Od nastanka višestranačja u Srbiji u javnosti kruži teza kako samo ujedinjena opozicija može da pobedi Miloševića. Ova teza svakako ima intuitivnu privlačnost, ali se može shvatati na različite načine. Jedno shvatanje je ono prema kome predsednici opozicionih stranaka donose odluku o udruživanju u jednu ili nekoliko koalicija. Po drugom shvatanju, opozicija se mora ujediniti, ali na lokalnom nivou i uz naglašeno odsustvo učešća ili uplitanja predsednika opozicionih stranaka u taj proces. Za ovu tezu postoje najmanje dve grupe razloga. Jedna je nesposobnost naših opozicionih vođa da se nose sa Miloševićem, ujedinjeni ili razjedinjeni. Druga je pravo na udruživanje na lokalnom nivou koje lokalnim opozicionim strankama pripada kao nosiocima demokratskog procesa. Razmotriću obe grupe razloga.

1. Prvo značajnije istraživanje javnog mnjenja nakon rata sa NATO-om sproveo je Srećko Mihajlović sa grupom istraživača u septembru prošle godine. Po tom istraživanju čak 57 odsto građana nije znalo za koga bi glasalo na eventualnim izborima. Na pitanje "Ko nas može izvesti iz krize?" sa "Ne znam" je odgovorilo 43 odsto građana. Prema istraživanju Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje (CIPJM) Instituta društvenih nauka sprovedenog u decembru čak 95 odsto građana nije zadovoljno međunarodnim statusom Jugoslavije, 85 odsto ličnom budućnošću, a 67 odsto životnim standardom. Prema ovom istraživanju, na eventualnim izborima Savez za promene bi dobio 12 odsto glasova, Srpski pokret obnove 7, a Demokratska stranka Srbije 3, što ukupno čini tek 22 odsto. Slični rezultati se ponavljaju i u knjizi Javno mnjenje Srbije Srećka Mihajlovića i grupe istraživača koje pokazuje da oko 77 odsto građana želi integraciju sa Evropom (a 6 odsto odbacuje), a 63 odsto smatra da je saradnja sa Evropom jedini način da zemlja izađe iz ekonomske krize.

Kako vidimo, u poslednjih nekoliko meseci građani su veoma nezadovoljni učincima vladajuće stranke, odnosno njenom ekonomskom i međunarodnom politikom. Sa ovakvim raspoloženjem i ovolikim brojem nezadovoljnika svaka opozicija bi lako srušila režim i došla na vlast. U Srbiji, međutim, nije tako. Iz svih ovih istraživanja jasno se vidi da među građanima načelno vlada opoziciono raspoloženje, ali ne i želja da se glasa za opoziciju. Takvo objašnjenje podržali su CPIJM i Srećko Mihajlović. Ostaje da se objasni zbog čega je tako.

2. Ja sam već nekoliko puta tvrdio kako je srpska opozicija najgora opozicija u Evropi. Ovom prilikom želeo bih da kažem nešto više o toj tvrdnji. U svim evropskim zemljama, uključujući tu odnedavno i Hrvatsku, u poslednjih 10 godina vlast je smenjena barem jednaput, a samo u Srbiji nijedanput. Srpske opozicione vođe već 10 godina ne mogu da pobede Miloševića ni na koji način. Otuda, kada kažem "najgora" ne mislim na opoziciju u celini, već najpre na njene vođe, i to u prvom redu na Vuka Draškovića, Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu, predsednike Srpskog pokreta obnove, Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Ovi ljudi se nalaze u srpskoj politici već skoro 10 godina, a njihov učinak je - nikakav. Kada su bili nadomak rušenja režima (9. mart 1991, 17. novembar 1996), nisu imali hrabrosti da idu do kraja; kada su legalno izazivali Miloševića na izborima, svaki put su gubili od njega.

Bez obzira na to, ovi lideri nikada nisu politički odgovarali za svoje mršave rezultate. Iako ih je Milošević neprestano pobeđivao, nijedan od njih nije smogao snage da sam sebi kaže "Dosta!". Ako se još iko toga seća, u trci za predsednika Amerike 1988. godine protivkandidat Džordžu Bušu bio je Majkl Dukakis, demokrata. Nakon što je izgubio na izborima, povukao se iz politike i niko nikada više nije čuo za njega. Koliko puta je potrebno da Vuk Drašković izgubi na predsedničkim izborima da bi se povukao iz politike? Politička odgovornost podrazumeva odlazak sa političke scene nakon neostvarenih obećanja i političkih poraza. Vuk Drašković je potrošio dosta vremena na smenjivanje predsednika lokalnih odbora SPO-a, ali sam sebe nikako da smeni.

