Povodom knjige Duska Dodera i Luiz Branson "Milosevic: Portret jednog tiranina"
Milosevic iza obrazine
Jedina uteha za Srbe je da ako su oni postupali vrlo rdjavo, drugi narodi bivse Jugoslavije nisu postupali mnogo bolje. Ovo je zalosna ocena o jednom malom narodu, i to s neospornim trenucima velicine u veku koji se upravo zavrsio. Zato sto je doveo svoju zemlju na tako niske grane, jedan Srbin zasluzuje lavovski deo pokude

    Slobodan Milosevic je predsednik poslednjeg ostatka Jugoslavije (koji se sastoji od Srbije, ukljucujuci njene dve pokrajine Kosovo i Vojvodinu, i malene Crne Gore) tek od 1997, ali je nesporni vladar same Srbije postao deceniju ranije. Tokom narednih dvanaest godina on je uspeo da stekne, blago receno, prilicno ukaljanu reputaciju na Zapadu gde ga i uceni eksperti i politicari cesto uporedjuju sa celom svetu znanim zlotvorima - od Sadama Huseina, do Josifa Staljina, Adolfa Hitlera i Pola Pota. Ova glasna i ostra zigosanja Milosevica, medjutim, retko su propracena naporima da se on sam shvati i analizira. Doista, van Jugoslavije iznenadjujuce malo se zna o coveku iza obrazine.
    To je vise nego steta, buduci da je Jugoslavija postala vazan igrac u post-hladnoratovskoj eri vodeci krvavu bitku s NATO (predvodjenim jedinom svetskom supersilom) u kojoj je, mada nije nadjacala, njeno vodjstvo prezivelo netaknuto.
    Na srecu, nova biografija Duska Dodera i Luiz Branson (Milosevic: Portrait of a Tyrant) u prilicnoj meri popunjava neke od praznina.
    Iz Doderove i Bransonove nove biografije saznajemo da je buduci jugoslovenski vodja rodjen u malom gradu u Srbiji 1941. godine u porodici skromnih sredstava za zivot i da mu je mladost bila pomracena samoubistvima bliskih rodjaka: oca, majke i majcinog brata. No, stagod bili psiholoski koreni Miloseviceve autoritarne licnosti, njene glavne crte izgleda da su se brzo ucvrstile: pocetke njegove politicke karijere obelezila je kruta privrzenost komunistickoj pravovernosti i obozavanje Josipa Broza Tita, apsolutnog vladara Jugoslavije od kraja Drugog svetskog rata do njegove smrti 1980.
 
Okretanje nacionalizma

    Razmatrajuci ono sto se zna o Milosevicevim ranim godinama, Doder i Branson daju zanimljiv opis kvarenja medjuetnickih odnosa i ekonomskog zaostojanja posle Titove smrti, pokazujuci kako su ovi stvorili uslove za Milosevicev uspon. Do kraja osamdesetih godina, Milosevic je bio komunisticki funkcioner koji je padao u oci jedino svojom izuzetnom obicnoscu, ali je onda prigrlio srpski nacionalizam, koristeci ovo vjeruju kao sredstvo za mobilizaciju intelektualno neusmerene komunisticke partije i da bi nasrtljivo pokusao da se domogne licne vlasti.
    Priroda Miloseviceve licne vlasti, medjutim, prilicno se razlikuje od onoga sto bi se moglo ocekivati ako se on posmatra samo kao komunisticki aparatcik u nacionalistickom ruhu. Pre svega, mada on vrsi vrhovni nadzor nad drzavnim medijima, ukljucujuci i ozloglasenu srpsku televiziju koja siri najsovinistickiju i najratoborniju propagandu koja se moze zamisliti, njegov nacin vladanja ne moze se ni u kom smislu obeleziti kao totalitaran. Kao sto Doder i Branson dokumentuju, Milosevic tolerise, ili se oseca prinudjen da tolerise, niz nezavisnih novina (i nekoliko sve uticajnijih lokalnih televizijskih stanica) koje ne stede najostrije reci o njemu i njegovoj vladavini.
    Zatim, Milosevic nije pokusavao da gaji staljinisticki kult licnosti. Mada se plakati s njegovim likom mogu naci na gradskim ulicama, niti su svuda prisutni, niti ih je mnogo vise od onih na kojima su glavni vodje opozicije. Cak se ni mediji, kojima upravlja vlast, ne trude da ga obasipaju laskanjem i pohvalama. Ako se uzme u obzir njegov polozaj, upadljivo je koliko se retko on pojavljuje na televizijskim ekranima, a kada to cini on je iznenadjujuce lisen osecanja, uzdrzan i gotovo asketski jednostavan. Kako to Doder i Branson sazimaju, srpski vodja ne pokazuje "potrebu da se razmece svojim autoritetom i doista mu je milije da drugi budu okruzeni bljestavim sjajem koji ide s pompom i ceremonijama".
    Najzad, mada se Jugoslavija s pravom smatra jednom od najkorumpiranijih zemalja u Evropi, uopste nije izvesno da Milosevic vlada da bi se bogatio. Kada su NATO avioni bacali "pametne" bombe na Beograd, oni su takodje ispustali i letak - ja imam primerak kod sebe - na kome je bila fotografija s natpisom koji je objasnjavao da Milosevic ima jahtu i vilu bas "kao sto su ove". Nesposobnost CIA, majstora tamnih vestina, da pribavi fotografiju Milosevicevih stvarnih bljestavih djindjuva i andramolja, govori sama za sebe. Sto se tice glasina da je on strpao milione na racune u svajcarskim bankama, njihovo postojanje nije potvrdjeno ni pored najvecih napora zapadnih vlada da im udju u trag i zamrznu njegove navodne posede u inostranstvu.
 
