DUKE ELLINGTON
Djuk
Elington je jedini džez muzičar koji je, u očima široke javnosti, bio umetnik.
Naravno, Luj Armstrong je uživao medjunarodnu slavu, mnogi šefovi sving orkestara
stekli su veliku popularnost a svojevremeno su i bap-muzičari - pogotovo Dizi
Gilespi - bili u izvesnom smislu javne ličnosti. Ali Armstronga i vodje velikih
Orkestara iz doba svinga publika je u prvom redu prepoznavala kao popularne
muzičare ili čak kao zabavljače, a Gilespijeva reputacija, kao i drugih bi
- bapera, počivala je više na kozjim bradicama, čudnim kapama i grotesknom
ponašanju nego na poštovanju njihove muzike, koja je publici iz redova čitalaca
magazina Time morala biti sasvim neshvatljiva. S druge strane, Elingtona su
bili spremni da priznaju za pravog umetnika čak i oni ljudi koji nisu ništa
znali o muzici. On se našao medu kandidatima za Pulicerovu nagradu (premda
je nije dobio), a svoj sedamdeseti rodjendan proslavio je u Beloj kući. Luj
Armstrong nikada ne bi bio predložen za Pulicerovu nagradu a Čarli Parker
nikada ne bi bio pozvan u Belu kuću, čak i da je dočekao stoti rodjendan.
Poštovanje koje je Elington uživao ima neke veze, nesumnjivo, s okolnošču
da je on bio kompozitor - a to je, zna se, posao kojim se bave samo istinski
umetnici - ali je dobrim delom to poštavanje rezultat i činjenice da je Djuk
Elington bio krajnje osoben čovek.
Edvard Kenedi Elington rodjen je 29. aprila 1899. godine
u Vašingtonu. Poput većine drugih tamnoputih vodja velikih orkestara i Elington
potiče iz porodice koja je pripadala srednjoj crnačkoj klasi. Njegov otac
bio je najpre poslužitelj i često je radio na prijemima u Beloj kuci, a kasnije
je, postao štamparski radnik, u jednoj ustanovi pri mornarici. Bavio se naravno,
polukvalifikovanim poslovima, ali ipak podosta iznad onih kakve su crnci obično
dobijali; Elingtonovi su, dakle, u osnovi mogli da žive kao pripadnici srednje
gradjanske klase. Izgleda da je otac porodice bio samopouzdan i ležeran čovek
i da je verovao u dobru i bogatu trpezu. Dejzi Elington, religiozna žena čvrstih
moralnih uverenja, bila je stroža: njeno ponašanje opisivali su čak i kao
pomalo izveštačeno. Djuk je, manje-više, podizan i odgajan kao jedinče (njegova
sestra Rut rodila se kad mu je bilo već šestnaest godina) i nikada mu nije
nedostajalo pažnje, niti se ikada našao u oskudici. Odrastao je u srećnoj
i sigurnoj porodici i odmalena je pokazivao i darovitost i svojstva rodjenog
vode. U svojoj knjizi o Djuku Elingtonu Bari Julanov na jednom
mestu kazuje izvanrednu priču. Kao sasvim mali dečak, silazeći izjutra na
doručak, Djuk bi zastao u podnožju stepenica i odraslima naredio "da
stanu potamo", a zatim bi, polako i odmereno, najavio: "Evo
velikog, kolosalnog, sjajnog Djuka Elingtona." Poklonio
bi se i zahtevao aplauz. Da bi dete odigralo ovakvu scenu, mora biti čvrsto
uvereno da je voljeno; to uverenje je Elingtona nepokolebljivo pratilo čitavog
života. U većini situacija umeo je da vodi igru, a u zrelijim godinama postao
je i gotovo besraman hedonist: uživao je u jelu, uživao je u piću i uživao
je u ženskom društvu. Odevao se ekstravagantno, uvek kicoški i ablaporno.
Njegova potreba da na upadljiv način pokazuje divljenje prema pripadnicama
slabijeg pola bila je isto toliko jaka i neodoljiva koliko i njegova ljubav
prema jelu i skupoj odeći. Raspolagao je bogatim izborom kitnjastih, čak dvorskih
komplimenata koje je upućivao mladom ženskom svetu, a dobar deo njegovih kompozicija
posvećen je ovoj ili onoj dami - njenom prisustvu ili sećanju na nju.
I pored sveg samopouzdanja, Elington je održavao odstojanje izmedju sebe i
drugih. Držao se po strani od većine članova svog orkestra, pa čak i na distanci
od rodjenog sina, Mersera, koji se zbog toga u detinjstvu osecao pomalo zapostavljenim.