Deo srpske opozicije je često delovao kao jedan od stubova Miloševićog režima, pa otuda i ne čudi što mnogi misle kako Miloševićev režim neće propasti dok ne propadne ova opozicija, odnosno dok ne propadnu lideri koji je vode. U tom smislu, skup od 10. januara kojim je na poziv Vuka Draškovića opozicija otpočela seriju sastanaka se možda i mogao smatrati istorijskim da su barem ova tri predsednika tada podneli ostavke i tako otvorili prostor za neke nove ljude koji bi došli na njihova mesta. Razume se, takvo nešto je nerealno očekivati isto kao što je nerealno očekivati da sam Milošević podnese ostavku. Sve što ovim hoću da kažem jeste da bi ostavke opozicionih predsednika srpskoj opoziciji donele isto onoliku dobit koliku bi Miloševićeva ostavka donela Srbiji.

3. Osim toga, sasvim je problematično tvrditi da se na tom sastanku opozicija u bilo kom smislu ujedinila. Najviše što se doseglo jeste simuliranje ujedinjavanja. Da bi došlo do bilo kakvog čvrstog sporazuma potrebno je da pregovarači imaju podjednaku pregovaračku snagu i podjednake interese. Istini na volju, 10. januara se nejednaka pregovaračka snaga nije uzimala u obzir jer Drašković nije pokušavao da ubeđuje ostatak opozicije kako je on njena glavna osovina, što mu je manje-više bio jedan od glavnih elemenata političkog programa od prvih izbora 1990. godine. Međutim, ako je argument nejednake pregovaračke snage pregovarača bio odsutan, nije bio odsutan nesklad u interesima. Sve opozicione stranke imaju čvrstu želju da sruše režim (barem u ovom trenutku). Jedino kod SPO-a ta želja nije toliko čvrsta.

Vuk Drašković je lukava persona. Najmanje isto toliko kao i Vojislav Šešelj. I jedan i drugi koriste Miloševićevu slabost i nude mu se kao partneri u koaliciji kao uzajamnoj koristi. Po ovom konceptu, Milošević ulazi u raznorazne kombinacije, sporazume, dogovore i "dilove" sa opozicionim strankama, ali ne gubi apsolutnu vlast. Uopšte uzev, koalicija podrazumeva deljenje ili saodlučivanje, ali sklapajući koaliciju kao uzajamnu korist Miloševiću polazi za rukom da ostvari političke saveze, a da i dalje drži u rukama i ključeve odluke i koalicione partnere. Od rasplamsavanja kosovskog sukoba u proleće 1998. godine, Vuk Drašković je kompletnu svoju politiku bazirao na pretpostavci da će za vreme, ili nakon zatvaranja kosovskog pitanja, baš kao nakon Dejtonskog sporazuma 1995, Milošević morati da se opredeli za reintegraciju u međunarodnu zajednicu jer neće imati kud. (Šešeljeva pretpostavka bila je da će Milošević morati da se opredeli za suprotno.) Setimo se samo onog ozarenog Draškovićevog lica 3. jula 1999. kada on, nakon što je Srpska skupština usvojila Atisarijev predlog za povlačenje VJ sa Kosova, izjavljuje kako je spreman da učestvuje u reintegraciji Srbije u međunarodnu zajednicu. Bilo je pitanje dana i časa, barem je tako mislio Drašković, kada će ga Milošević pozvati u vladu i sa njim krenuti u Evropu. Ovo je jedini način da se objasni zbog čega je Drašković od završetka rata sa NATO-om celo leto i jesen odbijao bilo kakvu saradnju sa Savezom za promene i ostalim opozicionim strankama koje su isključivale bilo kakvu saradnju sa Miloševićem. Ako to već nije jasno, teza koju ovde izlažem je da okolnosti koje su Draškovića naterale da se tako ponaša još nisu nestale. Ako neko misli da će se Drašković pridržavati bilo kakvog dogovora sa ostatkom opozicije ukoliko mu Milošević pošalje i najmanji znak da je spreman da s njim "krene nazad u Evropu", taj je, najblaže rečeno, politički naivan.

