Stjepko Gut, intervju:
Posle nezaboravnih
svirki na Niškom i Beogradskom džez festivalu, Stjepko Gut, nas poznati
džezer, ovog vikenda gostovanje na domaćoj sceni završava koncertom na
Valjevskom džez festivalu. U mladosti je mnogo naučio od Duška Gojkovića,
studirao je u Bernu, a usavršavao se na Bostonskoj džez akademiji. Lajonel
Hempton čuo je prvi put Guta baš u Beogradu i od tada, gotovo dve decenije,
traje internacionalna karijera naseg trubača. Ovog oktobra je na "Trubačkom
samitu" u Francuskoj svirao sa sedam najvećih trubača današnjice: Klarkom
Terijem, Benijem Betlijem, Džonom Fadisom, Terelom Stafordom, Nikolasom
Pejtonom, Rojom Hargruvom, Vintonom Marsalisom.
- Festivali su za mene bitni, to je mesto gde se srećem sa ljudima.
Tu se nalaze poznati muzičari, producenti. Na Beogradskom džez festivalu
1979. u Domu omladine na jednom sešnu posle koncerta dobio sam jednu od
najvecih šansi u svom životu. Tada me je čuo Lajonel Hempton i na moje
iznenadjenje pozvao me da sa njegovim "Ol Star Big Bend-om" nastupam na
velikoj turneji. Bio sam jedini Evropljanin u njegovom bendu i jedan od
dvojice belaca. Sve bitne stvari se dešavaju posle koncerta, na
sešnu koji svakom dozvoljava da se pokaže.
Kakve utiske nosite sa "Trubačkog samita" u Parizu?
- Bio je to samit najboljih trubača, sastanak na vrhu. Bilo je veličanstveno,
u jednom momentu sam se okrenuo i video gomilu truba kako šljašte. Publika
nam nije dala da sidjemo sa scene. U medjuvremenu sam bio na turneji sa
Klarkom Terijem, i na festivalima u Bernu i San Sebastijanu.
Kazu da se džez posebno sluša u kriznim vremenima.
- Čovek mora da ima neku muku da bi mogao da svira bluz, a on je sastavni
deo džeza. Bez bluza muzika nema težinu. U kriznim vremenima džez je popularan,
nosi lepe emocije, to je romantična muzika. Kad čujem da neko svira dobro,
ja odmah znam šta radi 16 sati dnevno. Ne muva, ne krade već svira, i
odmah osećam kao da mi je brat.
Šta Vam je muzika dala, a Šta oduzela? Imate li neostvarenih želja?
- Sve to što živim je moj život. To što sam radio nisam osećao kao
žrtvu koju podnosim zbog muzike. Sve više želim da se bavim filmskom i
pozorišnom muzikom. Muzika za Sonju Vukićević je već napisana i oko tog
projekta ćemo se uskoro dogovoriti. Dugo već razmišljam o privatnoj školi
džeza u Beogradu.
