Blizu je Australija (3)
Novčanica od milion funti ne postoji, ali ček na trideset miliona dolara postoji - video sam ga svojim očima, u Pertu, doduše samo na novinskoj fotografiji. Vlasnike nisam video. Oni se nadaju da će ostati nevidljivi

      Ali, otkuda ja uopšte u Australiji? Zapalo mi da vodim Drulića i ostale na trening. Tamo mi nekako bilo najbliže. Oni su mene jednom odveli na sladoled. U međuvremenu smo zajedno susreli Srbe, razne, one koji su četnički potomci, kao i one koji vode poreklo iz partizanskih porodica, ali se to vremenom izmešalo, pa su među Srbima danas i oni kojima je i četnika i partizana preko glave
       Na aerodromu u Sidneju dočekalo nas je nekoliko stotina - možda i čitava hiljada - naših iseljenika, sa sve decom u narodnim nošnjama i dresovima sa brojevima i imenima aktuelnih igrača. Nemam pojma gde ih nađoše!
       Kada su se članovi "Zvezdine" ekspedicije - izmoreni carinskim pregledom kopački (koje su, po australskim propisima, opasne koliko i kokain ili kajmak) - pojavili na vratima aerodromskog hola, začule su se ovacije i skandiranje "Srbija, Srbija!"; zavijorile su se i nacionalne (srpske) zastave. Jedna devojčica - reče da se zove Nikolina - predala mi je plišanog medu, australsku koalu. Bilo je u tome, što bi rekao Bodrijar, neke simboličke razmene.
       Jer, oni koji su nas dočekali sada su Australijanci, i oni o svojoj novoj domovini govore sa ljubavlju i poštovanjem: ovo je, kažu, odlična zemlja za male, porodične ljude. Prvo dobiješ socijalnu pomoć, onda nađeš neki posao, super. Kuća u predgrađu - što je ovde, doduše, relativan pojam - košta najviše 350 hiljada tamošnjih dolara, i to je, za nekoliko godina, uz kredit, dostupno svakome.
       Većina tih ljudi napustila je Srbiju davno, sredinom prošlog veka, ali ima mnogo i onih koji su je napustili relativno nedavno, početkom i tokom devedesetih godina, spasavajući se od rata, i oni su namerni da se više nikad ne vrate; sada su, rekoh, Australijanci. Ali, oni zapravo nikad nisu ni otišli. Domovina je teža od vodeničkog kamena. Danski princ bi se zapitao šta je njima još Srbija, i šta su oni više Srbiji, ali je ta dilema nerazrešiva: što si dalje i duže, sve si bliže i zauvek. Od tuge emigracije niko se nije izlečio. Domovina je prtljag koji, sve i da hoćeš, a hoćeš, ne možeš izgubiti na aerodromu. Pa će tako oni doveka živeti u Australiji kao Srbi jer više nisu mogli podneti da u Srbiji žive kao Aboridžini.
       Jedan, u Pertu, sigurno tako više ne živi: odlična kuća, roštilj u dvorištu, veliki bazen, direktorski položaj, lepa žena, fina deca. Ali me spopade pričom da je radio sa nekim rođakom moje žene, o kome ja imam sasvim maglovitu predstavu. Sutra ponovo dolazi sa novim detaljima priče; zvao je, kaže, majku u Beograd da proveri stvar: ne, nije radio sa tim rođakom moje žene, već je studirao sa njim, ali je godinama bio u istoj firmi sa mojim daljim, inače pokojnim rođakom, a tetka mi Milanka, sada oko 90, bila koleginica te njegove keve, u obućarskoj firmi, pre pola veka. Da nisam otišao u Australiju, nikada ne bih saznao ove važne porodične detalje.
       Ali, ako duhovno ostaješ navek Srbin, onda se tako i ponašaš. U Melburnu su nas opet dočekala deca u narodnim nošnjama, jedan pop držao dugačko slovo, no lokalni organizator, sjajan tip inače, Vasa Pitra se zove, drži restoran sa najboljim biftecima južno od polutara, a žena mu LJubica majstor za palačinke, beo k'o kreda: "Smestili mi!", kaže. Dva druga (od šest) srpska fudbalska kluba zakazala prijateljsku utakmicu tačno u podne, temperatura oko četrdeset, kako njihovi članovi i simpatizeri ne bi otišli na aerodrom. Šta oni imaju protiv "Zvezde"? Ništa. Imaju nešto protiv Vase. Srbija je velika tajna. čak i u Australiji.
