DRŽAVA I MORAL

                           1. Priča

                                Počeo bih jednom pričom kao ilustracijom važnosti teze koju želim da branim, naime da je država garant važenja zakona u društvu, ma koji da je to zakon, i u tom smislu pretpostavka bilo kakvog regulisanog društvenog ili gradjanskog stanja. Bez garancije važenja zakona nema sigurne slobode, mada se kroz tu garanciju sloboda mora ograničiti. Ali domen tog ogranaičenja mora biti precizno definisan i dobro obrazložen. Time, ograničenjem i garancijom, stvara se ono što je pretpostavka mogućnosti konstitucije morala, naime racionalnost u očekivanju i predvidjanju i poverenje, koje je osnov mogućnosti predvidjanja i na tome konstituisanog očekivanja, a to je, pored sigurnosti, glavni moralni razlog postojanja države. “Sigurnost” označava stvarnost postojanja nekog domena delovanja koji sledi iz onog ograničenja slobode i na njemu zasnovane garancije. Iz toga medjutim sledi da su mogućnost predvidjanja i sigurnost u suštinskoj vezi.

                A priča je priča o “bukvici”, kako u Bosni zovu vojnu knjižicu. Na jednom od izleta koje organizuje moj fakultet imao sam priliku da razgovaram sa jednim našim starijim kolegom, “naučnim radnikom” kako se to doskora lepo govorilo, sada penzionerom, koji je imao potrebu da mi ispriča priču koja, sažeto, kazuje kako je on, davne 1940-te godine, u vreme nadolazećeg rata, učinio nešto čemu se tada, kao mladi skojevac, divio, a nad čim se sada zgraža. Naime, sa uživanjem se rugao poverenju svog ujaka koji se od teze da uskoro dolazi propast tadašnje Jugoslavije (koja je po mišljenju mladog skojevca potpuno zasluživala da se uništi) branio tvrdnjom da postoji “bukvica” (koju je tada i pokazao) koja će odbraniti njegovu zemlju, i njegovu kuću u toj zemlji, od propasti. Mladi skojevac se (u ujakovoj kući u Banjoj Luci), sa zadovoljstvom, ruga poverenju svog ujaka u “bukvicu”. To što se on sada zgraža nad svojim tadašnjim postupkom takodje je značajno, jer ta promena, koja nikako nije stvar razvoja, nije samo rezultat njegovog starenja. Ali ono što je za nas ovde mnogo zanimljivije jeste pitanje: “U šta je njegov ujak imao poverenja i zašto?” Odgovor je vrlo jednostavan za njega ali i vrlo komplikovan za nas. Odgovor na pitanje “Zašto?” je u nalaženju izvora sigurnosti. Ali kako parče papira može, za njega, predstavljati, izvor sigurnosti? Da bi se na to odgovorilo potrebno je prvo odgovoriti na prvi deo pitanja, i taj odgovor glasi “U državu”. To parče papira je za njega bilo izvor sigurnosti zato što je proizvodilo osećaj pripadnosti jednoj organizovanoj celini života - društvu koje je u svom redu (kosmičnosti) obezbedjeno državom, kao branom protiv haosa, proizvoljnosti i neodredjenosti. Društveni život, kao okvir celokupne prakse, pretpostavlja državu. Kvalitetan život pretpostavlja solidnu državu. Ta solidnost predmet je poverenja onog čoveka koji veruje, ili se (pogrešno) nada, da će ga “bukvica” zaštititi od nepravdi, poniženja, štete, povrede i propasti. To poverenje je nešto najdragocenije, i normalno je da se bivši skojevac, a sada nešto drugo, zgraža nad sopstvenim ruganjem od pre pola veka: u medjuvremenu je i shvatio čemu se tada rugao Naravno, u domen ljudske slobode spada i to da se možemo rugati čestitosti, preduzetnosti, dostojanstvu ili poštenju, a diviti aroganciji ili beskrupuloznosti ili poniznosti ili proizvoljnosti, ali to ne znači da je to i moralno ispravno: to što u slobodu spada i to da sama sloboda može da se ograniči, ukine ili zloupotrebi ne znači da je svrha i vrednost slobode da se baš to sa njom radi.  

2. Država i život

                Medjutim, i država može da se zloupotrebi, što se često i dešava. Ono što je tu problem jeste neodredjenost u njenom pojmu, i to u dva osnovna smisla: što se tiče domena u kome država ima ovlašćenja, sa jedne, i što se tiče tipa ovlašćenja, sa druge strane.

