Naša se sudbina, hvala bogu, više ne rešava u Vašingtonu kao nekada

      Prošlo je ravno pet sedmica od predsedničkih izbora pre nego što je Amerika konačno saznala ko će joj u naredne četiri godine biti predsednik. Američki pisac Gor Vidal odavno veli da u njegovoj zemlji postoji jedna politička partija, samo sa dva desna krila. Ikonoklastični Vidal mora da je našao osobitu draž u sledećim činjenicama: - pobedio je čovek koji nije dobio većinu glasova birača; - pobedio je konzervativniji od dva kandidata; - presudio je Vrhovni sud SAD u kom je pet konzervativnih sudija nadglasalo četiri manje konzervativna.
       Ni Srbi nemaju razloga da budu nezadovoljni. Direktna posledica pobede DŽordža Buša je to da Ričard Holbruk neće postati državni sekretar, kao što bi bio da je, ne daj bože, pobedio Al Gor. Nečije osećanje pravde dobiće zadovoljštinu time što je, u krajnjoj liniji, poražena bombaška politika Medlin Olbrajt koja je u Alu Goru imala čvrstog saveznika.
       Šalu na stranu, međutim, Srbi danas imaju dubljeg razloga za radovanje. Jugoslavija je proteklih pet nedelja sebi mogla da dopusti luksuz da mrtva-hladna prati zbivanja na američkoj sceni. U Beogradu se nad debaklom u koji su se tamošnji izbori pretvorili likovalo mnogo manje nego, na primer, u savezničkom Parizu. Katkad se čini da smo zaista na putu da postanemo normalna zemlja, kako nam je uoči izbora obećavano. Zemlja u kojoj prosečni građanin nema razloga da strahuje od ishoda američkih izbora više nego kakav stanovnik Danske, na primer. U kojoj niko ne mari dolaze li na vlast u Americi bombaški raspoloženi "intervencionisti", poput Ala Gora, ili blagi "izolacionisti", poput DŽordža Juniora. Možda smo stvarno na putu da se jednog lepog dana probudimo u zemlji u kojoj se u otmenijem društvu o politici, domaćoj ili međunarodnoj, više neće ni pričati. I u kojoj će nas, sve zajedno, sasvim slabo interesovati ko će biti ministar policije.
       Već se iz ove perspektive čudno prisetiti da je Slobodan Milošević celu prošlu godinu žarko priželjkivao upravo ovakav ishod američkih predsedničkih izbora, da je bodrio svoje partijske drugove da istraju do spasa zvanog Buš. I da je, po svemu što se dosad zna, letos sazvao rane predsedničke izbore u želji da budućeg američkog predsednika što pre stavi pred svršen čin (Milošević je tvrd orah... Bolje se ne fiksirati na njega... Smetnuti ga sa uma). Goran Matić nam je ironično poručivao da ćemo, kad dođe Buš, morati da naučimo da živimo bez američkih pritisaka, ma kako nam se to činilo neobičnim... NJegovo se predskazanje obistinilo, samo ne onako kako je očekivao, i onda kad to njegovom gazdi više nije ni od kakve koristi. Slobodan Milošević je na kraju dobio američkog predsednika kakvog je želeo, ali dockan.
       A pod njim smo imali život koji je zavisio od hirova ličnosti poput Medlin Olbrajt, da ne govorimo o izvesnom Leonu Firtu o kom nismo mnogo znali premda je bio glavni ideolog Gorove moralističke spoljne politike. Sada više ne moramo da brinemo kakve je uspomene, lepe ili ružne, Medlin Olbrajt ponela iz Beograda kao devojčica. Za Miloševićevog vakta brinuli smo i o sujeti Ričarda Holbruka, o kojoj se neko veče na Televiziji Palma javno vajkao Slobodan Milošević. Naša se sudbina, hvala bogu, više ne rešava u Vašingtonu kao nekada.