Omiljeni grad Njujork

    Ako su Doder i Branson sasvim umesni u oslikavanju glavnih svojstva i posebnosti Milosevicevog autokratskog stila, oni ipak grese u jednoj vaznoj tacki. Milosevic nije, kao sto oni tvrde, prvenstveno okrenut Istoku, Moskvi i pravoslavlju. U stvari, srpski vodja tecno govori engleski, a ne zna ni rec ruskog. U ranijoj fazi njegove karijere on je redovno posecivao Njujork; to je, on kaze, njegov omiljeni grad. Jedno vreme je Milosevic cini se uobrazavao, ne sasvim nerazumno, da ce ga Vasington prihvatiti i pored njegove autoritarnosti bas kao sto je ranije prihvatio Tita. Naravno, kako su njegova prekrsena obecanja i bezobzirni nacionalizam dovodili do, jednog za drugim, ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, skladnih odnosa sa Sjedinjenim Drzavama nije moglo biti.
    Zbog nacina na koji je on vodio ove ratove, Doder i Branson ni najmanje ne sumnjaju da je Milosevic ratni zlocinac, mada ne u meri u kojoj su to uzasni diktatori s kojima ga tako cesto porede. Oni sada vec nisu usamljeni kada ukazuju na to da je broj Albanaca koji su poginuli na Kosovu mnogo manji od sto do dve stotine hiljada mrtvih, kako su tvrdile NATO vodje dok je rat trajao. Doder i Branson prihvataju poslednje procene od deset hiljada ubijenih, mada je broj oko koga se vecina analiticara slaze otprilike dve hiljade, od kojih vecina nisu zene ili deca vec muskarci, a mnogi od njih i borci Oslobodilacke vojske Kosova (OVK) koji su ili izgubili zivot u borbi ili su ubijeni posto su zarobljeni. Bar neki od Albanaca nastradali su od same OVK zbog takvih ogresenja kao sto je odbijanje da se sluzi u njenim formacijama ili zbog kolaboracije sa Srbima.
    Drugi su bili "kolateralne" zrtve NATO bombardovanja.
    Ipak, da je Milosevic kriv je van sumnje. Srpske paravojne formacije jesu ubijale albanske civile i izbacile stotine hiljada sirotih obicnih ljudi iz njihovih domova. Milosevic je imao na Kosovu vojsku od preko sto hiljada ljudi koja je mogla da zaustavi to krvoprolice na jedan njegov mig. Takodje se malo moze sumnjati u to da su specijalne jedinice pod komandom jugoslovenskog ministarstva unutrasnjih poslova naoruzale i podrzale ove paravojne formacije. Milosevic je po svoj prilici racunao da ce veliki priliv izbeglica u Albaniju i Makedoniju potresti NATO vodje i prinuditi ih da zaustave bombardovanje. Ako je tako bilo, bio je u velikoj zabludi i samo je uspeo da podupre jedinstvo saveza i ojaca podrsku ratu zapadne javnosti.
 
