Aleksa Djilas

    Prosle godine proslavljena je desetogodisnjica cehoslovacke "somotske revolucije" koja je ne prolivsi ni kap krvi svrgnula komunisticki rezim, uvela visepartijsku demokratiju i kao carobnim stapicem pretvorila Vaclava Havela, dramskog pisca i disidenta, u predsednika republike. Za mnoge svoje zemljake on je bio novi predsednik-oslobodilac, kako je glasila i zvanicna titula legendarnog Tomasa Masarika, profesora filozofije koji je 28. oktobra 1918, na rusevinama Austro-Ugarske porazene u Prvom svetskom ratu, proglasio nezavisnu Cehoslovacku. Havelov trijumf licio je na politicku bajku: pero je pobedilo mac i donedavni politicki zatvorenik preselio se u Praski dvorac. Cak je i bivsi americki drzavni sekretar Henri Kisindzer na trenutak zaboravio svoju privrzenost "realistickom" shvatanju politike kao odnosa snaga i opisao Havela kao "licnost koja nadahnjuje".
    Godine 1992. Slovaci su se opredelili za samostalnu drzavu i Cehoslovacka je prestala da postoji. Ali i posle ovog "somotskog razvoda" Havel je ostao u dvorcu kao predsednik Ceske Republike, jedne nesumnjivo demokratske drzave sa trzisnom privredom i vladavinom zakona po zapadnom uzoru, koja je uz to vec godinu i po dana clanica NATO. Politicki sistem, medjutim, nije pustio korene i fasada potrosackog drustva ne moze da prikrije tri godine recesije, bankrotstvo mnogih preduzeca i rasirenu korupciju. Cesi zato smatraju da su u protekloj deceniji prilicno postigli, ali i propustili mnogo prilika. Oni se vise ne nadaju da ce povratiti mesto koje su izmedju dva svetska rata imali medju evropskim narodima, kada se njihova industrija uspesno takmicila s nemackom, niti da ce u skoroj buducnosti biti primljeni u Evropsku uniju.

Cenzura kao muza

    Komunisticki rezim jeste ogranicavao slobodu stvaralastva, ali cenzura, kako to dobro primecuje oksfordski profesor filozofije Dzordz Stajner, moze da bude i muza. Ona je doista nadahnjivala ceske filozofe, pisce i umetnike koji su se s velikom moralnom ozbiljnoscu bavili drustvenim pitanjima. Drame Vaclava Havela, pisane u duhu evropskog pozorista apsurda i prozete humorom, nesumnjivo su bile daleko od vrhova pozorisne umetnosti. Pa ipak, one su privlacile medjunarodnu i, kada nisu bile zabranjene, cehoslovacku publiku, time sto su smelo i lucidno secirale staljinisticku dogmu i tiraniju. Iako praski kulturni zivot uziva i danas medjunarodni ugled, kako zbog brizljivog cuvanja tradicije tako i zbog smelih modernistickih eksperimenata, izgubio je svoj nekadasnji drustveni znacaj.
    Pocetkom devedesetih godina predsednik Havel je uzivao podrsku osamdeset posto svojih zemljaka i igrao je vaznu ulogu na evropskoj politickoj sceni. Vec nekoliko godina, medjutim, brojni komentatori ga opisuju kao neuspelog predsednika. Cesima su dosadile njegove propovedi o moralu u politici, a medjunarodnu javnost ne zanimaju njegove otrcane fraze, kao na primer one da je buducnost covecanstva vaznija od interesa vlastite zemlje ili da se hitno mora zastititi prirodni svet. Uz to on zvuci neiskreno kada se zali na tezinu svoga posla i istice kako bi mu bio miliji slobodni zivot pisca.
    Kao sto Dzon Kin pokazuje u knjizi "Vaclav Havel: Politicka tragedija u sest cinova", prvoj velikoj biografiji ceskog vodje objavljenoj na Zapadu, Havel se takodje prenemagao kako ne zeli da bude predsednicki kandidat, ali ne samo da je pretio i gazio preko drugih da bi stigao do vrha, vec se i sada zestoko bori da na tom vrhu ostane.
    Vaclav Havel se vec u mladosti borio protiv marksistickog ideoloskog apsolutizma i komunisticke politicke represije. Sloboda je van svake sumnje njegova velika ljubav. Ali kao individualista i boem on nije uvidjao da su u politici neophodni kolektivno misljenje i timski rad. Kin smatra da je Havel zeleo da uspostavi krunisanu republiku. Taj harizmatski vodja se okruzio odanim savetnicima i da bi uvecao svoju slavu, trazio je drustvo slavnih umetnika, ceskih i stranih. Posetili su ga, na primer, Dzejn Fonda, Frenk Zapa, Rolingstonsi. On nije prihvatao jake ustanove izmedju sebe i naroda. Pracen od dva telohranitelja (jedne plavuse i jedne brinete), Havel je hteo da stigne svuda i da uradi sve. Videvsi sebe kao "orudje vremena", nije imao strpljenja za redovni rad parlamenta i za postupne promene u skladu s ustavom.
    Sukobi izmedju predsednika republike s jedne strane i skupstine i vlade s druge, neminovno su usledili. U njima je Havel uglavnom podnosio poraze i Kin, koji se plasi koncentracije moci u rukama jednog coveka i ukazuje na to da deljenje moci znaci njeno krocenje, ne krije svoje zadovoljstvo.

