MILES
DAVIS
Majls
Dejvis je rodjen 1926. godine u Altonu, Ilinoj, a ubrzo po njegovom rodjenju
njegov otac, koji je bio zubar, preselio se u Sent Luis. Dejvis je detinjstvo
proveo ne samo udobno već i u izobilju: u poredjenju sa detinjstvom i
maldošću mnogih džez muzičara, Majls Dejvis je odrastao u neobičnoj materijalnoj
sigurnosti.
Dejvis je svirao u srednjoškolskim orkestrima, a uzimao je privatne časove kod jednog učitelja koji je veoma poštovao bobija Heketa (Leo Robert Bobby" Hacket, truba, kornet) i Šortija Bejkera (Harold "Shorty" Baker, truba), trubača iz Sent Luisa koji će kasnije postati član Elingtonovog (Edward Kennedy "Duke" Ellington, 1899-1974, klavir, vodja orkestra) orkestra. I Heket i Bejker poznati su po kvalitetu tona i verovatno je Dejvis od tog svog učitelja preuzeo interesovanje i brigu o stvaranju dobrog tona na čemu počiva dobar deo njegove muzike. U šesnaestoj godini Dejvis je svirao sa lokalnom grupom koja se zvala Blue Davils. Verovatno je u to vreme i počeo da obraća pažnju na glasine o eksperimentima kojima se bave bi-bap muzičari i kada je, 1944. godine orkestar Bilija Ekstajna (William "Billy"/"Mr.B." Eckstime/Eckstein, vokal, truba, vodja orkestra) prošao kroz Sent Luis, Dejvis je Ekstajna naterao da ga pusti da i on svira sa članovima orkestra na nekim neformalnim nastupima. To je važan detalj: malo je adolescenata koji bi se usudili da jednog dobro poznatog vodju orkestra mole za uslugu takve vrste - to se naprosto nije radilo naročito ako je mladićevo umeće bilo tako skromno kao što je tada bilo Dejvisovo.
Po svedočenju samoga Dejvisa, on je jednom prilikom jednostavno ušetao u salu u kojoj je Ekstajnov orkestar svirao i Dizi Gilespi (John Birks "Dizzy" Gillespie, truba, vokal, vodja orkestra), videvši ga kako pod miškom nosi trubu, pozvao ga je da se pridruži. Medjutim, u knjizi Majkla Džejmsa (Micheal James) o Dejvisu, navodi se sasvim drugačije Ekstajnovo svedočanstvo o tom slučaju:
"On je stalno tražio da svira sa orkestrom, a ja sam ga puštao da ga ne bih povredio jer tada je Dejvis bio grozan: jezivo je zvučao i uopšte nije znao da svira."
Dejvis je naprosto bio ambiciozan momak snažne volje i nije video razloge zbog kojih bi dozvoljavao preprekama da mu stoje na putu. Srednju školu završio je 1945. godine i uporno je zahtevao da ode u Njujork i postane muzičar. Njegovi roditelji su se protivili ovoj zamisli i želeli su da se upiše na neki koledž. Po svoj prilici, kompromis je postignut tako što se Dejvis upisao na Džulijard. Medjutim, umesto da pohadja studije, preduzeo je još jedan riskantan korak: ušao je u trag Čarliju Parkeru (Charlie "Bird"/Yardbird" Parker, 1920-1955, alt saksofon) i prilepio se uz njega. Niko ne zna kako mu je to pošlo za rukom. U to vreme Parker je bio prvi medju prvima, idol, a Dejvis samo dečko koji svira trubu i to ni nakoji način izuzetno. Njegova se agresivnost ipak isplatila: počeo je neredovno da svira sa Parkerom, pa čak i da sudeluje na nekim od najranijih bi-bap snimanja.
Medjutim, 1947. godine Čarli Parker je uzeo Dejvisa za stalnog člana grupe i tako je ovaj seo na stolicu koja je ranije pripadala velikom Diziju Gilespiju. To je bez ikakve sumnje, bio pravi trijumf za mladića od dvadeset godina koji za sobom nema nikakvog iskustva. Tokom narednih godinu i po dana, Majls Dejvis je radio sa Parkerom i razvio se u pouzdanog muzičara. Bez obzira na druge i drugačije uticaje, tada je Dejvis bio bi-bap muzičar, Gilespijevog tipa. Kao što će na osnovu njegovog kasnijeg rada postati očigledno, takav stil Dejvisu nije baš odgovarao, ali je u to vreme bilo nemogućno izmaći se Gilespijevom uticaju.