4. Srpska opozicija, odnosno njene vođe, pokazuju nesposobnost i prilikom formulisanja političke strategije. Umesto da se pojavi sa konkretnim programom i strateškim idejama, opozicija se bavi tračevima i alhemijom. Navešću dva primera. Početkom septembra prošle godine svežepriženjeni Žarko Jokanović iz Nove demokratije skoro nedelju dana puni naslovne stranice beogradskih nezavisnih dnevnika sa "indicijama" kako je Milan Milutinović, predsednik Srbije, u kućnom pritvoru. Vuk Obradović, predsednik Socijaldemokratije, u Vremenu od 31. jula 1999. najavio je kako Savez za promene "ima tajni plan za rušenje Miloševića" koji će obelodaniti u septembru. Nit je Milutinović bio u pritvoru, nit je Milošević oboren tajnim planom, ali su građani Srbije u poslednjih 10 godina izgubili dosta vremena zamajavajući se ovakvim pričama.

5. Konačno, srpska opozicija je samo malo manje odgovorna od Miloševića za to što je Srbija i dalje jedna pretpolitička zajednica u kojoj se birači ne mobilizuju prezentovanjem različitih politika, već manipulisanjem i prizivanjem mitova i simbola. Umesto da definišu jednu alternativnu demokratsku i građansku politiku, naše opozicione vođe su se poslednjih 10 godina, ako se izuzme 9. mart i 17. novembar, nadmetale sa Miloševićem oko toga ko je verniji predstavnik, zaštitnik i interpretator srpskog nacionalnog identiteta. Budući da sam o Srbiji kao pretpolitčkoj zajednici šire pisao u Vremenu (br. 470), zaključiću ovde kako je pristajanjem na borbu unutar okvira diskursa o kosovskom mitu opozicija svesno ili nesvesno podržavala atmosferu u kojoj je Milošević nepobediv.

Bez obzira na sve ovo, vođe srpske opozicije su rešile da još jednom probaju da sruše Miloševića u ovoj izbornoj godini. U toj nameri građanima Srbije nisu ponudili ama baš ni jedan jedini ubedljivi i konkretan razlog za to da će ga naterati da pristane na poštene izbore, kako uopšte misle da ga pobede, i zašto bi, uzimajući u obzir tolike protraćene godine i neuspehe, građani Srbije uopšte glasali za njih. Iz svega ovoga proizlazi da nosioce demokratskog procesa ne treba tražiti u beogradskoj već lokalnoj opoziciji i konceptu njenog samoorganizovanja na lokalnom nivou.

U daljem izlaganju pokušaću da skiciram kako bi taj koncept trebalo da izgleda.

6. Pod konceptom samoorganizovanja lokane opozicije podrazumevam sledeće: Prvo, političke i strategijske aktivnosti lokalne opozicije pred najavljene lokalne izbore treba da budu definisane od strane lokalnih opozicionih rukovodstava. Nikakvo uplitanje centrala iz Beograda u aktivnosti opozicije u, recimo, Čačku nije potrebno ni poželjno. Drugo, samoorganizovanje podrazumeva zajednički nastup opozicije na lokalnim izborima na taj način što će u svakoj izbornoj jedinici opozicija izaći sa jednim kandidatom.

Argumenti za lokalno samoorganizovanje opozicije nalaze se u principu ograničavanja i podele vlasti, i principu autonomije, što su danas norme demokratije. U savremenoj političkoj teoriji i filozofiji ovu ideju nalazimo kod pluralista kao što su Harold Laski, Robert Dal, a nedavno i kod Majkla Volcera. Ovde treba imati na umu da ja predlažem dvostruku zaštitu autonomnog delovanja lokalne opozicije - prvu od Miloševića i srpske vlade, drugu od opozicionih vođa koji sede u Beogradu, ali da ovde izlažem samo ovu drugu budući da smatram da je razlog za zaštitu od Miloševića makar intuitivno jasan svakom lokalnom opozicionaru.