Ako se izuzme sestra Rut, izgleda da u Elingtonovom životu nije bilo ženske
osobe s kojom bi se našao u odista čvrstoj i trajnijoj vezi. Veoma je snažno
bilo i njegovo osećanje da je njegov unutrašnji život krajnje lična stvar
i da ne treba puštati baš svakoga da u taj svet zaviri. U kratkom predgovoru
knjizi Stenlija Densa Svet Djuka Elingtona (The
World of Duke Ellington), napisao je: "Stenli je
dobro obavešten o mom radu i radu mojih saradnika... Uveren sam medjutim,
da čitaocu nije otkrio više no što je trebalo! Stenli i njegova supruga Helen
spadaju u one ljude koje je dobro imati uza se i za koje vam nije krivo ako
znaju vaše tajne." Ne treba napominjati, naravno, da nije
baš uobičajeno reći u predgovoru nekoj knjizi da ona neće bogzna šta otkriti.
Donekle iznenadjuje što je Elington celog života bio duboko religiozan čovek.
Tvrdio je da je Sveto pismo pročitao četiri puta od korica do korica, a u
poznijim godinama njegova verska osećanja su postala tako snazna da je glavnu
paznju posvecmao religioznoj muzici. Pod stare dane je, takodje, počeo da
se ponaša donekle asketski: ostavio je piće i strogo je vodio računa o dijeti.
Ukratko, Djuk Elington je bio čovek više nego svestan samoga sebe i svojih
vrednosti, a posedovao je i ono nepomućeno pouzdanje i poverenje u vlastiti
sud, koje je za umetnika od tolike važnosti: čvrstu veru da je nešto ispravno
i valjano jedino ako on sam oseti da je tako. Od iste važnosti je bila i njegova
sposobnost da izlazi na kraj s ljudima oko sebe. Mnogi članovi njegovog orkestra
bili su razmažene "primadone", a svet šou biznisa u kojem
je orkestar bivstvovao bio je pun oštrozubih ajkula, ličnosti zavisnih od
ove ili one droge i, najzad, proverenih i nesumnjivih, ludaka. Elington je
uspevao, ploveći takvim vodama, da očuva samopouzdanje; nikome nije dopuštao
da ga gnjavi i maltretira, nikada nije bio zbunjen ili u nedoumici, nikada
nije izgubio strpljenje i takt, a pri svemu tome jedino oružje kojim se služio
bio je smrtonosni cinizam, koji njegova publika najčešće nije opažala. U prilici
kada mu je Pulicerova nagrada tako reći oteta ispred nosa i kad je s pravom
mogao žučno da reaguje, novinarima je rekao: "Verovatno dobri
Bog ne želi da ovako mlad postanem slavan." Tada mu je
bilo više od šezdeset godina. Elingtona, dakle, moramo videti kao čoveka koji
pažljivo kontroliše vlastita osećanja i okolnosti u kojima živi; sličan stav
je, istovremeno, i osnova njegove umetnosti. U Elingtonovoj muzici nema žestokih
strasti svojstvenih jednom Armstrongu, nema belih usijanja kao kod jednog
Bešea. Dobar deo Elingtonovog kompozitorskog rada posvećen je istraživanju
i ekspoloataciji odredjenih raspoloženja. Ričardu Bojeru,
koji je pisao za New Yorker, u jednoj prilici je rekao: "Za
džez muzičara je od velike važnosti sećanje na nešto čega više nema - na starce
u vreloj noći koji, po mesečini, pevaju u kakvom dvorištu ili na nešto što
je nekada davno neko rekao". Djuk Elington nije stvarao,
kao toliki drugi džez muzičari, povodeci se za uzavrelim osećanjima u datom
trenutku već je, sledeći Vordsvortov savet, pretraživao osećanja koja, u trenucima
mira i spokoja, nanovo naviru.
Sve osobenosti Elingtonovog karaktera bile su uočljive već u njegovoj najranijoj
mladosti. Nadimak »Djuk« (vojvoda) stekao je još kao dečak, zato što je voleo
fino da se odeva, a njegov instinkt vodje takodje je počeo rano da se ispoljava.
Kao i mnogi drugi američki dečaci toga vremena, Elington je morao da uči klavir
i on je to i činio, sporadično i bez volje. Više se zanimao za slikarstvo.
Ali negde u tinejdžerskom uzrastu počeo je da uvidja kako sviranje klavira
obezbedjuje izvesne društvene prednosti, a može da bude i zgodan način da
se dode do zarade. Počeo je, dakle, ozbiljnije da shvata lekcije iz klavira,
koje je uzimao i privatno i u školi. Takodje je počeo da se muva po salama
za bilijar i barovima, gde se moglo naići na starije klaviriste. U to vreme,
razume se, u modi je bio regtajm i klaviristi koji su privlačili Elingtonovu
pažnju izvodili su ili regtajm ili pak na regtajm oslonjenu popularnu muziku.