I jedno i drugo je u vezi sa načinom i svrhom nastanka vlasti, i zapravo je domen ovlašćenja u vezi sa tipom ovlašćenja koje važi. Domen ovlašćenja odnosi se na skup postupaka koji sa dobrim razlogom mogu ili treba da budu predmetom državnog regulisanja, a tip ovlašćenja zavisiće od izvora autoriteta koji daje snagu obaveznosti tom regulisanju. Ako tu snagu označimo kao “vlast” imaćemo dve vrste te snage: gospodarenje nad ljudima i posredovanje medju njima u vidu službenog regulisanja njihovog postupanja. Postupci, pak, izdvajajući se iz celokupne sfere dogadjanja svojom svrhovitošću, predstavljaju realizaciju ili pokušaj realizacije skupa ili polja (izraženih ili potencijalnih)  interesa, i što se tiče ovlašćenja države da na te interese utiče čini se da se oni svrstavaju u tri načelno jasno odeljene, mada ne i uvek praktički lako razdeljive, sfere. Njihovim odredjenjem odredjuje se i domen a donekle i tip ovlašćenja koje država ima.[1]

                Prvu sferu tih interesa predstavljaju oni interesi koji se odnose na  pretpostavke zajedničkog života, pre svega sigurnost, shvaćena u sasvim elementarnom smislu kao sigurnost za sve one ciljeve, i pokušaje njihove realizacije, koje ljudi sebi postavljaju, osim onih koji su izuzeti iz te sigurnosti zato što su zabranjeni. Ta sigurnost  treba da obezbedi pravilnost reagovanja vlasti kao pretpostavku postojanja zakona i zakonitosti. Pravila koja regulišu ovu sferu su konstitutivna i ne mogu biti predmet zahteva za tekućim menjanjem, ali je zato u njih investirana pretenzija da su u bliskoj vezi sa zahtevima pravde. Ta pravila ne bi trebalo da mogu biti predmet dnevne politike, niti se ta njihova pretenzija može valjano opravdati bilo kojom procedurom političkog odlučivanja, kao što su “većina”, “konsenzus” itd.

                Ova sfera bi trebalo da bude domen negativne slobode. Ali ona je istovremeno i sfera u kojoj se odredjuje i utemeljuje identitet načelnog nosioca onih interesa i ovlašćenja koji nisu odredjeni kao posebni ili individualni, kao i ovlašćenje na garanciju zaštite tih interesa čije postojanje i realizacija (ili pokušaj realizacije) onda i odredjuje taj identitet. Ti interesi nisu stvar tekućeg postavljanja već svojim postojanjem i pretenzijom koja je u tome sadržana definišu jednu opštost koja, kao nacija, preko države, sadrži u sebi i element posebnosti; ali zahtevajući istovremeno jedno više i u pretenziji univerzalno pravo na zaštitu tih interesa (koji definišu identitet) država te interese mora da tretira kao opštu i opšteobavezujuću vrednost. Slično kao kod egzistencije i poštovanja osoba to opšte obavezivanje izražava jednu univerzalnost koja ne trpi naknadno odlučivanje, normativno ispostavljajući svoje ciljeve kao trajne i opšte vrednosti, koje tom svojom univerzalošću izmiču zavisnosti od toga da su postavljeni kao aktualni predmeti htenja - dok ne postanu ugroženi; tada se medjutim postavljaju kao obavezni ciljevi. Oni nisu nužni već nužno obavezni, državni identitet postojećeg stanja, kao izvor zakonitosti, zavisi od ove normativne nužnosti.

                Status quo ante i inače predstavlja izvor moralnih dužnosti, ali konstitutivni element identiteta države, i njenog nosioca, nacije, povezan je sa vrednošću sigurnosti na jedan kardinalan način; ne samo da država treba da obezbedjuje sigurnost već je identitet na kome je ona zasnovana ono načelo koje joj to omogućava dajući joj ovlašćenje i postavljajući joj obavezu da sprovodi zakon. Nosilac ovog identiteta ima neke apstraktne osobine personalnosti koje omogućuju da mu se pripiše nešto analogno pravima i dužnostima koji nisu prava i dužnosti pojedinaca ili njihovih grupa već celine ljudske zajednice u kojoj ti pojedinci žive sa svojim posebnim interesima, dužnostima i pravima. Vitalna funkcija pravila iz ove sfere jeste da obezbedi funkcionisanje osnovnih ili važnih društvenih struktura i ustanova, ali da bi se to postiglo potrebno je postojanje odredjene društvene kohezije koja se izražava kroz osećaj zajedništva (zajedničke sudbine odredjene nekim vremenom i prostorom, i na tome izgradjene medjuzavisnosti i osnovne solidarnosti). Taj osećaj proizvodi potrebu zaštite osnovnih vrednosti, ili možda samo osnovnih odredaba, identiteta: držati do sebe i svoga. To nije prosto mehaničko i nerazlikovano funkcionisanje pretpostavki za obezbedjenje saradnje - kao što u utilitarizmu to može biti slučaj: sa svim neprijatnim bezličnim i heteronomnim implikacijama - već jedno dinamičko polje moguće motivacije: da postavljeni ciljevi pod nekim odredjenim uslovima imaju šansu na realizaciju i da njihova realizacija ne doprinosi samo povećanju tekuće konzumacije sreće već i konstituciji jednog sveta realnih šansi i mogućih trajnih vrednosti. U ta pravila je založena odbrana radikalne nepristrasnosti medju osobama, što ih čini univerzalnim i zapravo moralnim pravilima ili pravilima sa moralnom snagom što zahtev za njihovim poštovanjem čini bezuslovnim ili u svakom slučaju takvim da prethodi ostalim zahtevima i ne uslovljava ga nekom eksplicitnom saglasnošću.