       To ne znači da je Miloševićeva računica sa Bušom bila glupa: nije. Štaviše, i pod novim okolnostima i nova vlast u Beogradu se, po svoj prilici, pritajeno raduje Bušovoj pobedi. Ne iz plitke osvetoljubivosti, već iz suvog političkog realizma. Srbiji zbog Kosova odgovara Bušova nakana da povuče svoje trupe iz Evrope. Evropljani, koji će se tada više pitati, nisu klečali kraj nogu Hašima Tačija u Rambujeu, nisu se s njim konsultovali satelitskim telefonom za vreme bombardovanja, nikakve mu političke usluge ne duguju. To što Buš ne ume ni da izgovori imena stranih državnika ovde ne izaziva osećanje teskobe kakva zbog toga vlada u prestonicama američkih saveznika. (Milo mi je što je gospodin Milošević sišao sa vlasti, stvarno je rekao Junior u oktobru, dodavši: Za mene je to jedno strano ime manje za pamćenje.)
       Kada Bušova buduća savetnica za nacionalnu bezbednost, Kondoleza Rajs, kaže da pripadnici 82. divizije imaju pametnija posla nego da prate dečicu u školu, to vređa Evropljane (kojima se posredno sugeriše da njihovi padobranci nemaju pametnija posla nego da drže decu za ruku na putu do škole), ali Srbi zbog toga nemaju osobitog razloga da se žaloste.
       Gospodin Olivije Dijamel, član Evropskog parlamenta, u "Mondu" od 11. novembra pisao je da DŽordž Buš predstavlja "kretenizaciju" američke demokratije. To, ne znači, opet, da mi nemamo nešto korisno da naučimo od Amerikanaca u trenutku njihove najveće ustavno-političke krize. Prvi je nauk, naravno, da je dobro što su naši izbori bili pre njihovih jer bi bilo teže održavati nivo indignacije nad izbornim nepravilnostima. No, drugi je ozbiljniji. Amerikanci su upravo dobili predsednika nad čijim legitimitetom će ostati da visi ozbiljna sumnja. NJihov je ideološki dramatično podeljeni Vrhovni sud (pet naprema četiri) odlučio u korist kandidata koji uživa ideološku podršku većine sudija. NJihovo tumačenje Ustava nekim čudom se poklopilo sa njihovim političkim simpatijama. Saznali smo ono što znamo iz sopstvene prakse: ako se vešt sudija potrudi, u ustavu će naći uporište za rešenja koja se savršeno podudaraju sa njegovim ličnim političkim uverenjima. Isto tako se podudarilo da su objektivni i nepristrasni, ugledni i uticajni američki listovi koji su podržali Gora, do samog kraja imali više razumevanja za sudije koje su nalazile pravničke argumente za njegovu pobedu. Ali kada je Vrhovni sud doneo odluku, nacija se disciplinovano povinovala. Amerikanci imaju poverenje u vladavinu prava i stabilnost svojih institucija. Pravda možda nije pobedila (Gor je po svemu sudeći osvojio 300 hiljada glasova više od Buša, ali je komplikovan izborni sistem bio protiv njega), no jeste pobedilo pravo: institucije prava i tradicija poverenja u te institucije. To je tradicija koju moramo izgraditi i bez koje nema stabilnosti, nema demokratije i nema budućnosti.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ

NIN: Ljiljana Smajlovic 28.09.2000.

Pozdrav Koštunici

Bil Klinton: "Ni opozicioni kandidat se nije slagao sa našom politikom na Kosovu. Ali, ko god bio novi lider Srbije, on treba pre svega da vodi racuna o interesima naroda Srbije"

      Jugoslovenski gradani imali su ovih dana pametnija posla. Ali da su imali vremena ili živaca da prate nagle zaokrete u izjavama americkih zvanicnika o Jugoslaviji, ugledali bi smešan i tužan prizor: Klintonovu administraciju kako se upinje da sebi pripiše zasluge za izborni poraz Slobodana Miloševica, u nastojanju da tako prebriše citav niz katastrofalno pogrešnih poteza kojima je u proteklih osam godina direktno pomagala Slobodanu Miloševicu da produži svoju vladavinu nad Srbima.

       Sa malo zlobe, moglo bi se reci da je posredi klasican pokušaj preotimanja demokratske volje srpskog naroda i izborne pobede Vojislava Koštunice od strane jedne vlade koja je u više navrata delovala kao direktni pomagac i saucesnik Slobodana Miloševica u kršenju sloboda i prava jugoslovenskih gradana svih vera i nacija.

       Pocelo je nekoliko dana pre DŽU izbora, kada su se u americkoj štampi neocekivano poceli pojavljivati napisi o tome koliko je novca iz razlicitih americkih programa za prekomorski razvoj demokratije otišlo u Srbiju u nastojanju da se sruši režim Slobodana Miloševica. Katkad i sasvim neverovatni podaci o dolarskim iznosima poceli su svakodnevno da cure iz administracije koja je pre više meseci zavela embargo na informacije o slicnim programima pomoci Srbiji i zabranila njihovo objavljivanje. Nastavilo se nespretnostima u nedelju, na dan izbora, kada su Amerikanci u neizvesnosti lavirali izmedu tvrdnji da su izbori lažirani i straha da ne zalupe unapred vrata izbornom priznanju u slucaju da opozicija pobedi. Vrhunac je ipak bilo likovanje Bila Klintona, Ala Gora i Medlin Olbrajt u prvim danima posle izbora, kada su se takmicili u tome ko ce od njih brže i bolje podeliti radost srpskog naroda u pobedi.

       Da Srbi u to vreme nisu imali preca posla, isprazna hvalisavost lidera demokratskog sveta pokvarila bi im zadovoljstvo pobede. Istini za volju, Amerikanci tu zapravo i nisu prednjacili u neukusu. Za tri koplja ih je nadmašio britanski ministar inostranih poslova Robin Kuk, koga smo po slicnim ispadima zapamtili još iz prošlogodišnjeg bombardovanja. Zapretio je batinom NATO, uz izjavu da je "Miloševic danas pobedeni predsednik slomljene kicme". Sam Miloševic verovatno i dan-danas žali što na izborima za predsednika Jugoslavije nije mogao da izade na megdan protivniku po svom izboru: Bilu Klintonu, Toniju Bleru ili Robinu Kuku, jedinim ljudima koje je bez po muke mogao da pobedi, u svako doba i po bilo kom izbornom zakonu.

       Sankcije

       Ne treba, naravno, zamerati svetu koji je Miloševic toliko puta nadmudrio i ponizio što se raduje njegovoj nevolji. Srbi Miloševica, medutim, ne teraju sa vlasti zbog toga što nije bio po volji Bilu Klintonu i Toniju Bleru, vec zbog toga što je izdao i izneverio demokratska stremljenja i najdublje slobodarske težnje srpskog, a ne britanskog ili americkog, naroda. No, izbor Vojislava Koštunice za predsednika Jugoslavije, kada bude potvrden u zemlji, dace Zapadu verovatno u najskorije vreme priliku da dokaže ima li ili nema istine u tvrdim zakletvama lidera zapadnog sveta da Srbi nisu meta njihovog progona i da njihove krstarece rakete nisu vijale malu Milicu iz Batajnice, vec nedemokratski režim Slobodana Miloševica. Uoci izbora Zapad nam je svakog dana porucivao da je ovo cas da Srbi pokažu jesu li zreli za demokratiju. Srbi su na najboljem putu da svoj ispit polože, a Zapadu ce se verovatno skoro ukazati prilika da polaže svoj: ukidanje sankcija i silnih obruca izolacije u kojima je Srbe godinama držao zatocene.