Prokleti kavez za ptice

    Kinova knjiga, pored toga sto je biografija Havela, takodje je i istorija Cehoslovacke - "prokletog kaveza za ptice", kako je pesnik-nobelovac Jaroslav Sajfert opisao svoju zemlju, koja je tako cesto bila bespomocni plen susednih sila, od Habsburske dinastije u vreme protivreformacije do nacisticke Nemacke i Staljinovog Sovjetskog Saveza u dvadesetom veku. Cesi prave sale na racun vlastite malodusnosti i konformizma i tacno je da kroz istoriju nisu bili skloni oruzanim ustancima i gerilskom ratu. Uvek im je bila milija borba mirnim sredstvima - bilo za versku slobodu i nacionalno oslobodjenje, bilo za demokratiju i socijalnu pravdu. Nijedan drugi narod u Evropi ne veruje toliko kao Cesi da filozofski argumenti ili knjizevna dela ne samo da mogu da dovedu do politickih promena, nego cak da izmene tok istorije.

Kako je Havel prevario Dubceka   U decembru 1989. Havel je odrzao nekoliko tajnih sastanaka s Aleksandrom Dubcekom, omiljenim reformistickim vodjom "Praskog proleca", koga je 1968, posle invazije Varsavskog pakta, smenio Breznjev. Uspeo je da ga ubedi da odustane od kandidature za predsednika republike i trazi od clanova jos uvek komunisticke Savezne skupstine da njega izglasaju. Za uzvrat Havel je obecao da ce podrzati Dubceka na prvim slobodnim izborima. Komunista koji je postao demokrata drzao se pogodbe, ali disident koji je postao politicar nije. Postavsi predsednik, Havel je iskoristio sve prednosti koje mu je vlast davala da pobedi na izborima i dao je samo jednu izjavu posredne podrske Dubceku, ne spomenuvsi ga tom prilikom cak ni po imenu.   Dok je Dubcek bio na vlasti i borio se za "socijalizam s ljudskim likom", mora se priznati da je ponekad bio neodlucan; posle smenjivanja nije postao disident-heroj. Ali on je imao vise iskustva od bilo kog drugog u demontiranju jednopartijskog sistema. Njegovo ime su svi Cesi i Slovaci znali i u svetu je bio mnogo poznatiji od Havela. Jedino se za njega moglo sa sigurnoscu reci da ce mu istovremeno biti lojalni tvrdokorni komunisti koji bi mogli da se posluze silom i da ce ga postovati antikomunisti zedni osvete. Havel danas uvidja da ni Cesi ni Slovaci nisu imali koristi od cepanja zajednicke drzave i priznaje da je premalo ucinio da ga spreci. Ali nigde ne navodi da mu je glavna greska bila sto nije podrzao Dubceka. Jer, Dubcek je kao Slovak koga su prihvatili Cesi bio simbol nacionalnog jedinstva i nije tesko zamisliti da pod njim ne bi doslo do "razvoda".