                Tekuća pitanja života čine domen druge sfere, i ona su u jednom širokom smislu predmet politike. To su postupci koji moraju da se uklope u ukupnu praksu koja se sastoji od svih postupaka koji se izvršavaju i koji se na relevantan način odnose i na druge ljude a ne samo na delatnike. Ovo “druge ljude” treba, naravno, precizirati, jer će se i postupci iz sfere privatnosti odnositi ponekad i na druge, odredjene druge, ljude, ali će to odnošenje tamo uvek biti posledica i izraz nekog posebnog ovlašćenja po kome se drugi tretiraju na neki način kao deo “sebe”; na primer prijateljstvo ne konstituiše neki službeni odnos i zato ono nema politički značaj. Ima mnogo medjuljudskih odnosa koji nisu u ovom smislu slobodni da se o njima i njihovim sadržajima odlučuje slobodnim usaglašavanjem volja i odluka koje se postižu na toj osnovi. Političke odluke,pak, donose se na pretpostavci da odluka nije unapred determinisana i da se ne može pretpostaviti kakva će ona biti. Izraz “drugi ljudi” ovde se odnosi na neodredjene druge ljude ili na one čije odredjenje ne uključuje normativni sadržaj koji bi odredjivao da već postoji pretpostavka podrazumevanja njihove saglasnosti ili nesaglasnosti za postupke ili ciljeve o kojima se odlučuje, ili da bar ne postoji razlog za pretpostavku o takvom odredjenju njihove saglasnosti.

                 Odluke o tim postupcima ili ciljevima ne moraju biti jednokratne, one mogu biti i strateške, kao što su odluke na izborima, ili odluke koje su založene u zakone i propise, kao što su poreski zakoni ili propisi o parkiranju vozila. Ti zakoni, kao i propisi, mogu da se menjaju, i oni se uglavnom na ovaj ili onaj način odnose na pitanja raspodele: raspodele sloboda, šansi, ograničenja itd., po pravilu u vidu artikulacije i distribucije raznih prava, zaduženja, poslova, zvanja, kazni itd. Artikulacija i obim tih raspodela neposredno zavise, medjutim, od resursa sa kojima se raspolaže: resursa u znanjima (o tome šta se sve uopšte može učiniti), mogućnostima (gde spadaju i materijalne mogućnosti), prilikama (gde spadaju razne okolnosti koje su pretpostavka mogućnosti da se nešto učini) i spremnostima (da se odluči ovako a ne onako, ili da se uopšte odluči).

                Pravila koja regulišu ovu sferu su regulativna, makar da se čini da je u odredjenju uloga koje ljudi mogu da ponesu uveliko prisutna konstitutivnost pravila koja te uloge definišu. To je tako zato što se prva i druga sfera, iako se načelno sasvim precizno razlikuju, u nekim situacijama preklapaju: institucije, tradicija, konteksti nekih situacija gledani “iznutra” čine da pravila definišu odnose na odredjeni način, i onda činjenica te definisanosti svojom definitivnošću stvara privid nužnosti preko granica tog odredjenog slučaja i privid da zasnovanost obaveznosti u toj situaciji čini samu situaciju ili klasu takvih situacija nužnom a ne kontingentnom. Kod mnogih prava iz domena pozitivne slobode, čiji je domen ova sfera ljudskih interesa, stvara se utisak nužnosti njihove obaveznosti preko granica onih resursa, kao da su ta prava  nezavisna od odluka na osnovu kojih su stvorena, i kao da potiču iz domena negativne slobode. (Čitava ideologija tzv. ljudskih prava, kao i tretiranje socijalnih i mnogih drugih prava za očigledne i nužne, počiva zapravo na ovoj pretenziji, zasnovanoj na brkanju te dve vrste obaveznosti). Obaveznost pravila koja regulišu ovu, drugu, sferu može imati veći i manji intenzitet, on može biti i takav da neka od tih pravila s pravom mogu da se nazovu zakonima, ali i tada je ta pravila moguće menjati, što znači da ih je načelno uvek moguće i napustiti. Važeće norme u društvu zahtevaju doduše poštovanje, ali pošto su zasnovane na odluci taj zahtev važi samo dok se odluka ne promeni. Nije nužno otići u drugu državu da bi se živelo “pod zakonom” koji nam se čini prihvatljivim, već se taj “zakon” može i promeniti; prilagodjavanje i prihvatanje, sa jedne, i kritika i menjanje, sa druge strane pokazuju se tako kao dve komplementarne strane političkog odnosa. Konvencije, politički zakoni i odluke obavezuju, ali ta obaveznost ne sadrži normativnu nužnost. Ova sfera je pravi predmet političkog, i uopšte utilitarističkog (racionalnog), odlučivanja, i problem za odnos države i morala je u tome što se ingerencije države, mada u različitim vidovima, odnose na obe ove sfere, iako je predmet politike i političkog odlučivanja samo ova druga.

