Nedavni skup predstavnika američkih zemalja u Kvebeku prilika je da se načelno porazgovara o globalizaciji i njenim efektima na Srbiju. U našoj javnosti ovom pojmu uglavnom se pripisuje negativno značenje. Teoretičari koji rade na njegovoj satanizaciji vide je kao proces koji će uništiti Srbe i izbrisati njihov nacionalni identitet. Globalizaciji se, složno tvrdi deo srpske inteligencije, treba odupreti.

Da bi se objasnilo kako ona utiče na suverene zemlje, potrebno je pogledati šta se događalo u Kvebeku. Sastanak 34 američke države završio se potpisivanjem deklaracije Free-Trade Area of the Americas, u kojoj se potpisnici obavezuju na poštovanje demokratskih načela vladavine i slobodne trgovine. Kad je u pitanju prvo, stvari su manje-više jasne. U pogledu slobodne trgovine radi se o sledećem: poštovanje Deklaracije otvorilo bi mogućnost za oko 800 miliona ljudi da se slobodno kreće po oba kontinenta u potrazi za poslom - nema viza, nema kvota. Jedina prepreka su jezik i kvalifikacije. Svako ko je ikad pokušao da napusti Miloševićevu Srbiju u potrazi za poslom u zapadnoj Evropi ili Americi razumeće istog časa šta znači sloboda kretanja u potrazi za poslom.

Bez obzira na to, najtvrđi protivnik potpisivanja ove deklaracije bio je Brazil, zemlja koja predstavlja treću najveću ekonomiju na dva kontinenta. Kada se pogledaju razlozi ovakve njegove strategije, otkriva se kako brazilska vlada strahuje od toga da će njena privreda biti uništena slobodnim protokom robe i radne snage. Ovaj strah javlja se otuda što je jedan deo brazilske industrije u zaostatku za svetskim trendovima: brazilske industrije hemikalija i papira su u katastrofalnom stanju, nešto malo bolje stoji proizvodnja mašinskih i elektronskih aparata, ali i ta dobra su i dalje nesposobna da izdrže konkurenciju na nivou dveju Amerika. Stav brazilske vlade je jasan: zbog toga što godinama nije modernizovala neke grane svoje industrije, država treba da se odupre konkurenciji koja dolazi sa slobodnom trgovinom, to jest globalizacijom.

Koliko god se srpski protivnici globalizacije trude da njihovo gledište izgleda originalno, ono je u stvari sličan stavu brazilske vlade. Ljudi koji nemaju šta da ponude na tržištu odlučuju se protiv njega. Nešto slično je sugerisao nemački politikolog Herbert Kičelt. Analizirajući u jednom svom tekstu iz 1995. godine zbog čega su se u nekim zemljama nakon pada Berlinskog zida političke i ekonomske elite odlučile za očuvanje starog sistema, a u drugim za demokratiju i tržišnu privredu, Kičelt zaključuje da je autoritarni sistem obnovljen u onim državama u kojima politička elita nije mogla da se zamisli u tržišnim uslovima. Predstavimo sebi Mirka Marjanovića kako na svetskom tržištu obara cenu benzina nudeći jeftin srpski benzin proizveden upotrebom novoiznađene tehnologije, koja znatno smanjuje troškove prerade nafte. To jednostavno ne ide. Vladajuća srpska elita iz 1987. nije se odlučila za demokratiju i tržište zato što sebe nije mogla da zamisli u takvom okruženju. Milošević je čovek koji je sposoban da vlada uz monopol i kršenje principa vladavine prava. Dok je takvo okruženje postojalo, dotle je i vladao.

U ljudskoj prirodi je da se odupire procesima i stanjima u kojima ne može da se snađe i u kojima ne vidi sebe. Naši protivnici globalizacije su upravo takvi ljudi: budući da ih nije briga kakve efekte ekonomija ima na ljudski standard, protive se globalizaciji čak i kada se pokaže da su njeni ekonomski efekti pozitivni; budući da sebe ne mogu da zamisle u takmičarskom okruženju, suprotstavljaju joj se jer bi u utakmici s drugima izgubili; pošto ne mogu da se zamisle nikako drugačije nego kao Srbe, oni se protive globalizaciji jer ona donosi mnoštvo identiteta. Iako su preživeli pad Miloševića, srpski intelektualci koji se protive globalizaciji nisu preživeli svoju nedemokratsku i netržišnu prirodu. I dalje nas zamajavaju pričama kako će nas globalizacija uništiti samo zbog toga što je izvesno da će uništiti njih.

Razume se, ona ima negativnih strana: najveću korist od nje imaju velike svetske sile, među njima na prvom mestu SAD. Amerika se može kritikovati zato što želi da iskoristi svoj povoljan položaj i diktira uslove i tempo globalizacije, ali se ne mogu kritikovati ljudi koji, umesto da tipkaju po pisaćim mašinama, žele da pišu računarima. Zaključak do koga bih želeo da dovedem čitaoca je otprilike ovaj: postoje periodi u razvoju čovečanstva koji evolutivno vode do sveopšte transformacije društva. Činjenica da se najnovija transformacija odvija evolutivno srećna je okolnost, jer se tako svima ostavlja dovoljno vremena da se prilagode promenama. Neki, međutim, pokušavaju da budu tvrdoglavi i ponašaju se kao da se promene ne dešavaju. Oni, koji na vreme krenu da se usaglašavaju sa svetskim standardima, uhvatiće pre ili kasnije korak s najrazvijenijima i preživeće. Oni, koji autistično budu prkosili onome što se ne može zaustaviti, izumreće.