Prema Volceru i njegovoj pluralističkoj teoriji pravde, društvena dobra imaju lokalno značenje. Društvo je pravedno kada je distribucija u svim sferama društva autonomna i kada se dešava u skladu sa lokalnim društvenim značenjima. Poenta koja proizlazi iz ove ideje jeste da se lokalna opozicija ne može udruživati na istim onim principima i sa istima razlozima na kojima se udružuje opozicija u Beogradu. Šta lokalna vlast znači u Nišu ili Lebanu, to znaju bolje lokalni političari koji tamo žive nego beogradski opozicionari. Ako lokalna opozicija bez pogovora želi da sluša šta joj se nalaže iz Beograda, onda se tu ništa ne može uraditi. Ali ovaj tekst je pisan za one koji smatraju da predsednik koji hoće da diktira uslove u lokalnom odboru svoje stranke u Zrenjaninu, treba da se preseli u Zrenjanin. Deo lokalne opozicije je već došao do ovog gledišta. Koliko je meni poznato, prvi sastanak kojim je najavljeno samoorganizovanje lokalne opozicije održan je 2. febrauara u Lebanu; potom 3. februara u Nišu i Somboru; 10. februara održana je zajednička tribina SPO-a i DS-a u Šapcu; 13. februara u Požarevcu je osnovana koalicija čija je interesantna skraćenica D.O.P.; konačno, poslednji primer je onaj iz Banje Koviljače gde je 14. februara održan zajednički sastanak SPO-a i DS-a. Svi ovi skupovi nagovestili su ideju da su lokalni izbori lokalna stvar i da, ukoliko se lokalne opozicione partije odluče za bojkot ili saradnju, ne postoji autoritet koji može da takvu odluku preinači. Raznolikost imena i oblika udruživanja lokalne opozicije u potpunosti odgovara Volcerovoj ideji kompleksne jednakosti po kojoj nijedan akter koji dominira u jednoj društvenoj sferi nema pravo da određuje delanje bilo kog aktera u drugoj.

7. Koje su prednosti koncepta samoorganizovanja? Ima ih najmanje četiri. Pokazao sam, pozivajući se na dva istraživanja javnog mnjenja, da nezadovoljstvo velike većine građana Srbije ne vodi nužno do glasanja za opoziciju. Lokalno samoorganizovanje opozicije trebalo bi da preokrene ovu nesrećnu tendenciju u sopstvenu korist. Samoorganizovanje lokalne opozicije dovelo bi do neutralisanja uticaja opozicionih vođa iz Beograda jer oni ne bi više bili javnosti pred očima. Ukoliko bi se izborna kampanja na lokalnom nivou vodila od strane lokalnih političara, građani bi, ako ništa drugo, imali utisak da im se kao alternativa predstavlja neko sasvim drugi, neko novi.

U ovom neutralisanju lokalnoj opoziciji mogu mnogo da pomognu nevladine organizacije. Ovde je neophodno porediti opšte izbore u Slovačkoj 1998. godine sa prilikama u Srbiji. (Budući da Mečijarov oblik vladavine i atmosfera u kojoj je on vladao u Slovačkoj u mnogo

čemu podsećaju na Miloševićevu vladavinu, slobodan sam da izvlačim ovako direktna poređenja.) Na oktobarskim izborima 1998, na kojima je Mečijar izgubio od ujedinjenje opozicije, presudnu ulogu su odigrale nevladine organizacije. Uoči izbora, među Slovacima je vladala velika politička apatija. Bilo je primetno da je apatija, međutim, prisutna pretežno među mlađom populacijom koja bi po prirodi glasala protiv Mečijara. Problem je bio kako naterati taj deo građana da izađe na izbore i glasa. Uloga nevladinih organizacija i njihovih aktivista je bila baš u tome da te građane privole da izađu na izbore. Ovde je važno da se primeti da se njihova strategija nije sastojala u nagovaranju građana da glasaju za opoziciju, već samo u tome da glasa. Pretpostavka iza ove strategije bila je, kako sam već pomenuo, da su apatični prirodno anti-Mečijarovski raspoloženi i da će glasati protiv Mečijara čim se nađu na izbornom mestu. Mečijar nije izgubio izbore zbog toga što se veliki deo njegovih birača okrenuo protiv njega, već zato što je na izbore izašao veliki broj do tada apatičnih birača.

Mečijar je dosta dugo vladao Slovačkom na način na koji Milošević vlada Srbijom. Imao je podršku negde između 25-30% biračkog tela, ali su ga uvek spasavali potencijalno opozicioni birači koji nikada nisu izlazili na izbore. Nevladine organizacije bi mogle da obave ovaj posao ubeđivanja mlađe populacije da izađu na izbore. Razume se, ne mogu se sve nevladine organizacije angažovati u izbornoj kampanji. Ali ta činjenica je manje bitna. Ono što je bitnije je: a) da su nevladine organizacije sposobne da mobilišu ljudstvo za kontrolu i nadzor izbora (Vladimir Goati je u svojoj knjizi Izbori u Jugoslaviji 1990-1998. pokazao da ni na jednim izborima do sada opozicija nije imala kontrolu svih biračkih mesta.); b) da bi pripadnici nevladinih organizacija bili novi ljudi koje građani ne bi vezali ni za kakve političke partije, i tako povećali utisak da korumpiranost u opoziciji nije prisutna. Ako je ovaj drugi zaključak validan, onda bi združen angažman nevladinih organizacija i lokalne opozicije, bez uplitanja beogradskih opozicionara, na izbore izveo i onu petinu apatičnih koji bi politički sahranili Miloševića i Šešelja.