                Ali ta ingerencija se ne odnosi na treću sferu ljudskih interesa, sferu privatnosti. Skup interesa koji čine ovu sferu nije medjutim lako definisati, i od suštinskog je značaja da se ustvrdi samo postojanje ovog skupa, jer se ponekad upravo to osporava. Posebno je, svakako, zanimljivo, a i značajno, ako je to negiranje posledica teorijske postavke o tome dokle sežu ovlašćenja države, a i morala (i što smo često vidjali i vidjamo u stvarnom životu). Ali kad se jednom utvrdi da neka takva sfera ljudskih interesa, u koju država nema prava da se meša, postoji onda još ostaje najveći deo posla: da se u skupu svih ljudskih interesa i postupaka definiše demarkaciona linija iza koje to pravo države, ili društva, prestaje. Svakako je jedan od osnovnih problema političke filozofije da se nadje valjano obrazloženje tog razgraničenja izmedju “političkog” i “privatnog”. Jer u jednom smislu su i interesi u našoj drugoj sferi “privatni”, jer se na njima ne mogu graditi univerzalne dužnosti i takva prava čije se poštovanje s pravom može očekivati bez ikakvog odredjenja nekih posebnih uslova (na primer, uslova da je nekim činom volje postignuta saglasnost da se ona stvarno poštuju); njihovo opravdanje zavisi od odluke da se opravdavaju, i njihova veza sa moralom je utoliko posrednija i labavija, ali je zato njihova veza sa našom slobodom odlučivanja,  kao (proizvoljnom) slobodom izbora, utoliko direktnija. Ta sloboda je, medjutim, ono na čemu se gradi pojam “privatnog”. Priznanje njenog postojanja pretpostavka je mogućnosti odbacivanja paternalizma, kako u političkoj tako i u privatnoj sferi. Ali ipak u privatnoj sferi to odbacivanje je dalekosežnije - ono bi trebalo da uključi ne samo zabranu mešanja države u tu sferu nego i moguću zaštićenost od uticaja politike i političkih odluka. To je svakako jedna jaka i značajna granica unutar sfere slobode. Postojanje sfere privatnosti je pretpostavka ne samo za kvalitetan život (a taj kvalitet zavisi od definicije granice domena te sfere: ne premalo, ali ni suviše!), nego i za mogućnost kvalitetne politike.

                Jasno je da se domen ovlašćenja države odnosi na prve dve sfere, a da se domen slobode odnosi na druge dve. Srednja, druga, je preklapajuća: u prvoj nema slobode (niko nema prava da traži, na primer, da se ukine krivični zakon, - ili da se ukine država i uvede prirodno stanje), a u trećoj država nema prava da se meša. Druga sfera je predmet društvenog uredjivanjanja. Ona može da se apsorbuje u prvu sferu (na primer u teorijama božanskog prava u odredjenom tipu monarhija, ali i u svakoj tiraniji i diktaturi), ali se u tom slučaju pravila koja regulišu društveni život i koja konstituišu važeća prava u tom domenu u nekoj državi ne zasnivaju na osnovi koju bi činila ovlašćenja već na jednoj osnovi koja odgovara pojmu gospodarenja. Jer pojam ovlašćenja podrazumeva ili povlači neki izbor, odnosno mogućnost izbora. Prava i zakoni, kao momenti ograničenja izbora (ili slobode izbora), sa jedne, i izbor, sa druge strane, su tako u inherentnom sukobu. Taj se sukob u prvoj sferi rešava tako što se izbor zabranjuje, a u drugoj sferi se on rešava u konceptu ovlašćenja. To je predmet našeg sledećeg odeljka.

                3. Ovlašćenje i demokratija

                Zasnovanost vlasti na ovlašćenju znači da vlast nije tu zato da gospodari već da reguliše. To je tako, naravno, samo u našoj drugoj, političkoj, sferi interesa. U trećoj sferi vlast ne može da reguliše već samo da gospodari i tamo ona, pored ostalog i zato, nema mesta, dok je u prvoj sferi vlast, kao država, de iure ovlašćena da de facto gospodari. Može izgledati čudno da je ona ovlašćena na tako nešto, ali izbor koji se podrazuemva u tom ovlašćenju je izbor izmedju apsolutne slobode prirodnog stanja (i “prava” da se odbace sva prava, sve vrednosti, sva pravila, pa i sama načelna mogućnost njihove konstitucije) i države, kao pretpostavke uredjenog društvenog (ili gradjanskog) stanja (sa nekom garancijom slobode ali samim tim i njenim ograničenjem), pa pošto je izbor onog prvog iracionalan, a izbor ovog drugog zapravo pretpostavka mogućnosti realizacije intersubjektivne racionalnosti, to se apsurdnošću jedne strane izbora svako samim svojim razumom “odlučuje” za drugu, jedinu preostalu, stranu izbora, tako da u prvoj sferi imamo načelno ovlašćenje na bezuslovnost koja ukida, odnosno zabranjuje, slobodu izbora. “Društveni ugovor” time gubi svoju ugovornu dimenziju kojom se podrazumeva postojanje saglasnosti: izgleda nesporno da država u pogledu negiranja svoje egzistencije i nepoštovanja svojih osnovnih ili konstitutivnih zakona ima još manje prava na slobodu od onog koje mi kao pojedinci imamo u pogledu samoubistva (mada to može biti tako samo zato što je kod nje, za razliku od nas, teže ispuniti uslove koji će opravdati odluku o samonegiranju, što je zapravo i logično kada se uzme u obzir koliko je kolektivno odlučivanje komplikovanije i skoro nepostojeću verovatnoću da država pre toga postigne apsolviranje svih važećih postojećih dužnosti i obaveza). U kojoj meri će država, pak, “gospodariti” u domenu prve sfere zavisiće ipak od kvaliteta onog “ovlašćenja”, ma koliko ono bilo samo načelno, odnosno od toga da li je i koliko ono narušeno elementima “prirodnog stanja”. Jer politička, gradjanska i svaka druga sloboda, jednako ona nasilnička, kršilačka i prestupnička, kao i ona sloboda koja se izražava kao moć samokontrole, zasniva se u krajnjem na onoj “divljoj” slobodi koja predstavlja moć izbora. Otuda pravo mesto i najpotpuniji izraz središnjeg značenja pojma “ovlašćenje” imamo u drugoj, političkoj, sferi interesa, a najdirektnije ga nalazimo u demokratiji.

