Blizu je Australija (2)
U Australiji svako vodi svoj život, a svi u javnom životu učestvuju kao vatreni posmatrači. Neka je vrsta patriotske obaveze biti tužan kada Pat Rafter izgubi meč, dok o tome kako su bili besni čuvši da je Tom Kruz napustio njihovu Nikol Kidman, bolje da i ne govorimo!

      Australska istorija se piše australskom svakidašnjicom.
       Evo nekih primera.
       Sredinom zime/leta australska javnost bila je zaokupljena slučajem smrti sedamdesetdvogodišnje Norme Hil, koja je, formalno gledano, izvršila samoubistvo. Gospođa Hil - inače majka čuvenog planinara Linkolna Hila, osvajača Mont Everesta - bila je teško bolesna od raka kostiju, jetre i disajnih organa.
       Starica je, dakle, odlučila da umre. Svoju odluku snimila je na video-kasetu: "Ne želim dostojanstvo u smrti. Želim da umrem lako." Onda je odbila dalju hemoterapiju, koja bi joj produžila život za još nekoliko meseci, prestala je da uzima hranu i vodu. Najzad je ispila smrtonosnu dozu koncentrisanog morfijuma, nabavljenog potpuno legalno, u bolnici čija se patronažna služba starala o njoj.
       "Samoubistvo u Australiji nije krivično delo, ali pomaganje samoubici jeste." Ovo je, nakon Normine smrti, izjavio dr Filip Nikče, čije je prisustvo u sidnejskom domu preminule Hilove nagnalo policiju da se zainteresuje za slučaj i otvori istragu. Jer, Filip Nikče je simbol australskog pokreta za legalizaciju eutanazije neizlečivih bolesnika. Kaže da je to sada isto kao što je nekada, pre dvadeset pet godina, bila borba za legalizaciju pobačaja. Pa, jeste slično.
       Nikče, inače, živi na sasvim drugom kraju kontinenta, u Darvinu, i izvršio je četiri eutanazije sredinom devedesetih, u vreme kada je zakon Severne teritorije - veoma brzo ukinut presudom federalnog suda - dozvoljavao takav postupak. Odbivši da sarađuje sa policijom pre zvanične optužbe, Nikče je izjavio kako je u slučaju Hilove bio više sveštenik negoli lekar, to jest da nije učinio ništa što se protivi zakonu i lekarskoj etici. O tome postoji izjava nekolicine drugih lekara, svedoka poslednjih časova Norme Hil, među kojima je bio i dr Piter Bum, penzionisani univerzitetski profesor i bivši federalni ministar zdravlja. Ali, svi oni su takođe pristalice eutanazije. Kaže dr Bum: "Ne možete nekoga sprečiti da se ubije ako on to želi." Dr Nikče smatra kako je njegova misija da se, aktivno ili pasivno, nađe samoubici na usluzi. On vodi jedno savetovalište za samoubice u Adelejdu, a uskoro otvara i njorkshop u Pertu.
      
       Sirotan od osam milijardi
       Slučaj Hilove doneo je Nikčeu medijsku pažnju, koju je možda priželjkivao, a možda i nije, ko zna. U svakom slučaju, objavio je plaćeni oglas u kome se ponovo zalaže za eutanaziju, žaleći se pri tom na hajku koja se protiv njega vodi, kako iz lekarskih krugova, tako i od strane crkve. Jedne novine su Nikčeov portret naslovile "Ovaj čovek vas može ubiti nežno". U članku se podseća da je Nikče postao lekar tek u svojoj 35. godini, iz trećeg pokušaja. On odgovara kako je to zbog toga jer potiče iz radničke porodice: "Niko sa takvim pedigreom nije pre mene postao lekar", kaže Filip.
       Ali, izazvavši policijsku istragu i pažnju javnosti, slučaj Norme Hil otkrio je kako je eutanazija činjenica: prema rečima Lujze Barton, menadžera službe za pomoć obolelima od raka, 30 odsto smrti teških bolesnika događa se, ovako ili onako, uz pomoć lekara. Jer, dodaje ona, čovek još nije naučio da kontroliše bol. Radije će da umre.
       Hoće li najzad uhvatiti Skase(t)a? Jer, Kristofer Skase (ili Skejs) najpoznatiji je australski begunac od zakona, koji je iz zemlje nestao 1991. godine, nakon bankrota svoje medijske i zabavljačke imperije Kvintaks grup, kojom prilikom je ojađeno na stotine malih akcionara, penzionera, štediša, radnika. To nije bio prvi finansijski skandal u Skaseovom (51) poslovnom životu: otkriveno je da se svojevremeno obogatio tako što je ispod žita preuzeo tasmanijski medijski trust Netlfod uz pomoć izvesnog Dadlija Brahama, koji je u toj kompaniji bio direktorčić sve dok se nije oženio udovicom naprasno preminulog big bosa.