    Zaista je dostojno divljenja kako je jedna tako visoko civilizovana nacija uspela da ocuva svoj identitet na sredisnjoj evropskoj raskrsnici o koju su se otimala carstva.
    Mada je u medjuratnom periodu i sa Masarikom kao predsednikom, Cehoslovacka bila najdemokratskija zemlja u Istocnoj Evropi, a u Srednjoj Evropi mogla se po gradjanskim i politickim slobodama porediti sa Svajcarskom, mnogi Cesi pokazivali su nezainteresovanost za politiku i ziveli su kao da slede geslo "ja, moja zena i deca i moje pilzner pivo". Ipak, bilo je nemalo istaknutih intelektualaca-humanista koji su osecali duboku odgovornost za sudbinu i svoje zemlje i sveta. Takav je bio i otac Vaclava Havela, uspesan poslovni covek iz bogate porodice koja je izmedju ostalog bila vlasnik filmskog studija Barandov, cesto nazivanog Holivud Srednje Evrope.
    On je bio protivnik nacionalizma, "rasnog mesijanizma" i fasizma, i voleo je da drzi pomalo nejasne govore u kojima se zalagao da kulturna elita igra vecu ulogu u politici, za razvoj individualne svesti i "cistocu politickih ciljeva i sredstava, inteligentan i posten politicki zivot". Taj ljubazni i postovani covek takodje je duboko verovao u odgovornost, koja za njega, kao kasnije ni za njegovog sina Havela, nije obuhvatala bracnu vernost.
    Kada je Vaclav Havel rodjen 1936. godine zakupci i sluge na porodicnom imanju poslali su mu cestitku s najlepsim zeljama u kojoj su ga oslovili s "Vase postovano gospodstvo". Mada je "Venuseku" u detinjstvu sve pruzano, on nije bio razmazen i upisan je u privatnu skolu poznatu po strogoj disciplini i visokim akademskim standardima. Mada se na "ceskom Itonu" nije istakao, mnogo je citao i brzo se intelektualno razvijao. Njegova dinamicna, pomalo nadmena i zapovednicka majka potpuno je bila posvecena njemu i njegovom mladjem bratu. U porodicnom domu okupljala je mlade ljude u diskusione grupe i cak je unajmila poznatog filozofa i porodicnog prijatelja da bude Havelov vaspitac. Glavni Havelov ucitelj ipak je bila tragicna sudbina njegove zemlje, a nacisticka okupacija njegova prva lekcija.
 
Politicka drama

    Crvena armija oslobodila je Cehoslovacku 1945. godine i vec 1948. komunisticki drzavni udar stavio je tacku na period koalicionih vlada i relativne slobode. Pocetkom pedesetih godina Staljin je podstakao nemilosrdne cistke u cehoslovackoj partiji, koje su dostigle vrhunac u sudjenju novembra 1952. generalnom sekretaru Rudolfu Slanskom i jos trinaestorici poznatih komunista. Mnogi od njih su se u ratu istakli ili kao vodje pokreta otpora ili komandanti partizanskih jedinica ili su bili zatoceni u nacistickim logorima. Optuznica ih je teretila da su trockisticki izdajnici, imperijalisticki agenti, spijuni medjunarodnog cionizma (mnogi su bili Jevreji), i da su pokusali da odvoje Cehoslovacku od Sovjetskog Saveza. Taj montirani proces bio je svojevrsno remek-delo.
    I sudije i advokati bili su brizljivo izabrani, scenario s pitanjima tuzioca i odgovorima optuzenih bio je unapred stampan, odrzana je i snimljena generalna proba sudjenja za slucaj da neki od optuzenih odluci da povuce priznanje koje je napravio dok je mucen. Samo nedelju dana posle izricanja presude, Slanski i deset osudjenih su obeseni, njihova tela kremirana a pepeo rasut po periferiji Praga.
    Dzon Kin je profesor na univerzitetu Vestminster u Londonu i autor je nekoliko knjiga o nasilju, civilnom drustvu, medijima i demokratiji, sto su sve teme korisne za razumevanje Havelovog politickog zivota. Dok je naslov poslednjeg poglavlja "Opadanje", koje se bavi Havelom kao sefom drzave, sasvim odgovarajuci, podnaslov knjige, "politicka tragedija" - zbunjuje. Na kraju krajeva, Kin s pravom ceni vecinu stvari koje je Havel rekao, napisao ili ucinio pre nego sto je postao predsednik. Mozda bi, zbog toga, podnaslov "politicka drama’ vise odgovarao, buduci da je Kinov Havel pre svega covek dinamicnih suprotnosti.
    Havel je jos u ranoj mladosti pokazivao veci dar za politiku nego za umetnost i bio je jedan od onih retkih idealista koji umeju vesto da upravljaju ljudima. Premda se iskreno zalagao za dijalog i otvoren javni zivot, njegovi prijatelji su mu dali nadimak "Monolog" i cesto je prikrivao sta zapravo radi. Mada prosveceni covek koji veruje u razum, Havel je odlazio astrologu, kraj njegovog bolesnickog kreveta sedeo je vracar, a dok je bio iza resetaka pokusao je telepatsku komunikaciju sa prijateljima na slobodi - bezuspesno, kako sam priznaje. Supruga je bila stozer njegovog emotivnog zivota, kao sto pokazuju nadahnuta, melanholicna, slojevita Pisma Olgi napisana u zatvoru. Ali, istovremeno, Havel je bio toliki zenskaros da je u poredjenju s njim americki predsednik Bil Klinton stidljivi amater.
    Ne samo sto je Havel imao brojne avanture, vec je lako prelazio granicu izmedju prijateljstva i seksa, odrzavao je po nekoliko veza uporedo, a jednom prilikom je cak nagovorio zenu s kojom se zabavljao i njenu cerku da pred njim zajedno izvedu striptiz.