                Demokratija označava vlast većine, a većinu čine tzv. “obični ljudi”, oni kojih i kakvih je najviše. Pretpostavka je, možda, da je to najbliže opštem konsenzusu, ali ima i jedna druga stvar koja je tu možda takodje relevantna, a to je da će se “obični ljudi” verovatno složiti oko osnovnih zajedničkih vrednosti, za razliku od obrazovane elite koja će stvoriti mnoštvo divergentnih i medjusobno oprečnih shvatanja čak i o čisto moralnim pitanjima, o kojima, naravno, ne bi trebalo da ima razmimoilaženja. Elita je kreativna, ali i sklona da izgubi osećaj važnosti onih najznačajnijih zajedničkih vrednosti koje omogućavaju prirodnu vezu izmedju prve i druge sfere, bilo da je u njih založen deo odredjenja kolektivnog identiteta, bilo da predstavljaju branu da se vrednosti iz prve sfere (na primer pravda) uzimaju kao uslovljene odlukama koje se mogu, ne sasvim proizvoljno ali ipak mogu, promeniti (kao što je to uvek slučaj sa vrednostima koje su to postale tako što su nekom odlukom uzete za cilj). S druge strane, većina je, po ovoj pretpostavci, ozbiljna. Za razliku od nekih drugih oblasti života, u politici je ozbiljnost važnija od kreativnosti, pa bi onda većina zato imala jedno posebno pravo odlučivanja, i to bi se pravo ispoljavalo na izborima. Ovaj konzervativni stav predstavlja zanimljiv i moćan argument u prilog demokratije: ozbiljnost založena u većini štiti ljude od naglih i nepredvidivih promena u politici i zahteva da promene do kojih dolazi na planu opštih odluka budu potrebne, obrazložene i pripremljene. Ta potreba proizlazi iz mogućnosti da se društvo menja ljudskim odlukama i delatnostima, da društvo nije nedodoriljiva i neizmenjiva stvarnost već ono postaje ono što ljudi od njega naprave. Budući da društvo nije nešto što nastaje iz početka, već postoji od ranije ono takodje već sadrži i neke institucije i vrednosti koje ga čini onim što jeste, institucije koje čine zavičaj njegovim ljudima, i čijom bi se radikalnom i naglom promenom ono toliko izmenilo da te osnovne institucije i suštinske vrednosti ne bi više postojale i ne bi više pružale mogućnost lociranja i artikulisanja životnih planova u kontinuitetu, pa ako takva promena i ne bi bila prekid samog biološkog života ljudi u toj zajednici to ipak ne bi više bila ta zajednica, i identitet tih ljudi bi na jedan relevantan način bio ugrožen ili narušen. Da li pak postoje neke osnovne institucije i vrednosti koje moraju da se u potpunosti čuvaju od promena ili pak promene mogu bezbolno da se vrše ako su polagane i dozirane predstavlja jedno drugo pitanje.[2]

                Ljudi, pa i kad su ozbiljni, odgovorni i principijelni (što oni često uopšte nisu), zaista mogu od svojih društava napraviti ono što “hoće”, i to može biti veoma različito. Ali to je sve na činjeničkom planu, dok je normativni plan, koji se odnosi na odredjenje onoga što treba da bude ili ne bude, nešto što nužnim načinom pretpostavlja ovu mogućnost menjanja, načelnu mogućnost menjanja samog identiteta ali i, što je ovde za nas u drugoj sferi interesa zapravo značajno, mogućnost menjanja na osnovi datog identiteta. Odredjenje onog što treba da bude nezavisno je od onog što jeste, ali mogućnost njegove realizacije, kao mogućnosti promene, u jednom smislu nije nezavisna od toga - jer to kroz promenu treba da postane nešto drugo. Ipak, promena ne mora da bude promena identiteta, i ta mogućnost promene uz očuvanje identiteta (bez koje ne bi bilo mogućnosti prilagodjavanja) omogućava da jedno isto društvo, i jedna ista država, može da artikuliše različita društvena ustrojstva i uspostavi različite političke režime a da ostane ista. Nema nikakve nužnosti ali je za očekivati da će odlučivanje u kome učestvuje većina zainteresovanih (načelno svi) najbolje očuvati od toga da se promena "na osnovi" ne pretvori u promenu "u osnovi". Ako to očekivanje i nije najbolje empirijski potkrepljeno, ipak na planu ovlašćenja stvar stoji nešto bolje - skup svih onih kojih se to tiče ima neko pravo na pretenziju na ovlašćenje i za radikalne promene. Ako kod radikalnih promena to pravo ne može otići dalje od pretenzije kod običnih političkih odluka pravo odlučivanja većinom izgleda zaista zasnovano, jer daje zaista pravilo efektivnog odlučivanja (što kod konsenzusa nije slučaj) i istovremeno svojom otvorenošću i načelnom pristupačnošću za svakoga otklanja opasnost paternalizma (odlučivanja na osnovu gospodarenja).

