Budimo realni! - Tražimo nemoguće!

I tako naizmence. Izgleda da linija razdvajanja u srpskoj opoziciji ponovo ide preko stepena realizma. Dok sa jedne strane DS i cini se još neke stranke insistiraju na tome da se opozicija koncetriše na ono što zavisi od nje, na takozvana tri K: kampanju, kandidate i kontrolu, SPO i verovatno jos neke stranke insistiraju da se pripremanje za lokalne izbore obustavi i da se sva energija usredsredi na pritisak za raspisivanje izbora na svim nivoima. Pri tome sada SPO preuzima palicu radikalnih zahteva koji se oslanjaju na utisak da je raspoloženje za krupne promene sazrelo i da se njihov dolazak može ubrzati. Na stranu što takvo raspoloženje ne postoji, ili tačnije, postoji kao u nekoj magli koja se povremeno raspršuje nekim pozitivnimm utiskom, ovakav stav SPO-a je za čuđenje zbog toga što se u toku leta 1999-te SPO protivio radikalnim zahtevima mitinga koje organizovao SZP i G17, koji su doduše tražili ostavku Miloševića i formiranje prelazne vlade, ali je to u tom trenutku bilo isto tako nerealno (i bilo je kritikovano kao takvo) kao što je danas zahtevanje izbora na svim nivoima u odnosu na jedinstven izlazak na lokalne izbore, koji će sigurno biti raspisani.

Zajedničko zahtevu za ostavkom i zahtevu za izbore na svim nivoima je to što oba zahteva upućuju na to da sa postojećom vlašću postoje neki problemi i to što Milošević ne sme da pristane na oba zahteva iz prostog razloga što oni dolaze iz opozicije i što bi on time pokazao slabost koja bi ga na kraju i koštala pobede na izborima. Jer, na ovu simboličku vrednost postupaka Milošević je uvek obraćao posebnu pažnju. Opstruiranje rezultata lokalnih izbora 96-te nije izvedeno samo zato što je postojala vera da se stvar stvarno može tako rešiti (mada je i toga moralo biti) nego iz prostog razloga da se stvar učini razvučenom i mučnom, a ne glatkom, u kom bi slučaju moglo da se zaključi da promena vlasti i nije tako strašna i da, vidi, sve ide bez problema. Takođe, ovde ne postoji medijska konkurencija stranaka, ne zato što je neko procenio da su opredeljenja birača takva da je potrebno samo da čuju opozicione lidere pa da promene mišljenje, već zbog toga što samo pojavljivanje na televiziji običnom čoveku kaže da se radi o nekom ko poseduje ugled i zasluge da tu može da se pojavi, da je neko ko ima moć ili pravo - a samo korak posle deli od opredeljivanja za tog čoveka na izborima. Na isti način, Milošević da bi sačuvao svoj ugled, ne sme da pristane na nešto što od njega zahtevaju njegovi protivnici, jer samim tim gubi veliki ili odlučujući deo podrške. Ako Milošević sada pristane na izbore na svim nivoima može slobodno da da i ostavku.

Dakle, ovaj radikalizam SPO-a je najverovatnije neiskren i ne oslanja se na procenu situacije, već ima koren u tome što opcija izbora na svim nivoima i insistiranja na izbornim uslovima omogućuje da se ne pokrenu krupna pitanja zajedničke kampanje, strategije i liste opozicije. Na taj način, pitanje o strategiji za smenu Miloševića postaje ključno pitanje zato što se dobro može iskoristiti za manipulaciju, a ustvari je potpuno nevažno. Ne verujem da se iko u Srbiji ozbiljno opredeljuje oko toga da li će vlast biti poražena na lokalnim ili opštim izborima ( uzgred budi rečeno, da li bi zahtev za prevremenim republičkim izborima izgledao ubedljivije posle pobede opozicije na lokalnim izborima?), ali ono što je svima važno je da znaju ko je nova vlast i šta od nje treba da se očekuje. U opoziciji se sigurno bar jedna grupacija nije opredelila za to da li je ta nova vlast ujedinjena opozicija ili samo ta grupacija ili neka mešavina koja bi mogla iskrsnuti i zbog toga strategijska pitanja postaju toliko važna. Ako je odgovor na to pitanje ujedinjena opozicija, kao što traži javnost i pored mnogih problema sa biografijama opozicionih stranaka, onda fali zajednički program: uz njega sigurno bez problema može ići i aktivizam u pripremi za bilo koje moguće izbore i paralelan zahtev za raspisivanjem opštih izbora koji bi ukazivao na ozbiljnost situacije i povezanost problema koje zemlja ima na svim nivoima.