       Pravda smatra da je njegov bankrot bio lažan, te da je Skase, zbrisavši iz zemlje, teško hodao sa 172 miliona dolara u džepu. Mada neki misle da se radilo o samo 164 miliona. Nastanio se u Majorci. španska vlada je odugovlačila sa ekstradicijom, nadajući se da će Skase sam otići na neko sigurnije mesto. Nikome nije bilo jasno zašto okleva. Slučaj se tako vukao sve do početka ove godine, kada je otkriveno da Skase, koji je tobože finansijski sasvim propao, preko neke tobožnje japanske firme, kojom zapravo rukovodi njegov zet, prodaje apartmanski kompleks na Majorci, vredan tričavih osam milijardi dolara.
       Ministarka pravde Amanda Vanston je tada zaključila kako je kucnuo čas da Skase konačno dospe iza brave i da se, kako-tako, obeštete mali ulagači koje je opljačkao: "NJima je muka kada čitaju o milijarderskoj imovini koju Skase poseduje u Španiji!", kaže ona. Na Krisovu ponovljenu tvrdnju da je bez filera, ministarka uzvraća: "Da, on je švorc, a ja sam Merilin Monro!" Nije. Ni izbliza. Skase je onda protiv moguće ekstradicije adutirao novim argumentom: boluje od raka u stomaku i ostalo mu je samo pet do sedam meseci života. Dobro, kaže ministarka, neka ga pregleda državna lekarska komisija, pa ako ona potvrdi nalaze njegovog ličnog lekara, odustaću od hapšenja, ali, razume se, ne i od slučaja.
       Postoje, pak, oni koji iskazuju izvesno razumevanje, čak i simpatiju za Skasea. Ne sporeći pozadinu cele afere, Internet kolumnistkinja Miranda Devlin, čije tekstove prenose mnogi tabloidi, kaže da ljudi moraju obavezno imati nekog koga će mrzeti kako bi se sami osećali bolje. I sve bi to bilo u redu, misli Miranda, da iza svega ne stoje političari, koji, iz svojih interesa, biraju i lansiraju objekat javne mržnje. Zato je Skase, da bi ga ljudi više mrzeli, na televiziji u ovih deset godina bekstva prikazivan kako se u kupaćim gaćicama baškari kraj bazena ili paradira u elegantnim odelima. Sve je to od naših para, kažu ljudi. Nasuprot ovakvom imidžu, Skase na jednoj aktuelnoj fotografiji deluje prilično ofucano. U jednom listu je, uz tekst Devlinove, objavljena i karikatura na kojoj je Krisova odsečena glava nabijena na kolac.
       Inače, deca su se vratila u škole: obrazovanje nam ništa ne valja, pišu tamošnje novine.
       Novine su takođe pisale kako je neuobičajeno promenljivo vreme za ovo doba godine - kiša je u Sidneju padala puna dva dana bez prekida - dovelo do saobraćajnog kolapsa, mnoge kuće su poplavljene, ulice neprohodne, u unutrašnjosti bilo čak i mrtvih i, što je najgore, povremeno je nestajala struja, izazivajući tako pravu paniku kod stanovništva.
       Jedna nevolja nikad ne dolazi sama. Pravi šok je izazvala vest da je Tom Kruz napustio Nikol Kidman, mada se oboje foliraju kako su se sporazumno rastali zarad nemogućnosti da svoje karijere usaglase sa privatnim životom. Australijanci su naprosto besni: zar taj kepec da ostavi njihovu lepotu-đevojku, inače dve glave višu od njega. S druge strane su pomalo zadovoljni: Nikol se vraća u Sidnej sa dvoje usvojene dece. Tako da će ti klinci uneti dodatno šarenilo u australsku demografsku kartu: oni će spadati u grupu onih Australijanaca koji su rođeni u inostranstvu, a istovremeno i u grupu onih koji imaju jednog roditelja rođenog u Australiji. Slušajući to, setih se šta je Šerba (Rade Š) u našim novinama govorio o paru Kruz-Kidman: tak su fini ljudi, a kak se tek samo vole!
      
       U bazenu sa ajkulama, drugi put
       I Rafterov poraz u polufinalu Australia Open-a doživljen je kao mala nacionalna tragedija. Jer su Australijanci najsportskija nacija na svetu. Ne bi se baš reklo po rezultatima. Ali, stvar je u tome da ovde svako trčkara, igra golf ili kriket, pika loptu. To je, naprosto, politički prioritet čitave zajednice.