                Ali to zapravo ne znači da “narod” (”većina”) donosi odluke - njih donosi izabrana vlast - već samo da se time postavlja onaj osnov legitimnosti tih odluka koji je sadržan u pojmu ovlašćenja: da su legitimne one odluke  vlasti koje su donesene na osnovu ovlašćenja a ne na osnovu gospodarenja. Ova odredba o vrednosnoj razlici izmedju ovlašćenja i gospodarenja očito je normativna. Moment izbora sadržan u ovlašćenju ispostavlja za vlast jednu ograničenost, i cela priča oko demokratske legitimnosti vlasti svodi se u krajnjem na taj činilac: njenu ograničenost. Postojanje tog činioca i čini razliku izmedju ovlašćenja i gospodarenja. Ako je tako onda se možemo pitati šta je sve potrebno da se taj moment ograničenosti konstituiše, iskaže i ustanovi. Ili, neposredno primenjeno na pitanje legitimnosti vlasti, da li je dovoljno da je vlast izabrala većina pa da ovlašćenje postoji? Ako je naglasak na ograničenosti mandata vlasti onda je odgovor očito negativan. Većina, kao i manjina, može da se oduševljava, da bude zavedena, da greši, a može, ili treba da može, da se predomisli.

                Mandat naroda je, prema tome, svakako nužan ali zacelo ne nužno i dovoljan uslov legitimnosti vlasti. Jer ono što predstavlja većina jeste jedna odredjena volja založena u toj većini i ona se prema svom predmetu, zajedničkom životu i drugim ljudima (manjini) odredjuje kao politička volja. Ali, iako se u vladavini većine poštuje volja najvećeg mogućeg broja ljudi čiju je volju uopšte moguće poštovati, ipak vrednost demokratije nije u tome što promoviše neko dobro kao predmet te odredjene volje, već naprotiv: što isključuje apriorno postavljanje bilo kakvih političkih ciljeva (ili dozvoljenih, preporučenih ili propisanih pogleda na svet): njen kvalitet je što ljudi, u meri u kojoj je to moguće ili blizu te mere, vladaju sami sobom: što nema gospodarenja već samo ovlašćenja. (Jer izvor neslobode nisu samo zabrane i ograničenja, već i, još više, nametanja i prisile: i ratovi se više vode zbog nametanja ili odbrane od nametanja nego zbog zabrana i mogućnosti njihovog kršenja). Ono po čemu se demokratija ceni nije ni neka pretpostavljena verovatnoća u maksimizaciji sreće niti mehanički zahtev da zakonodavna volja bude volja većine makar bila i proizvoljna, već pretpostavka da je to društvo u kome nema, ili ima manje, privilegija i diskriminacija. Normativni put ka ukidanju privilegija i diskriminacija jeste samo jedan: načelna ravnopravnost svih ciljeva. Bez takve ravnopravnosti nemoguće je nezavisno ocenjivanje tih ciljeva kao dobrih ili rdjavih, ispravnih ili neispravnih, dopuštenih ili nedopuštenih. Ima mnogo ciljeva, medju njima više od jednog dobrog. Da bi se slobodno biralo medju njima ne sme biti unapred izabranih.  Ali utoliko više iz sfere političkog treba isključiti onu našu prvu sferu. Mandat naroda se ne proteže na tu sferu koja je zapravo domen države strictu senso. Može se, štaviše, reći da je vrhovni društveni ili nacionalni interes upravo država - jer obezbedjuje vlast zakona koji je pretpostavka bilo kakvog života.[3] Većina, ili manjina, nema tu nikakvih prava: iako je društveni život život slobode, njegove pretpostavke nisu u istoj meri i u istom smislu podložne slobodnom odlučivanju. U Hjumovoj paraboli o društvu kao brodu na vodi imamo ipak dve vrste slobode (ili kretanja) - brod se slobodno kreće, u zavisnosnosti od volje i sposobnosti ljudi na njemu, ali je na samom brodu kretanje očigledno veoma ograničeno (suženo) i zato mora biti regulisano (manje ili više strogo).