Pretnje Hagom

    Izvodjenje Milosevica pred sud je nesto sto njegove zrtve nesumnjivo zasluzuju, i Doder i Branson pozdravljaju Luiz Arbur, glavnog tuzioca Haskog tribunala koja je proslog maja izdala nalog za njegovo hapsenje zbog zlocina pocinjenih na Kosovu. Tuzba je zasnovana na dokaznoj gradji koju su prikupile americke i britanske obavestajne sluzbe i koja tek treba da bude oglasena dostupnom javnosti. Uzevsi u obzir Milosevicevu dugu praksu da vlada posredno i deluje preko zastupnika, malo je verovatno da ce okrivljujuci dokumenti ikada ugledati svetlo dana.
    Istovremeno, zvanicna optuzba Haskog tribunala cini manje verovatnim da ce Milosevic predati vlast. U ovom trenutku, on uziva podrsku manje od dvadeset posto glasaca i demokratska opozicija bi gotovo sigurno pobedila na postenim izborima. Kao neko ko nikada nije bio poznat po tome da odrzava takve izbore (kako Doder i Branson pokazuju), Milosevic ce biti jos manje sklon da postuje pravila igre ako je u izgledu da bi mogao da provede ostatak zivota u holandskoj tamnici. Niti bi njegovo izvodjenje pred medjunarodni sud podstreklo srpski narod da, kako se neki nadaju, podvrgne sebe moralnom prociscenju i odbaci ekstremni nacionalizam. Velika vecina Srba vidi Haski tribunal - dakako nepravedno - kao sasvim potcinjeno orudje americke spoljne politike.
 
Tudjmanovi i Izetbegovicev deo krivice

    U svakom slucaju, dublji problem, i jedan koji Doder i Branson brizljivo beleze, jeste da srpski vodja nije jedini odgovoran ni za raspad zemlje ni za gradjanski rat i etnicko ciscenje koji su iz njega nastali. Medju vodjama etnickih grupa bivse Jugoslavije ima mnogo krivih ljudi (i zena, pocevsi od predsednikove vrlo uticajne supruge Mirjane Markovic). Vecina srpskih i hrvatskih politicara, na primer, davala je punu podrsku oruzanoj borbi za uspostavljanje Velike Srbije odnosno Velike Hrvatske, ciljeva koji su zahtevali komadanje Bosne. Oni su pokazali malo zaljenja kada je, da bi se to postiglo, bilo potrebno unistiti privredu u regionu i proliti krv nevinih ljudi.
    Franjo Tudjman, na primer, koji je umro proslog decembra, moze se sasvim zgodno uzeti za drugog zlotvora Jugoslavije posle Milosevica. On se kao partizan borio uz Tita u Drugom svetskom ratu i kasnije postao "istoricar" revizionistickih sklonosti - njegova dela sistematski su umanjivala broj Srba, Jevreja i Cigana koje su ubili hrvatski fasisti u Drugom svetskom ratu. Tudjman je vladao kao predsednik Hrvatske od 1990. do 1999. i njegova svirepa taktika protezala se od neprekidne antisrpske propagande do slanja pljackaskih paravojnih ceta u srpska sela u Hrvatskoj, otpustanja srpskih radnika s posla i isterivanja 1995. godine 240 000 Srba s teritorija koje je ponovo osvojila Hrvatska - takozvane Krajine.
    Kao sto Doder i Branson detaljno izvestavaju "etnicko ciscenje koje je sprovodila hrvatska vojska bilo je nemilosrdno uspesno; sva srpska sela spaljena su do zemlje a nekoliko hiljada Srba koji su ostali u Krajini bili su poubijani". Doder i Branson ukazuju na to da su Sjedinjene Drzave do izvesne mere bile saucesnik u ovoj tragediji. Klintonova administracija zelela je da poveca pritisak na bosanske Srbe, i hrvatske snage su u stvari sluzile kao zamena koja je omogucila da SAD izbegnu da upletu vlastite trupe). Tudjman je takodje lepo doprineo razaranju Bosne. Njegovi izaslanici redovno su se sastajali s Milosevicevim da bi raspravljali o mapama i "premestanju stanovnistva", eufemizam za jedan drugi eufemizam, "etnicko ciscenje"; dvojica vodja ocevidno su tezila da podele malu zemlju izmedju sebe.
    Sto se same Bosne tice, njenom predsedniku Aliji Izetbegovicu zapadne vodje i zapadni mediji cesto su davali pohvale zbog njegove tolerancije i zastupanja kulturnog pluralizma. Ali, Doder i Branson ga uverljivo portretisu kao prepredenog takticara koji pokusava da uvuce Sjedinjene Drzave u rat na svojoj strani. Muslimanska stranka koju je osnovao bila je prva u Bosni koja je iskljucivala druge grupe iz clanstva, i on je bio potpuno spreman da rizikuje rat zarad svoje islamisticke ideologije. Izetbegovicev cilj nikada nije bila mnogoetnicka Bosna, vec uspostavljanje prve muslimanske drzave u Evropi.
 