8. Samoorganizovanje lokalne opozicije demonstriralo bi građansku hrabrost. U javnosti se često čuje teza kako bi Milošević sigurno pao kada bi ceo sistem u jednom trenutku stao, odnosno kada bi svi faktori na nižim nivoima od kojih sistem zavisi skupili malo hrabrosti i suprotstavili se režimu. Kada se velika većina bude ponašala kao Ivan Novković ili Bogoljub Arsenijević-Maki i kada u štrajk stupe svih 1675 osnovnih i srednjih škola u Srbiji, a ne samo 850 koliko ih je najviše bilo u štrajku 14. februara, onda će sistem doći na ivicu kolapsa i Milošević će pasti. Građanska hrabrost je neophodna za rušenje Miloševićevog sistema i to je apsolutno prihvatljiva teza. Međutim, čijim primerom građani treba da budu poučeni u eventualnoj nameri da tako nešto urade? Svakako ne primerom Zorana Lilića, već nekoga iz opozicije. Lokalne opozicione vođe imaju priliku da skupe hrabrost i kažu svojim vođama u Beogradu da se ne mešaju u lokalne izbore i da ne daju instrukcije ko će se s kim udruživati i kakva će se politika voditi na lokalnim izborima. Jednom vrsnom lokalnom opozicionaru kakav je Zoran Živković svakako bi bilo korisnije da više vremena provodi na ujedinjavaju niške opozicije, a manje na angažovanju u odbrani političkih propaliteta kakav je Zoran Đinđić. Alternativa u količini građanske hrabrosti u opoziciji vodiće građane do shvatanja da je opozicija realna alternativa za koju će glasati na izborima.

9. Lokalni opozicionari će valjda građanima uoči izbora pričati o lokalnim stvarima. Ako lokalni odbori DSS-a budu zaluđivali građane pričama Vojislava Koštunice o državnom statusu Srbije i o tome kako je to izvor svih naših problema (vidi njegov intervju Vremenu br. 472), onda je bolje da opozicija ne izlazi na izbore i da odmah proglasi Miloševićevu pobedu. Lokalna pitanja treba da budu oslobođena filozofskih i državno-pravnih tema, a lokalna opozicija treba da se drži tema kao što su nezaposlenost, siromaštvo, kvalitet stanovanja (grejanje), rad javnih službi (zdravstvo, školstvo, prevoz itd.), lokalna kultura itd. Ne bih želeo da neko pomisli kako mi nije jasno da lokalni opozicionari to već rade. Tvrdim samo da je, zbog velikog uticaja opozicionih vođa iz Beograda, jačina političkog diskursa o nacionalnim i državno-pravnim pitanjima često glasnija od lokalnih tema, što dovodi do utiska da se lokalna opozicija ne bavi lokalnim interesima. Samoorganizovanje lokalne opozicije dovelo bi građane do uverenja da lokalna opozicija nema mnogo veze sa beogradskim vođama i da, prema tome, nema mnogo veze ni sa temama o kojima te vođe pričaju.

Budući da životne teme podjednako zanimaju građane svih nacionalnosti, stavljanje naglaska na njih je jedini način da se nađe zajednički imenitelj sa etničkim manjinama. U Novom Pazaru su se 29. januara sastale bošnjačke stranke koje su se složile oko toga da srpsku opoziciju ne smatraju demokratskom. Ako srpska opozicija ne bude bila sposobna da kaže šta na lokalnom nivou misli o temama koje sam ja prethodno nabrojao, onda neće biti ništa od ujednjavanja srpske i sandžačke lokalne opozicije. Načelno govoreći, ne mislim da je rešavanje državnog statusa Srbije pogrešno pitanje. Samo mislim da je ono pogrešno na lokalnim izborima, budući da Mađarima u Vojvodini i Muslimanima u Sandžaku, narodski rečeno, puca prsluk za taj status.