      
       Srećne priče pokvarenih telefona
       U Pertu, uz pivo, upoznajem čoveka koji se predstavlja kao Ergić. Četrdesetih je godina, još mladolik, ali pomalo ogrubeo, kao da je dugo stajao na vetru. "Telefonirao sam vam prošle godine nekoliko puta", kaže taj čovek u beloj majici. Nikada mi niko nije telefonirao iz Australije. Ispostavlja se da je on zvao "Crvenu zvezdu".
       Neko iz društva se nudi da dopuni priču. Ergić je, kaže taj, iz Šibenika. Kada je počeo rat, porodica se, samo sa onim što je imala na sebi, obrela u Australiji. Jedini posao koji je srpski izbeglica mogao da dobije beše u nekom rudniku opala, duboko u bušu, odakle povratka nema. Ergićev sin Ivan, tada petnaestogodišnji dečak, voleo je da pika loptu, ništa naročito, tek zabave radi sa drugom decom iz komšiluka.
       Ali, nekako u isto vreme, za šefa policije u toj nedođiji dođe žaca iz Perta, koji je svojevremeno bio član uprave kluba "Pert glori". Spazi on jednog dana malog Ivana kako sa drugom rudarskom decom ganja loptu po prašini, te se, iz istih stopa, uputi dečakovom ocu, onom Ergiću s kojim pijem pivo u nekom srbočetničkom centru, sa idejom da ga vodi u Pert, u svoj bivši klub. I Ivan Ergić je, pre svoje dvadesete, postao australska fudbalska zvezda.
       Mnogi se zainteresovaše za njega. Otac je želeo da Ivan zaigra u "Zvezdi". Slavni "Juventus" je bio brži: ponudio je milion i po dolara, što je najveća suma ikad data za transfer nekog fudbalera iz Australije. Izbeglička porodica, zarobljena u bušu, takvu ponudu nije mogla odbiti. Šta su sa tolikim parama učinili? Kupili su dve kuće, jednu u Pertu, za sebe, i drugu u Šapcu, za babu i dedu.
       Ivan je, piše australska sportska štampa, ove sezone ustupljen na pozajmnicu švajcarskom "Bazelu", gde su prvo nešto eksperimentisali njime, prebacujući ga s desna nalevo, no sada je ponovo na svojoj staroj poziciji (vezni zadnji s desna) i sve je opet u redu, među najboljima je u švajcarskoj ligi. Otac mu, međutim, deluje zabrinuto. Jer, bliži se trenutak kada će Ergić Junior morati da se izjasni: ili jugoslovenska ili australska reprezentacija. Opet će biti telefoniranja. Nadam se da će ovog puta neko podići slušalicu.
       Tog dana kada sam upoznao Ergića Seniora čitav Pert je brujao: neko iz tog grada dobio je premiju od 30 miliona dolara na poverbolu, nekoj vrsti lota. Prethodna najveća premija ikad isplaćena iznosila je 17,5 miliona dolara.
       Mada je bila nedelja, kad iz štampe izlaze samo lokalni tabloidi, novinari su otkrili da je tiket uplaćen na Dan republike (Australian Dadž), u malom novinskom kiosku u predgrađu. Vlasnica radnje, gospođa Habart, potvrdila je da je tiket uplatio mladi par sa malim sinom, koji očito pripada radničkoj klasi. Uložili su tri dolara i 25 centi. Gospođa Habart ih lično poznaje, komšije su, ali, po strogim pravilima službe, ne sme da otkrije njihov identitet. Novinari su ih zato nazvali DŽim i DŽejn. Ono što je lutrija dostavila štampi beše samo fotografija njihovih ruku koje, uz čaše šampanjca, drže ček na 30 miliona dolara. Ne mogu ni da zamislim koliko je to.
      
       Skandal majstor i njegova lepa ćerka
       Šefovi lutrijskog centra u Pertu izjaviše kako su ponosni što je baš njihov grad strefio ovaj istorijski dobitak, a još su više srećni što je toliki novac otišao u ruke tako finih ljudi kakvi su DŽim i DŽejn. U anonimnom intervjuu, DŽim je, na pitanje šta će sutra prvo uraditi, odgovorio da će sutra, u ponedeljak, prvo otići na posao. Po svemu sudeći, otišao je da šljaka za platicu kao da se ništa nije dogodilo. Onda su on, DŽejn i njihov mali sin nestali. Jer novinari su - takav im posao, šta će - otkrili njihov pravi identitet. Dobitnici su poreklom Jugosloveni. Ali, ne pada mi na pamet da otkrijem kako se DŽim i DŽejn stvarno zovu. Možda se kriju među nama, u starom kraju, gde jednom nisu imali ni za 'leba.