Saradnja
sa Parkerom okončala se 1949. godine, i Majls Dejvis je počeo da se osvrće
naokolo u potrazi za nekim samostalnim poslom. Prilika mu se pružila kada
su neki od muzičara koji su svojevremeno imali veze sa orkestrom Kloda
Tronhila (Claude Thornhill, vodja orkestra) - pre svih Gil Evans (Ernest
Gilmore "Gil" Evans, klavir, vodja orkestra), a potom bariton
saksofonist i aranžer Džeri Maligen (Gerald "Gerry" Mulligan,
bariton sax, arr.) i Džon Karizi (John Carisi, truba, aranžer) - počeli
neformalno da se sastaju tokom 1948. godine, u društvu pijaniste Džona
Luisa (John Lewis, klavir), kako bi razmenjivali ideje koje će, nadali
su se, dovesti do nicanja jednog malog sastava specijalizovanog za izvodjenje
muzike na kakvu je upućivao raniji Evansov rad sa Tornhilom. U grupu je
pozvan i Majls Dejvis u svojstvu trubača, ali je spontano, postao i nominalni
šef grupe. Opšta koncepcija muzike kojom će se grupa baviti potekla je
od tornhilovaca: oni su, takodje, odabirali personal grupe. Dejvisova
uloga, činilo se, imala je uglavnom da bude u tome što će rukovoditi vežbama
i probama i, pred publikom, najavljivati numere i biti, ispred grupe.
Desilo se, medjutim, verovatno i zato što je Dejvisovo ime već bilo poznato
publici džez muzike, da to ime počne da se javlja i na omotima gramofonskih
ploča ansambla.
Pred publikom, doduše, nije baš bilo previše nastupa: grupa je jedno vreme bila angažovana u klubu Royal Roots i to je, otprilike, sve. Na sreću, muziku je čuo i neko iz kompanije Capitol Records i postignut je dogovor za snimanje; snimanja su obavljena u tri maha, izmedju januara 1949. godine i marta 1950. godine, uz neke manje personalne promene u grupi.
Stvoren je niz gramofonskih snimaka o kojima će se kasnije govoriti pod zajedničkim nazivom radjanje kula (the birth-of-the-cool sides) i time je evropizacija džez muzike dostigla najvišu tačku. Retko se dešava da jedna grupa gramofonskih snimaka, sama po sebi, postane u značajnoj meri delotvorna u razvoju džeza. Takvo osetno dejstvo imali su Hot Five snimci Luja Armstronga i Parker - Gilespijevi snimci iz 1945. godine. Snimci koji svedoče o radjanju kula, iako su ih kupci gramofonskih ploča zaobilazili, imaće sličan, premda nešto manje prožiman uticaj na džez muzičare.
Medjutim, u celini gledajući, snimci iz serije radjanje kula nisu sasvim uspeli. Aranžmani nisu onako čvrstog tkanja kakvi su mogli biti, a samo sviranje je često takvo da podseća na neko oprobavanje, ili je pak naprosto slabo, a naročito Dejvisovo vodjenje ansambla, nema sumnje, delom i stoga što je materijal ponekad odista bio težak. Ni sola ni po čemu nisu izuzetna. S druge strane, reč je o pionirskim snimcima veoma mladih ljudi: Maligen i Konic su imali po dvadeset i jednu godinu, a Dejvisu je bilo dvadeset i dve. Ipak, zahvaljujući snimcima radjanje kula Majls Dejvis je sebi obezbedio zavidnu reputaciju medju muzičarima.
U to vreme se Dejvis nipošto nije mogao nazvati prvoklasnim trubačem. Njegova sola, poput onih na snimcima Move i Godchild, koji podsećaju na muziku Bobija Heketa (Leo Robert "Bobby" Hackett, truba, kornet) više nego na bilo šta drugo, teško su oštećena greškama u sviranju. Majls je, ipak, u to vreme počeo da razvija svoj jednostavni stil, koji će ga i proslaviti.
Publika, dakle, nije baš preko mere bila zainteresovana za snimke radjanje kula, ali su zato kompanije za snimanje gramofonskih ploča počele da prepoznaju Majls Dejvisa kao potencijalnu džez zvezdu.
[nastaviće se...]
Miles Davis je 7. novembra 1973. održao koncert u Beogradu . Informacije o ovom koncertu kao i 45 minuta muzike sa tog koncerta dostupni su na strani Miles Davis in Belgrade, 1973...
