrlih boraca protiv novog svetskog poretka. Čitao sam davno Patrika Vajta, nobelovca, znam za Ruperta Mardoka (čuje se kako ima nekih problema), a sasvim sam dobro upoznat sa stvaralaštvom zubara DŽordža Milera, tvorca "Pobesnelog Maksa". Naravno - znam ko je Daun Frejzer, legendarna plivačica (mnogo je ostarila). Kao što znam za Lindi Čemberlen po filmu u kome je njen lik tumačila Meril Strip, a beše to priča o ženi koja je tvrdila da joj je dingo (divlji pas) oteo bebu, ali je, umesto zločeste kuce, ipak osuđena za čedomorstvo. Nema na listi Neda Kelija zato što je živeo u XIX veku. Mel Gipson je ispušten da se kraljica ne bi nasekirala. Da je osvojio ovogodišnji Australia Open, Pat Rafter bi kaparisao mesto na listi za XXI vek. Ipak, čudi da uopšte nema tenisera, bokseri im ispali znatno influential.
       Izvesni DŽek Loket se na ovoj listi nije našao iz samo jednog razloga - još nije umro. Niti to uskoro namerava. On je 22. januara proslavio u zdravlju i veselju svoj 110. rođendan kao zasigurno jedan od najstarijih muškaraca na svetu. U Australiji je, pak, tek na drugom mestu, naravno - iza jedne žene: izvesna Kristin Kuk napunila je na Božić 113. godina. Rođen 1891, u vreme kraljice Viktorije, DŽek je napustio školu u trinaestoj godini i posvetio se uzgajanju goveda i rasnih konja na svojoj farmi, koju danas vode njegovi sinovi: najmlađem je samo 70 godina. Učestvovao je u I svetskom ratu, boreći se na Somi, što mu je, mada sa zakašnjenjem (1998), donelo Legiju časti. Ne drži mnogo do toga jer su mu sećanja na krvoločnu bitku još sveža: "To je bila klanica! Rat je zločin!" Redovno spava posle ručka. Prošlog septembra je, sa jastučetom za sedenje, često viđan na olimpijskim borilištima. "Živeo, DŽek!
      
       (Nastaviće se)