10. Najkontroverzniji faktor koji može da doprinese pobedi opozicije na lokalnim izborima jeste međunarodna zajednica, odnosno zapadne sile. Delatnost lokalne opozicije trebalo bi da podrže velike sile programima poput "Energije za demokratiju". Ako naše opozicione vođe ne mogu to da izdejstvuju od zapadnih diplomata, možda mogu ujedninjenji lokalni opozicionari u saradnji sa nevladinim organizacijama kao što je, recimo, G17. Možda će se moći nešto učiniti sa ljudima koji barem ne daju svake nedelje ni na čemu zasnovana obećanja o sigurnom ukidanju sankcija i sigurnom padu Miloševića. Ali svakako se neće moći učiniti mnogo ukoliko dogovor sa nevladinim organizacijama bude bio u rukama Vuka Draškovića, koji smatra da celokupna opoziciona delatnost mora da se obrće oko Srpskog pokreta obnove, ili bilo kog lidera iz Saveza za promene koji su celo leto vukli Mlađana Dinkića za nos obećavajući podršku njegovom konceptu prelazne vlade. Dve osnovne prepreke za generalno udruživanje opozicije, kao što sam objasnio u prvom delu ovog teksta, jesu odnosi moći i koalicija kao uzajamna korist čije posledice još utiču na udruživanje opozicije u Beogradu. Vrh srpske opozicije vidi konkurenta u nevladinim organizacijama. Baš kao što Milošević vidi konkureta u srpskoj opoziciji. Možda se lokalnim opozicionarima pruža prilika da pokažu kako u njima vide saradnike.

Koliko je meni poznato, jedina dva opozicionara koja ozbiljno shvataju faktor velikih sila i imaju šta o tome da kažu su Dragoslav Avramović, koji ne pripada nijednoj stranci, i Dragan Veselinov iz Koalicije Vojvodina. Budući da su njihove ideje manje-više poznate opozicionoj javnosti, ostaje mi da naglasim kako lokalna opozicija treba da podrži Avramovićev program za finansiranje penzija od strane velikih sila i da ponovim neke od argumenata koje je Dragan Veselinov izneo u svom tekstu u Danasu od 10. i 11. februara. Veselinov zagovara tezu da opozicija treba da se mane teoretskih rasprava o demokratiji i ukidanju nepravednih zakona i pokuša da Miloševićevu iluziju da je nepobediv razbije oružjem koje on više nema - novcem. Opozicija treba da ubedi velike sile da otpočnu makar prvi krug finansiranja penzionera, nezaposlenih i zaposlenih sa minimalnom platom. To finansiranje koštaće daleko manje nego jedna nedelja bombardovanja Srbije (Avramović je izračunao da za 2 godine finansiranja 427 hiljada penzionera treba oko 200 miliona nemačkih maraka), a ukoliko jednom opozicija dođe na vlast, biće neophodna i ovako i onako. Podsetiću, poređenja radi, da je nemački nacizam potpuno iskorenjen "patriotizmom" jake nemačke marke, a ne činjenicom da su saveznici pobedili u ratu, okupirali Nemačku i uveli denacifikaciju. Miloševićevizam će se najbolje potpuno iskoreniti novcem, a ne pobedom opozicije na izborima u kojoj opozicija neće imati šta da ponudi u materijalnom smislu.

11. Umesto zaključka, ostaje da naglasim dao ceo ovaj koncept počiva na pretpostavci umora od nacionalizma, velikih nacionalnih pitanja, i nacionalne ksenofobije. Pretpostavka je, dakle, da se u Srbiji dešava nešto slično onom što se desilo u Hrvatskoj pred poslednje januarske republičke i predsedničke izbore. Podsetiću da je prema opštem shvatanju pobeda Stipe Mesića na predsedničkim izborima u Hrvatskoj zasnovana na njegovoj proceni da je Hrvatskoj dosta nacionalizma tudjmanovskog tipa. On je to bolje shvatio od Dražena Budiše i - pobedio. Ovde sam izneo neke podatke iz istraživanja javnog mnjenja koji ukazuju da tako nešto nije neosnovano pretpostaviti i za Srbiju. Razume se, ukoliko je ta pretpostavka pogrešna, onda i ceo ovaj program pada u vodu. Za sada nema preciznih pokazatelja da li sam u pravu. To će se znati tek nakon izbora. Ali, ako ništa drugo, srpska opozicija će barem moći da se podiči time da protiv Miloševića prvi put borila sa jednim demokratskim i građanskim programom.