       Sudeci po izjavama koje pljušte iz zapadnih prestonica, na ukidanje sankcija nece se, po priznanju stvarnih izbornih rezultata za predsednika Jugoslavije, morati dugo da ceka. U prvi mah se, doduše, mogla uociti izvesna razlika u držanju lidera starog i novog sveta. Amerikanci su bili nešto neodredeniji od Evropljana, a opozicioni prvaci u Evropi nešto manje doreceni od državnika na vlasti u pogledu brzine ukidanja sankcija. No, ako Zapad ne laže, onda Jugoslaviju od ukidanja svakovrsnih sankcija deli jedino priznanje pravih izbornih rezultata, onih u kojima se slažu svi zapisnici sa izbornih mesta osim onih koje poseduje fantomska "Savezna izborna komisija" što je u utorak uvece proglasila "prve privremene rezultate" po kojim se za predsednicke izbore mora ici u drugi krug.

       Tu ništa ne menja cinjenica da ni Vojislav Koštunica, covek koji je u neravnopravnoj izbornoj trci pobedio Slobodana Miloševica za mesto predsednika Jugoslavije, nije covek po volji Zapada. Za ukus Zapada koji je demonizovao ne samo Miloševica vec i Srbe i Srbiju, i za koji je svaki Srbin koji nije odobravao bombardovanje srpskih gradova, preterano nacionalisticki nastrojen, Vojislav Koštunica sa svojim razumevanjem srpskog nacionalnog interesa pati od "viška" nacionalnih osecanja. Ali Slobodan Miloševic za Zapad predstavlja tako veliki izvor frustracija da ce olakšanje što ga na toj strani sveta izaziva njegov skori odlazak sa vlasti više nego kompenzirati ma koje zamišljene nedostatke Vojislava Koštunice. To ce ujedno biti i njegov nehoticni "poklon" Koštunici i Srbima na rastanku. To se jasno videlo prošlog utorka na Pravnom centru DŽordžtaun Univerziteta u Vašingtonu, gde je americki predsednik Bil Klinton održao predavanje u kom su zapaženo figurirali izbori u Srbiji, a implicitno i politicka i nacionalna uverenja Vojislava Koštunice. Zbog uvažavanja sa kojim je americki predsednik govorio o obe stvari, vredi doslovno citirati jedan deo tog izlaganja:

       "Posle ovih izbora, ne smemo više potcenjivati rešenost naroda Srbije da za sebe traži slobodu. Niti bi Amerikanci trebalo da potcenjuju meru do koje su ovi izbori zapravo stvar Srbije, njenog naroda i njene buducnosti. Naprotiv, ni opozicioni kandidat se takode nije slagao sa našom politikom na Kosovu. Ja nemam iluzija da bi nova vlada u Srbiji automatski dovela do približavanja naše dve zemlje, a ko god bio novi lider Srbije, on treba pre svega i na prvom mestu da vodi racuna o interesima naroda Srbije. Ali ako se volja naroda bude poštovala, vrata i Evrope i sveta za Srbiju ce ponovo biti otvorena. Mi cemo sa svojim saveznicima da preduzmemo mere da se ukinu ekonomske sankcije i da srpski narod, koji je toliko propatio, konacno dobije priliku da živi normalno. Nadam se da dolazi taj dan."

       Mezimac

       Izbori su, istina, održani za predsednika Jugoslavije, a americki predsednik upadljivo je propustio da to primeti, govoreci iskljucivo o lideru Srbije. Amerikanci nerado govore o Jugoslaviji, a pogotovo to nerado cini gospoda Olbrajt koja za tu zemlju najcešce koristi sintagmu "ono što je nekad bilo Jugoslavija". Šefica americke diplomatije je u žaru Koštunicine izborne pobede, kojom je požurila da se samo dan posle izbora pohvali na sednici senatskog Odbora za spoljnu politiku, ravno sedam puta pomenula Jugoslaviju. Zato što je rec o gospodi Olbrajt, osobi koja je valjda "najzaslužnija" što je americka politika na Balkanu u našoj zemlji proizvela ovako katastrofalne posledice i koštala života hiljade nevinih gradana, treba i nju doslovno citirati:

       "Jugoslavija spada u Evropu kao slobodna i nezavisna država, sa tržišnom ekonomijom, demokratskim institucijama i vlašcu koje se narod ne boji i koja se ne boji naroda."

