|
Osnove
nedemokratije Doskora
sam
mislio
da
se
Srbija
može
definisati
kao
jedina
država
u
kojoj
značajan
deo
populacije
ne
gleda
zvaničnu
televiziju,
ali
sada
se
već
može
reći
da
smo
mi
jedina
država,
na
čijem
značajnom
delu
nema
elektronskih
vesti
uopšte.
Vlast
je
odlučila
da
je
izum
radia
i
televizije
previše
za
Srbe.
Neko
će
reći
da
postoje
vesti
na
preostalim
stanicama,
ali
to
nisu
vesti:
npr.
TV
Politika
je
u
danu
posle
preuzimanja
Studija
B
javila
da
je
policija
sprečila
da
demonstranti
zloupotrebe
navijače
Zvezde
koji
su
se
vraćali
sa
utakmice,
ali
se
uopšte
ne
kaže
koji
su
to
demonstranti
i
zašto
su
se
okupili
(na
stranu
što
i
ostali
deo
vesti
nije
tačan).
RTS
i
slične
stanice
uopšte
i
ne
objavljuju
vesti,
nego
pokušavaju
da
utiču
na
psihu
ljudi
snabdevajući
ih
dozama
straha,
nade
i
ulagivanja.
Tu
uopšte
nema
rakursa
na
istinu
(mada
se
ponekad,
naravno,
objavi
i
istinita
vest),
već
se
objavljuje
samo
ono
što
ima
povoljnu
psihološku
vrednost
u
odnosu
na
ciljeve
vladajućih
stranaka.
I
informacija
koju
gledalac
dobija
je
samo
šta
se
od
njega
traži
da
misli.
Materijala
za
samostalno
mišljenje
nema.
Sada
kada
je,
na
politički
najvažnijem
delu
teritorije,
Srbija
ostala
bez
elektronskih
medija,
prilika
je
da
se
ponovo
raspravlja
o
tome
kakvi
mediji
u
jednoj
državi
treba
da
budu.
Odrednica
"nezavisni"
je
dobra
zato
što
označava
da
se
medij
ne
finansira
iz
budžeta,
nezavisni
mediji
su
potrebni
zato
jer
se
pretpostavlja
da
će
njihova
uređivačka
politika
biti
manje
podložna
uticaju
vlade,
a
to
je
pak
potrebno
zato
da
se
ograniči
uticaj
onih
koji
imaju
moć,
a
koji
su,
prema
pretpostavci
uobičajenoj
u
zrelim
društvima
(u
koja
mi
ne
spadamo)
skloni
da
je
zloupotrebe.
U
jednoj
državi
mogu
svi
mediji
biti
nezavisni,
ali
to
najčešće
nije
slučaj:
ostaju
mediji
koji
se
finansiraju
iz
budžeta
i
koji
često
dobijaju
naziv
"javni"
mediji,
nasuprot
privatnim
i
nezavisnim.
I
nezavisni
i
javni
mediji,
moraju
biti
objektivni
i
pluralistički.
Ove
norme
često
ulaze
u
samu
definiciju
"javnih
glasila"
tako
da
ona
prestaju
da
se
nazivaju
"javnim"
ukoliko
se
te
norme
ne
poštuju.
U
praksi
to
znači
da
i
nezavisnost
kao
pojam
treba
primeniti
i
na
javna
glasila
zato
jer
će
od
strane
vladajućih
partija
uvek
postojati
pritisak
da
se
norme
objektivnosti
i
pluralizma
krše
u
njihovu
korist,
čemu
se
ta
glasila
moraju
stalno
odupirati
(isto
je
i
sa
pritiskom
privatnika).
Sve
će
ovo
biti
barem
približno
ispunjeno
(kao
i
svaka
norma)
u
političkoj
kulturi
koja
smatra
da
su
objektivnost
i
pluralizam
nešto
odredjeno
i
ispunjivo,
nešto
neproizvoljno,
gde
postoji
društveni
konsenzus
šta
objektivnost
predstavlja,
kako
se
postiže
i
da
je
od
krucijalne
važnosti.
Mi
smo,
sa
dosadašnjim
vođama,
krenuli
drugim
putem.
Oni
smatraju
da
su
upravo
gore
pomenuti
zahtevi
proizvoljni.
Argumentacija
ide
ovako:
ništa
nije
objektivno
i
nepristrasno,
za
sve
prema
tome
ostaju
samo
politički
kriterijumi.
Mi
smo
osvojili
vlast
i
mi
ćemo
odrediti
kriterijume
za
svaku
stvar
i
to
nije
proizvoljno
(pristrasno),
jer
sve
odredjuje
onaj
ko
je
dobio
većinu
na
izborima,
a
ne
bilo
ko.
Ova
argumentacija
je
falična:
stvari
su
same
kriterijum
iskaza
o
njima,
a
privid
političke
nepristrasnosti
nestaje
ako
se
setimo
da
dozvola
da
vlast
bude
kriterijum
svega
uključuje
i
dozvolu
da
se
konkurencija
zabrani,
a
izbori
lažiraju.
Objektivna
i
pluralistička
javna
glasila
mogu
nastati
samo
u
prvoj
političkoj
kulturi.
|