                Ograničenost vlasti, čije postojanje označava prisustvo onog momenta izbora kao konstitutivne pretpostavke ovlašćenja (nasuprot gospodarenju) jeste ono što čini legitimaciju demokratske vlasti. To, sa jedne strane, znači da mogu postojati vrste vlasti koje u svojoj legitimaciji ne sadrže ovaj moment ograničenosti, ali i, sa druge strane, da vlast većine koja ne sadrži taj momenat zapravo nije demokratska. Vlast zasnovana na gospodarenju svakako ne traži ovakvu legitimaciju. Ali za vlast koja pretenduje da je zasnovana na ovlašćenju mora biti moguće dati takvu legitimaciju. Pitanje legitimnosti se postavlja uvek kada je legalnost sumnjiva. To pitanje se postavlja u dva opšta slučaja: kad vlast prestaje biti sredstvo (na što postoji ovlašćenje) i postaje cilj (pa počinje da gospodari) i kada se koristi kao sredstvo za druge svrhe osim onih za koje postoji ovlašćenje. Otuda je suštinsko pitanje za vlast da li ovlašćenje zaista postoji, a ne da li je narod izabrao. Izbori nisu nikakva apsolutna garancija legitimnosti: nije nemoguće da neka banda ili grupa istomišljenika, nespremna da stvarno poštuje bilo kakav zakon, zavlada društvom i privatizuje državu, pa indoktrinacijom i drugim manipulacijama ili zastrašivanjem obezbedi pobedu na izborima. (Uostalom i većina koja bira jeste grupa, i može činiti bandu razbojnika ili grupu istomišljenika: teorijski tu nema ograničenja. (Setimo se Djordana Bruna.) Nema, takodje, razloga da se pretpostavi da je narod, pogotovo kao subjekt tekućeg odlučivanja, nepogrešiv, niti da se pretpostavi da narodi nisu različiti i da se ne menjaju. Mi možemo narodnu odluku definisati kao obavezujuću, ali time ona ne izmiče mogućnosti ocenjivanja sa raznih stanovišta. Uostalom radi se o volji, pa se već i po tome moment decizionizma ne može isključiti. Očito je dakle da je potreban nekakav dokaz legitimnosti i na pitanje “Kakav”? odgovor je istovremeno jednostavan i komplikovan: jednostavan utoliko što taj dokaz treba da bude uverljiv, a komplikovan zato što nije moguć nikakav konačan dokaz legitimnosti (a kako bi ga i  moglo biti?!), već je ono jedino što se može dobiti neki indikator koji ukazuje na to da je u pitanju ovlašćenje a ne gospodarenje. Drugim rečima da je vlast sredstvo a ne cilj. I ograničenost mandata, i stvarna mogućnost poraza, i deklarativna izjava o spremnosti na povlačenje s vlasti ako se izgubi na izborima, i postojanje više partija su sve indikatori te legitimnosti ali ne nužno i njezin dokaz. Jer, na pitanje: Kada je, i pored postojanja svih ovih indikatora, opravdano tražiti dokaz legitimnosti?, jedini mogući odgovor jeste: Kad god postoji ozbiljna sumnja da taj dokaz stvarno postoji. Ukoliko takve sumnje nema uzima se da dokaz postoji, ali, opet, sama ta sumnja podleže validaciji ozbiljnosti. I sve se, opet, kao i u moralu, svodi na pitanje ozbiljnosti. Onaj, medjutim, od tih indikatora koji se po svojoj ozbiljnosti izdvaja dajući maksimum dokaza koji se može dati, i zapravo jedini stvarno uverljiv, jeste demonstracija mogućnosti poraza - u faktičkom smenjivanju vlasti. Taj fakticitet ima svoju posebnu i nezavisnu vrednost, makar da je u njemu sadržan element koji poskupljuje državu i komplikuje društveni život. Ono što medjutim komplikuje i sam problem jeste da u isto vreme taj fakticitet ne sme interferirati u onu prvu sferu. Jer, ne treba zaboraviti da ista vlast ima ne samo čisto političku vlast (koja se odnosi na drugu sferu interesa) već istovremeno ovlašćenje i na sprovodjenje konstitutivnih pravila iz prve sfere, a ta pravila nisu prava već dužnosti. Dimenzija privatnosti druge sfere ovde se pojavljuje kao značajan problem: vlast koja se formira, na primer, na izborima postaje deo države, štaviše - država u izvesnom smislu privremeno dolazi u delimično privatan posed neke grupe. Ako znamo da je svrha svega ovoga da sloboda dobije svoju vrednost, a to, kao što je rečeno, znači uspostavljanje momenta garancije (u zaštiti prava i interesa, pre svega “drugih” - a načelo te zaštite je predmet pravde, što slobodu dovodi u vezu sa pravdom -, i uspostavljanju vrednosti sigurnosti, koja je pretpostavka mogućnosti ostvarenja svake druge vrednosti) onda se pokazuje opravdanim i potrebnim da se moment ograničenja vlasti zasnuje na momentu nužnog ograničenja slobode. Ograničenje vlasti treba da bude onakvo kakvo je potrebno da bi ograničenje slobode bilo stvarno minimalno. Garancija slobode podrazumeva ograničenje slobode, ali je od suštinske važnosti da domen tog ograničenja bude precizno definisan i dobro obrazložen - pre svega da bi interesi iz prve sfere (pravda, sigurnost itd.) bili bespogovorno zaštićeni, ali i da bi se interesi iz druge sfere (sadržani u odlukama o zajedničkim ciljevima i načinima njihove realizacije) slobodno formirali. Pored ostalog to znači da se vlast može promeniti a da to ne ugrozi državu.