Sklonost ka preterivanju

    Havel voli udoban zivot, rado vecerava u dobrim restoranima i jos kao disident imao je kucu na selu sa slugom koji je stalno ziveo u njoj. Sklon je takodje preterivanju - strasan je pusac, mnogo pije i najradije ide da spava u ranim jutarnjim casovima. Pa ipak, mogao je sve da odbaci i da izdrsi pendreke i lisice, i lampe za saslusanja i tamne celije, nikad ne pomisljajuci da se odrekne svojih stavova ili da emigrira.
    Hrabrost koju je pokazivao dok su ga progonili nije ga napustila posle osvajanja vlasti. Krajem devedesetih godina izdrzao je, s dubokim unutrasnjim mirom i pricajuci viceve, nekoliko hirurskih intervencija, ukljucujuci i jednu zbog raka pluca. Dosledan sebi, Havel bi popusio cigaretu pre operacije i trazio casu vina odmah posle. Njegov austrijski lekar je izjavio da je "predsednik Havel iznad bolesti". Havelovo zdravstveno stanje i dalje je slabo i u Ceskoj mnogi sumnjaju da je on uopste u stanju da vodi zemlju do kraja mandata.
    Havel je naneo veliki udarac svojoj popularnosti kada se ubrzo posle smrti supruge Olge 1996. godine ozenio glumicom sedamnaest godina mladjom od sebe. Za razliku od Amerikanaca koje je hipnotizovao Monikagejt, Cesi su ljubavne avanture svoga vodje pratili sa prilicnom dozom tolerancije. Ali sada su bili pogodjeni. Voleli su i postovali svoju prvu damu ne samo zato sto je ona bila Havelova odana supruga vise od cetiri decenije, vec i zbog njene skromnosti, izbegavanja publiciteta i neumorne borbe za humanitarne ciljeve. Cesi takodje nisu zaboravljali kako je pod komunizmom sarmantna "Olinka", koju je njeno skromno radnicko poreklo naucilo da se ne zali, vesto izlazila na kraj s tajnom policijom. Nisu prihvatili Havelovo objasnjenje da se on sada zeni vrlo privlacnom Dasom (skraceno od Dagmar) Veskrnovom iz zahvalnosti sto ga je negovala dok je bio bolestan i spasila mu zivot.
    Pripremajuci materijal za biografiju, Dzon Kin je razgovarao s mnogo ljudi i nije zalio truda i vremena u istrazivanju. On je posvecen svom predmetu i pise s odusevljenjem koje se lako prenosi na citaoca. Bolje bi, medjutim, bilo da se nije upustao u filozofiranja o revoluciji, prijateljstvu, smrti, strahu, koja su ili opstepoznata i dosadna ili postmodernisticka i nejasna. Kin je takodje naivan u nekim svojim sudovima. Kao kada ocenjuje da su anarhicni i konfuzni studentski protesti u Parizu maja 1968. godine bili ozbiljni napori "da se uspostave kontra-ustanove neposredne demokratije". I pored ovih nedostataka, njegova knjiga je zanimljiva i znacajna. Iz nje se moze mnogo nauciti ne samo o njenom glavnom junaku, vec o istini i lazi u politici, tiraniji i otporu, moci i legitimitetu.