Podbacaj intelektualaca

    Beskrupulozni politicari nisu jedini cije su ruke prljave. U ovoj knjizi, Doder i Branson isticu protivrecnu ulogu koju su jugoslovenski intelektualci igrali u politici zemlje. Medju onima koji su hrabro dekonstruisali komunisticke dogme u Titovoj eri, znacajan broj je docnije podbacio u osporavanju otrovnih oblika nacionalizma koji su se za njom pojavili. Doista, mnogi slavljeni istoricari i pisci zastupali su shvatanje da je njihova etnicka grupa moralno, kulturno i cak rasno nadmocna drugima koje su oni onda poceli da prikazuju kao podmukle neprijatelje.
    Ako njihovi ostri sudovi o jugoslovenskim vodjama i intelektualcima pogadjaju cilj, Doder i Branson su ponekad nedovoljno kriticni prema ulozi koju su igrali stranci na visokim polozajima. Neki od njih, pokusavajuci da nasoj zemlji namazu melem na rane koje peku, u stvari su utrljavali so. Da li Medlin Olbrajt zasluzuje da bude pohvaljena zato sto je suprotstavljanje Milosevicu shvatila licno ili za njeno uverenje da Srbi prevashodno razumeju silu? Ako je, kao sto Doder i Branson tvrde, americki drzavni sekretar stekla to misljenje kao dete u Beogradu posle Drugog svetskog rata, zar to ne navodi na misao da je u pitanju predrasuda a ne duboki politicki uvid?
    I druga pitanja mogu opravdano biti postavljena zapadnim politicarima i onima koji stvaraju javno mnjenje: zasto Franjo Tudjman nije optuzen zajedno s Milosevicem zbog svoje uloge u isterivanju tolikih Srba iz njihovih domova i zbog pokolja koje su njegove snage pocinile u Bosni? I sta je s Hasimom Tacijem, mladim vodjom Oslobodilacke vojske Kosova koji je, posto su se srpske trupe povukle s Kosova a NATO trupe dosle u njega, predsedavao nad pljackom i unistavanjem nekih sedamdeset srpskih pravoslavnih crkava i manastira, ubistvom stotina civila i proterivanjem gotovo svih Srba i drugih ne-albanaca s Kosova? Na kraju, sta je s odgovornoscu NATO vodja?
    U skorasnjem broju Forin afersa, Majkl Mandelbaum nas je podsetio da je bombardovanjem infrastrukture u Srbiji NATO "povredio clan 14 protokola iz 1977 pridodatog Zenevskoj konvenciji iz 1949, koji zabranjuje napade na 'objekte neophodne za prezivljavanje civilnog stanovnistva'". Ovo, takodje, valja metnuti na kantar.
    Ipak, cak i ako bi se na sva ova pitanja nekako moglo odgovoriti na zadovoljenje samih Srba, njihova je sudbina zalosna. "Junacna mala Srbija" bio je nadimak koji je ta zemlja stekla u Prvom svetskom ratu posto je dobila nekoliko vaznih bitaka protiv mnogo vece Austrougarske carevine. I svaka zapadna demokratija visoko je cenila srpsku herojsku borbu protiv fasizma u Drugom svetskom ratu. Danas, jedina uteha za Srbe je da ako su oni postupali vrlo rdjavo, drugi narodi bivse Jugoslavije nisu postupali mnogo bolje.
    Ovo je zalosna presuda da se izrekne o jednom malom narodu, i to s neospornim trenucima velicine u veku koji se upravo zavrsio. Zato sto je doveo svoju zemlju na tako niske grane, jedan Srbin zasluzuje lavovski deo pokude.
    Pod naslovom "Milosevic's Realm" (Milosevicevo carstvo) ovaj tekst je objavljen u februarskom broju mesecnika Commentary (Njujork)

(Bold isticanje uradio V.M.)