MARIJA ŠNAJDER: SLIKE IZ DETINJSTVA

U e-mail poruci sa potpisom Marija Šnajder (37), koja je uletela u moje elektronsko sanduče veče uoči najavljenog bombardovanja, pisalo je: "Vojislave, ne
mogu da se setim da li sam ti one noći ostavila svoje albume na recepciji? Javi mi ako nisam, pa da ti ih pošaljem, Čuvaj se!" Nekoliko nedelja kasnije, u jednoj ruci sam držao novi Jazz Times - sa naslovne strane smejala se Marija lično, opružena nad hrpom notnog papira na jakom suncu - a drugom sam ganjao snagu na kućnom audio sistemu, opsednut magičnim zvucima njenog orkestra.

Za mladu kompozitorku iz Minesote svet je čuo sredinom osamdesetih, kada je asistirala legendamom Gilu Evansu u pripremi muzike za film "Boja novca" i na evropskoj tumeji Stingovog benda (1987), u kojoj je uzeo učešće i Evansov orkestar. Dve decenije ranije, devojčica iz Vindoma (gradić u Minesoti sa manje od pet hiljada stanovnika) zadivljeno je gledala u profesorku Evelin Batler, maštajući da jednog dana i ona iz abonosa i slonovače izvuče muziku.

Sa državnom stipendijom 1985. godine odlazi u Njujork da potraži aranžera Boba Brukmejera, koji joj pomaže da razvije osećanje forme, stekne sigurnost u "muškom" poslu i nauči kako da "dramatizuje muziku". Sledeća stepenica u razvoju mogao je biti jedino Gil Evans, genije atmosfere i majstor boja. Trogodišnje druženje opredelilo je njen umetnički kredo. Čekajući priliku da potpuno ispolji maštu, Šnajderova je po Evansovoj smrti zaradjivala za život kopirajući partiture: na predlog kolege Džona Fidčoka, 1989, godine okuplja orkestar. Marija je autorskom i ljudskom harizmom uspela da održi angažman u njujorškom klubu Visions tokom sedam godina. U Evropi je (kako to obično biva) mnogo veća zvezda nego što će ikad biti u SAD. Pored turneja sa matičnim sastavom, predvodila je, kao gost, najpoznatije orkestre u Švedskoj, Danskoj, Finskoj, Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji.

Marija je, kao i njen učitelj Evans, uspela da izbegne klopku big bend izraza kao "vesele muzike za ples", ali se nije izgubila u mogućnostima koje pruža raspoloživih 17 instrumenata, trpajući u delo sve što joj padne na pamet. Njen rukopis je avangardan, ali samo u korišćenju najšireg varijeteta boja kojima kupa neku ideju. Po formi je, pak izvanredno kompaktan, dugačke kompozicije koristi da bi sludela slušaoca, koji, mada ne igra, ipak ne može da smiri udove u ritmičkom pulsiranju, ili da trese glavom u ekstatičnom transu. Mogli bismo to da nazovemo "nova džez osećajnost" ona je zadržala raskoš Evansovog kolorita, ali dodala fanki gruv da stvori orkestarsku muziku XXI veka.

Sve i da ne znamo ništa o njenom životu, ona će to ispričati muzikom. Zahvalnost Gilu Evansu odaje u naslovu prvog albuma (Evans+reminiscencija), ili flamenko temom El Viento u najboljem maniru Evans-Majlsovih "Španskih skica". Odanost tradiciji dokazuje obradjujući (ni više ni manje) Giant Steps (Džon Koltrejn), a strast prema filmu aranžiranjem ljubavne teme iz "Spartaka". Glavnu inspiraciju ipak predstavlja njen život; monumentalnom trodelnom svitom Scenes from Childhood vraća se u Vindom. Uz zvuke sirena, frustracije sa kojom se suočavala u detinjstvu (Minesota je izložena jakim uraganima), postavlja prvu scenu Bombshelter Beast, muzički opis čudovišta koje "živi u skloništu koje je njen otac izgradio ispred kuće". Druga scena Night Watchmen: Porodica je živela pored fabrike lana: "...Noćni čuvari pravili su krugove oko fabrike. Sećam se njihovih senki - prolazile su po našoj kući, pa po zidovima magacina - i čudnog osećanja - koje sam imala dok sam ih gledala: imaginacije i fantazije. Pesma opisuje otkrivanje sopstvene senzualnosti - atrakciju, odvratnost, konfuziju", objašnjava Šnajderova. Svitu zatvara sećanje na jedrenje jezerom Minesota: radost, ljubav, uzbudjenje zbog dolaska vetra (Coming About) koji će razviti jedra i pokrenuti brod u neočekivanom pravcu. Njena crvenoplava kosa raspuštena na tom vetru, dete koje u sebi čeka ženu, da jednog dana bude žena sa željom da detinje u sebi pretoči u nevinu muziku.

Takva kakva je, Marija Šnajder lako stiče znane i neznane prijatelje - za veru u džez i u slećem veku.

Vojislav Pantić