       No, most influentail Srbin današnjice u Australiji bio je donedavno Damir Dokić, znameniti skandal-majstor, otac Jelene Dokić, teniskog čuda od deteta, koja ipak nije bila toliko talentovana da bi je svojevremeno primili u jedan beogradski teniski klub. Pa su oni, Damir, žena mu, Jelena i njen mlađi brat Savo, otišli u Australiju. Ostalo je poznato: posle niza incidenata na turnirima (jednom razbio nečiji mobilni telefon, jednom legao na ulicu da ometa saobraćaj), Damiru je zabranjeno prisustvo na tribinama, a Jelena je odlučila da ponovo uzme jugoslovenski pasoš, takmičeći se na ovogodišnjem Otvorenom prvenstvu Australije pod našom zastavom. Ličnu kartu će uzeti kasnije, kada postane punoletna. Ili će izvaditi američka dokumenta. Jer porodica se opet seli, ovog puta na Floridu, gde ih već čeka luksuzna vila sa bazenom.
       Jednom sam, sasvim slučajno, u Fajerfildu (Zapaljeno Polje, tako nekako) nabasao na kuću u kojoj su donedavno živeli Dokići. Prepoznao sam je po fotografiji iz novina. Oni su tu imali stan. Reč je o dvospratnici, naizgled sasvim solidnoj. Ali živeti u takvoj kući nije nikakav statusni simbol. Apartmane u predgrađu iznajmljuju samo oni koji nemaju za nešto bolje. Priča se da su Dokići sve do juče primali socijalnu pomoć, što je, ipak, bez obzira na sve, malo preterano nizak udarac. Sada će, međutim, otići. Damir kaže da su sve već rasprodali (što mu svi veruju) i da su veoma tužni (što mu niko ne veruje).
       Kao što se zna, prvog dana ovogodišnjeg melburnskog gren-slem turnira, kada je Jelena poražena od Linzi Devenport (uprkos ubedljivo dobijenom prvom setu), publika joj je zviždala. No, narednih dana se atmosfera izmenila: list "Austrelijen" je pisao da je, posle jedne pobede u miksu (partner joj je bio Zimonjić), Jelena delovala veselo deleći autograme. Kouč australskog ženskog tima se žalio i zbog jednog i zbog drugog: "Sva medijska pažnja usmerena je na Dokićevu, što obeshrabruje ostale devojke."
       Sportska javnost nije baš bila spremna da se složi sa ovako prizemnim objašnjenjem duboke krize australskog ženskog tenisa: sada, kada Jelena odlazi, njihova najbolje rangirana igračica - Keti En Gus - zauzima 287. mesto. Pa se, onako izokola, priznaje da mediji nisu bili fer prema Dokićevoj, zlonamerno objavljujući omaložavajuće izjave nekih njenih konkurentkinja (Mađarice Rite Kiti Kis, na primer). Podseća se da su, bez obzira na sve, njeni rezultati impresivni: tokom prošle sezone pobedila je Higinsovu, Serenu Vilijems, Anu Kurnjikovu i mnoge druge.
       Ona ima samo dve falinke - kaže Mat Prajs, teniski komentator: "Postala je prebrzo prva 'Australijanka' u generaciji. Osim toga, voli svog oca". Ali, Mat iskazuje izvesno razumevanje za Damirovo skandalozno ponašanje: on podseća čitaoca da je taj čovek izgubio sve u ratu, da je u Australiji primao socijalnu pomoć lavovski se boreći za karijeru svoje ćerke. Pri takvim okolnostima živci mogu da popuste. Naročito ako se, po suncu, drmne koja čaša više, čemu je, šta je - tu je, Dokić očito sklon.
       Bilo kako bilo, australski deo priče o Jeleni Dokić je završen. Suočeni sa tim da su Jelenu definitivno izgubili, ljubitelji tenisa apeluju da se posveti maksimalna pažnja drugim talentovanim devojkama kako se tužna istorija ne bi ponovila. Zašto bi se ponovila? Zato što su igračice koje na Petom kontinentu danas najviše obećavaju petnaestogodišnja Ivana Jovanović, poreklom Srpkinja, dvadesetogodišnja Emi Dominiković, Hrvatica, i Kristina Horijatopulos, sedamnaestogodišnja Grkinja. I to je Australija, DŽo!
       Kako bih mogao da isposlujem nekoliko godina lagodnog boravka u Australiji? - pitam jednog zvaničnika. Najjednostavnije bi bilo da postanete ambasador svoje zemlje, kaže on. O, ne, to je nemoguće. U mojoj se zemlji lako postaje samo šef države. Ali, ambasador, to ne, nikako. Nemate vi pojma kakva je gužva!
      
       - KRAJ -