       Zato je svaki australski grad prepun zelenila, parkova čija se površina često meri kvadratnim miljama, a u njima je sijaset terena čije je korišćenje, razume se, besplatno. Uzgred, tereni su više nego prvoklasni: običan građanin plaća porez kao i vrhunski sportista, pa čemu onda razlike. Poljana ispred sidnejskog hotela u kome su boravili "Zvezdini" fudbaleri bolje je drenirana od terena na njihovom stadionu. Najveći park koji sam video u Australiji, a teško da je iko negde video veći, nalazi se u Adelejdu i zove se Južni park (znači, postoji i Severni park!), za čiji je obilazak potrebna bar nedelja dana. Nisam imao toliko vremena. Park nije deo grada, već je grad nešto kao privezak parka, razbacan na mestima gde trava slabo uspeva. Stekao sam utisak da grad (za koji, je li, tvrde da je prva naseobina koja je ovde podignuta planski) pomalo smeta parku. Možda bi ga trebalo porušiti i ponovo, planski, podići na nekom pogodnijem mestu.
       Kao sportsmeni u srži, Australijanci su i veliki konzumenti ove grane šou-biznisa. Veliki sportski događaji smenjuju jedan drugi: još finalisti Australia Open-a nisu pokupili peškire, a već su brojne ekipe krenule da uređuju stazu kraj jezera na kojoj će se, prvi put u Melburnu, voziti trka formule 1 za Veliku nagradu Australije. Nije čudo da su se, u periodu kraćem od pola veka, izborili čak za dve olimpijade.
       Budući da su neki objekti sa one prve, iz 1956, u Melburnu, sačuvani, lako se, njihovim poređenjem sa olimpijskim centrom u Sidneju, vidi kako čovečanstvo napreduje. Ili je bar to slučaj sa Australijom. Većina događaja sidnejske Olimpijade odvijala se u predgrađu zvanom Hombuš, što bi, u sasvim slobodnom prevodu, moglo da znači Kuća u šikari. Bogu iza nogu. Olimpijski centar je sada grad duhova. U velelepnom hotelu tek šačica japanskih turista. Ali je, svejedno, to fascinantno. Moj vodič mi, dok stojimo u senci jednog od stadiona, kaže da će deo tribina uskoro biti srušen. Ne mogu da verujem. Znate, kaže on, te se tribine više nikada neće napuniti, a njihovo održavanje je skupo. Mislim da bi ipak trebalo malo da sačekaju.
       A čitalac se pita ima li, ako je već tako, ikakve koristi od organizovanja olimpijade: to bude i prođe, a tebi ostane beton sa kojim ne znaš šta da počneš. Neki australski turoperator bi se na ovo samo nasmejao. Godine 2000. bila je rekordna za australski turizam, koji je zenit doživeo u danima Olimpijade, ali se trend rasta nastavlja, tako da će ove, 2001. godine, sigurno biti oboren prošlogodišnji rekord. Primera radi, Sidnej svakog meseca poseti oko pola miliona ljudi. Najviše ih je iz komšiluka, sa Novog Zelanda, ali sa tim je gotovo - Japanci sigurno preuzimaju primat.
       Putujući iz grada u grad, a slab iz geografije, uvek sam imao problem da iz prve pogodim na koji okean gleda moja hotelska soba. Jer tamo u okeanima ne oskudevaju. Ali je pejzaž uvek isti: peskovita obala koja se proteže u nedogled. Čitava Australija je jedna velika, neprekinuta plaža; samo se okeani povremeno menjaju. Pa, pitaju me, jesi li se bar okupao? Ma, šta vam pada na pamet, je l' da me izede ajkula!?
       Naravno, plaže (mesta za kupanje) savršeno su bezbedne; to su, zapravo, bazeni sa neprobojnom zaštitnom mrežom. Ali, svejedno, ajkula ima. U izobilju. Raznih modela (bela ajkula, tigar ajkula, ajkula-bik...) i veličina - od metar i po do 14 metara (njhile shark). Jednu sam video u sidnejskom akvarijumu i brzo napustio prostoriju, sav smrznut na plus četrdeset.
       Možda je na tom mestu 1935. godine bila ona šatra u koju se sjatilo na stotine Sidnejaca da vide živu ajkulu, dužu od četiri metra. Ali, nastade panika kada ribetina povrati nesvarenu ljudsku ruku. Žrtva je kasnije identifikovana kao DŽejms Smit po tetovaži dvojice boksera. Policija je došla do zaključka da je Smit ubijen, bačen u more i pojeden od ajkula. Ubica nikada nije pronađen.
       Baš tog dana (kada sam pobegao iz akvarijuma) jedna je velika bela ajkula napala ribarski brod sa turistima u blizini Adelejda, otkinuvši zubima vanbrodski motor. Kapetan lađe je izjavio da su se turisti prvo prestravili, a onda se, shvativši da ajkula neće pojesti čitav brod, oduševili neočekivanom avanturom. Ajkula je, da utisak bude potpuniji, bila jednooka, pravi gusar. Jedan drugi turista, neki Nemac, Ginter Hektor, nije bio nimalo oduševljen kada je, pobegavši na obalu, pedeset minuta čekao da se jedna bezobzirna ajkula udalji od njegovog čamca. Neću više letovati u Australiji, kaže.