|
Autor: Svetislav Basara Milenijum Malo je primera u istoriji da neki narod - kako se to nama dogodilo - unutar samo jednog stoleca doživi veliki uspon i još veci sunovrat. Obicno proces dekadencije traje dugo i postupno, tako da se na izvestan nacin generacije navikavaju na silaznu putanju. Sa nama se sve dogodilo kao na ubrzanom filmu; u toku samo jedne burne decenije spali smo na rub civilizovanosti, a dominantne tendencije ukazuju na sasvim realnu, i suviše realnu mogucnost, da potonemo još dublje. U jednom momentu - ko ga sada može odrediti - bez ikakvog vidljivog razloga našli smo se u koliziji sa aktuelnim svetskim tokovima. Ti tokovi nesumnjivo idu nizlaznom linijom ka sve vecoj kvantifikaciji i merkantilizaciji sveta; nije to svet u kome bih licno voleo da živim, ali - ima li izbora? Mogu li se promeniti putevi Providenja? Izvesnim krugovima moci u Beogradu ucinilo se da je to moguce, a toj deluziji na ruku je išao gotovo apsolutni konsenzus javnosti. Krenulo se tako glavama kroz zidove, a teorijska podloga tog srljanja bila je kafanska patka o našoj superiornosti, nebeskosti, izabranosti i vlasništvu nad fiktivnim pravima koja su u svojim socinenijima formulisali nedouceni, a željni slave, takozvani "nacionalni bardovi", "ocevi nacije" i "nacionalni radnici". Dugogodišnje i sistematsko svodenje svega na iskljucivo materijalne strane imalo je kao posledicu samo naoko paradoksalan efekat - apsolutnu derealizaciju. Stvarnost se na ovim prostorima nije sagledavala kao niz cinjenica od kojih se neke mogu menjati, a nekima se, opet, mora prilagodavati, vec kao panoptikum ideološko-mitoloških matrica krajnje sumnjivog porekla kojima je realnost imala da se prilagodi. Ili da nestane. Što je realnost konacno i ucinila. Ako ovo imamo na umu, onda je malo jasnije kako je moguce da u sveopštoj propasti, rasulu i osiromašenju mogu da se daju zvanicne izjave prema kojima "proizvodnja beleži visok porast". Proizvodnja se može povecati tako što ce se marljivo i odgovorno raditi na tome, ali postoji i lakši nacin: da se jednostavno napiše (ili izgovori na TV-u) kako raste; da se policija postavi kao cuvar "zvanicne ocene", a policijski teror da se predstavi kao odbrana vitalnih državnih interesa. Mnoštvo nesuglasica, lomova i proishodece loše karme svaljuje sa na leda medunarodne zajednice i ovdašnje pete kolone, ciji je jedini cilj, ako je verovati zvanicnoj propagandi, da podrije i umanji epohalne uspehe lokalnih oligarhija. Nema druge, samo ogromna žudnja za samoobmanjivanjem može dovesti poprilicnu masu na proslave velike pobede nad NATO-om, dok istovremeno sa Kosova svakodnevno pristižu crne vesti, a odasvuda kulja mrak . Pre dve godine, negde u ovo prednovogodišnje vreme, napisao sam clanak koji je nosio naslov "Nema više novih godina". Dao sam crnim slutnjama na volju, stavio najtamnije moguce naocari, takode iz potrebe za samoobmanjivanjem, ne bih li pretekao realnost, ne bih li joj dao šansu da se pokaže manje crnom od najcrnjih slutnji. Uzalud. Ovde je propast postala izvesna vrsta naopakog progresa, rdave beskonacnosti, prestiža, nacionalnog ponosa. Ovde se propadanju raduje, na njemu se predano radi, ono ima svoje heroje, udarnike, ideologe i pesnike. Javljaju se cak i zameci teologije propadanja. I sada, uoci treceg milenijuma, uoci nove godine, pada mi na um još jedna crnja stvar: nece svet uspeti da popravi ništa na ovim prostorima. Onako kako maligne celije razaraju one zdrave, duh destrukcije, politizovanog ludila i poludele politike širice se svetom sa ovih prostora kao kuga.
|