                U totalitarnim društvima problem je u tome što je treća sfera, sfera privatnosti, apsorbovana do ukidanja u nešto što predstavlja nerazlučiv amalgam prvih dveju sfera. Problem je i ta nerazlučivost, i verujem da bi analiza pokazala da iz nerazlučivosti prvih dveju sfera sledi ne samo ukidanje privatnosti već i uzrok tog ukidanja: privatni karakter države. Taj karakter nastaje iz toga što se prva sfera uzima kao deo druge sfere (i onda se o svemu može "slobodno" odlučivati). Pa imamo svodjenje i prve i treće sfere na drugu, ali umesto povećanja slobode imamo ukidanje slobode. Što je i logično ako se to povećanje želi postići ukidanjem one garancije. Zaista imamo povećanje jedne divlje slobode, ali sloboda time prestaje biti konstitutivna, i bezličnost sile zamenjuje univerzalnost poštovanja i samopoštovanja. U demokratiji, pak, glavni je problem razgraničenje tih sfera, ne samo druge i treće, nego i prve i druge. U konstituisanju i artikulaciji tih demarkacionih linija moralni razlozi nisu jedini ali se ne mogu ni isključiti.[4]

                Ali za nas, na ovim prostorima, najvažnija je svakako demarkacija izmedju prve i druge sfere, sfere zakona i države kao elementarnih pretpostavki društvenog života i sfere političke slobode. Na primerima mogućnosti konstituisanja samopoštovanja, ili na odnosu izmedju autonomije i priznanja i odredjenog latentnog pojmovnog sukoba izmedju njih može se to obrazlagati detaljno i teorijski dobro fundirano. Ali se to možda još upečatljivije, u kontekstu naših dana, može ilustrovati na primeru referenduma koji su sada tako u modi. (Nije slučajno da moda, kao i sistemi predrasuda i ideologije, ne spadaju u domen slobodnog života, već u nešto što bismo mogli nazvati “prirodni život”, i što proizvodi jednu determinaciju koja je u suprotnosti i sukobu sa konceptom slobode.) Referendum se uzima kao nešto što spada u tzv. ljudska prava i kao izraz demokratije. Kad se primeni gornja trojna podela on će, kao i druga kvazi-liberalna grupna prava, medjutim, da se pokaže kao element dezintegracije i ugrožavanja i kao nešto nemoralno i u tom smislu (smislu po kome zakoni imaju pretenziju da su, i treba da su, zasnovani na moralu) protivzakonito (mada ne nužno i “nezakonito”: setimo se da mogu postojati nepravedni zakoni). Jer, referendumi su, po sadržaju pitanja koja su se u njima postavljala, imali dve bitne i medjusobno povezane implikacije: suspenziju države (kao postojeće važeće činjenice) i otvaranje prostora za uvodjenje stanja rata. Zašto je to loše? Zato što i jedno i drugo povlače ukidanje zakona, npr. krivičnog zakona, a to znači prihvatanje i odobravanje stanja nekažnjenog ubijanja, pljačkanja, ponižavanja etc. Ubijanja etc. se u stanju slobode normalno dešavaju na osnovu same pretpostavke slobode (jer bi ljudi inače bili mehanički automati, doduše “dobri” ali svejedno neodgovorni i ne bi im se moglo pripisati dostojanstvo). Ali stanje nekažnjenog kršenja moralnih i na moralu zasnovanih pravnih zakona ne može biti ništa drugo nego zlo. Ako je kod pravnih zakona i moguće zalagati se za njegovo ukidanje na nekoj teritoriji (jer to su zakoni koji i važe za neku teritoriju, pošto bez odredjenja granice teritorije njihovog važenja oni i  nemaju važenje), za moral (a krivični zakon, opet, mora biti zasnovan na moralu, inače je nepravedan, a pretenzija na pravednost je jedan od uslova njegovog važenja) to nema nikakvog smisla ni reći: on svojom univerzalnom dimenzijom onemogućava, kod samih zagovornika, ograničenje na neki prostor. To je u prirodi morala kao takvog. Zato je pitanje “Da li ste za to da se - možda samo privremeno, svejedno - ukine krivični zakon?”, ali i svako drugo pitanje koje ovo u sebi sadrži, zapravo nemoralno i protivzakonito. To nije političko pitanje, i nije u domenu ovlašćenja nikakve većine i nikakvog konsenzusa. Inače bi većina, ili manjina koja je negde, ili kad postane, većina, mogla da protera, ili pobije, manjinu, i da to bude demokratsko pravo. U takvoj situaciji nastaje jedno novo stanje, stanje rata, potpuno analogno poznatoj Kantovoj paraboli o dasci i brodolomnicima: prestaje mogućnost pozivanja na bilo kakva sadržinska prava - i pravo odbrane postaje najpreče pravo.[5]

 (Bold podcrtavanja uradio V.M                                                gore