       Kao ni Zapad u celini, Olbrajtova ni sada nece žuriti da prizna sve svoje promašaje i greške. U svedocenju pred senatskim odborom, na primer, americki državni sekretar ni jednom recju nije spomenula da je stranka Slobodana Miloševica zadržala kontrolu nad saveznim parlamentom zbog toga što je Milo Ðukanovic odlucio da bojkotuje jugoslovenske izbore, delom i iz puste želje da ga to približi položaju šefa nezavisne države. Nije, dabome, bilo reci ni o tome da ga je gospoda Olbrajt na kraju podržala u nameri da te izbore bojkotuje. Glavni mezimac americke demokratije koštao je Srbe jedne važne demokratske pobede. Teško je shvatiti da je tu bila posredi ma kakva briga za demokratiju.

       No, kad je vec rec o Milu Ðukanovicu, treba reci da Amerikanci ne žive u zabludi u pogledu njegove privrženosti demokratskoj formi, kao ni iskrenosti njegovih namera. Kada u Stejt departmentu govore o Ðukanovicu "off the record", Amerikanci vide sve rupe u njegovom (ne)poštovanju demokratske procedure, ali isticu da je izabran slobodnom voljom naroda, na slobodnim izborima, i da je to za njih dovoljno. Ako se taj isti princip primeni na Vojislava Koštunicu kada njegova izborna pobeda bude kod kuce i zvanicno priznata, onda za Srbiju više u Americi nema zime. U prošlonedeljnom razgovoru sa grupom jugoslovenskih novinara, zvanicnici Stejt departmenta kategoricki su na pitanja o tome kako se u vašingtonskim kuloarima moci gleda na Vojislava Koštunicu, koji ce po svemu sudeci za Amerikance biti tvrd orah i vocka cudnovata, ponavljali da je "sasvim nešto drugo imati posla sa demokratskom vladom koja ima legitimitet: ima stvari u kojim se necemo slagati, ali ce celokupan kontekst, zbog demokratskog legitimiteta, biti znatno drugaciji".

       Cinkaroš

       Bez obzira na nastojanja vodecih americkih politicara u odlasku da svoju jugoslovensku politiku predstave što uspešnijom i da se tako legitimišu kao kreatori Koštunicinog izbornog uspeha, osnovni je gradanski red priznati da u Stejt departmentu na jugoslovenskim poslovima posle odlaska Roberta Gelbarda kao glavnog izaslanika za Balkan duvaju neki novi, sveži vetrovi. Jugoslovenski novinari, medu kojim je bio i izveštac NIN-a, bezmalo su se zaprepastili kada su na nekadašnjem Gelbardovom položaju zatekli mladolikog diplomatu cija se analiza predizborne situacije u Srbiji u dobroj meri poklapala sa njihovom. DŽim O'Brajen, pravnik koji se jugoslovenskim poslovima bavio još kad je ucestvovao u pisanju dejtonskog ustava za BiH, nema ništa od Gelbardovog poslovicno arogantnog i pomalo siledžijskog pristupa. (Ovih je dana, uzgred budi receno, prestonicki dnevnik "Vašington tajms" obavestio citaoce da je Robert Gelbard, sada na položaju americkog ambasadora u Indoneziji, dobrano antagonizirao svoje domacine koji mu zameraju što ne razume da u azijskoj sredini njegovo ponašanje, koje je možda bilo "primereno Balkanu", odskace od merila pristojnosti. Viden je, pored ostalog, kako jednom državnom službeniku preti upiruci mu prst u prsa.) Prošla su vremena kada je Gelbard u odori "anonimnog americkog diplomate" udarao packe srpskim opozicionim politicarima i cinkario "Njujork tajmsu" Zorana Ðindica i Vuka Draškovica kao uobražene ili oportunisticki nastrojene politicare, vršeci kadrovsku diferencijaciju u srpskoj opoziciji po uzoru na boljševicke metode.

       LJILJANA SMAJLOVIC