Džez je, u biti, još bio njuorlienska pojava i o njoj mladež kojoj je pripadao
Elington nije znala ništa. Na Elingtona je naročito snažno uticao Džejms
Pi Džonson, čiju je muziku upoznao preko valjaka za mehanički klavir;
uz pomoć valjka je i naučio da svira čuveni Džonsonov Carolina Shnut.
Elington je, ne navršivši još dvadesetu, već svirao za novac tu i tamo povremeno
i s vlastitim grupama, a češće pod vodjstvom drugih. Kad je otkrio da se veliki
orkestri koji sviraju laku muziku (society bands) reklamiraju putem oglasa
u telefonskom imeniku, objavio je oglas mnogo veći i upadljiviji od ostalih
i dobio, naravno, dosta posla. Tadašnje Elingtonove grupe - a medju članovima
su se nalazili i neki od muzičara koji će kasnije godinama s njim saradjivati,
kao bubnjar Soni Grir, saksofonist Oto Hardvik
i trubač Artur Vetsol - obično su obuhvatale klavir, bubnjeve,
jedan ili dva duvačka instrumenta i, redje, bas ili bendžo. To još nisu, ni
na koji način, bile džez grupe; bili su to sastavi koji su izvodili komercijalnu
muziku - regtajm i šlagere - uz koju se moglo plesati i pijuckati.
Djuk Elington je srednju školu završio u devetnaestoj godini i to vrlo uspešno,
tako da mu je ponudeno školovanje na likovnoj akademiji pod pokroviteljstvom
NAACP (National Association for the Advancement of Colored People);
on je, medjutim, za svoje zanimanje izabrao muziku i počeo je ozbiljno da
radi, na široj teritoriji Distrikta Vašington. Oženio se 1918. godine, a godinu
dana kasnije rodio mu se sin Merser. Ubrzo posle toga su
Elington, Grir i bendžoist Elmer Snouden odlučili da vide kako izgleda Njujork.
Nisu uspeli da nadju posla, ali se zato Elington upoznao s nekim njujorškim
pijanistima - sa Džonsonom, Fetsom Volerom i Vilijem »Lajon« Smitom.
Drugari su se u Vašington vratili bez prebijene pare u džepu, ali nisu odustajali
i već sledeće, 1924. godine ponovo su se obreli u Njujorku. Ovoga puta uspeli
su da dobiju angažman u brodvejskom spikizi (u vreme prohibicije ovim terminom
su se označavali lokali u kojima se ilegalno točio alkohol, pa je trebalo
biti tih, da galama ne privuče policiju - od speak easy) lokalu HoIIywood
Club, koji će ubrzo svoj naziv izmeniti u Kentucky Club.
Svedočanstva u vezi s tadašnjom organizacijom orkestra su protivrečna, ali
je sigurno da je Elingtonu brzo pošlo za rukom da se nametne kao šef. Da bi
to postigao, morao se podosta baviti diplomatijom, jer nije bilo nikakvog
posebnog razloga zbog kojeg bi baš on bio voda grupe: u poslu je još bio novajlija,
kao muzičar je još bio tako reći početnik, klavir je svirao jedva zadovoljavajuće,
a njegove kompozitorske sposobnosti su još bile nerazvijene. Grupa je uglavnom
izvodila "aranžmane iz glave" (head arrangements),
proradjene zajednički na probama i naučene napamet. U toku nekoliko prvih
njujorških godina Elingtonovo se vodjstvo verovatno iscrpljivalo time što
je on bio najavljivač pred publikom i što je diktirao tempo. Članovi orkestra
su, prema vlastitom svedočenju, osećali da je to njihov, zajednički orkestar
i bili su ponosni što sudeluju u razvoju muzike za koju su se opredelili premda
je, s vremenom, postajalo sve jasnije da je ipak reč o Elingtonovom orkestru.
Tokom
1924. i 1925. godine to još nije bio pravi džez orkestar, već komercijalni
ansambl koji svira popularne pesmice i muziku za ples pred "spikizi"
publikom. Elington i većina članova grupe bili su sa istoka - iz Njujorka,
Vašingtona i Bostona - i imali su sasvim malo iskustva s crnačkom folklornom
tradicijom. Ništa nisu znali o pesmama o radu niti o poljskim poklicima, a
muzika koju su mogli da čuju u crkvi verovatno se nije mnogo razlikovala od
himni kakve su se pevale i u belačkim crkvama. Ovi mladi ljudi nisu, pre 1923.
godine, čuli čak ni bluz. Nema sumnje da im je pošlo za rukom da uspostave
tešnju vezu s klavirskom strajd-školom i njenim čuvenim tamnoputim
predstavnicima no što bi to mogao učiniti kakav belac, ali ranih dvadesetih
godina ti pijanisti nisu svirali džez, nego regtajm. Do presudnog okretanja
ka džez muzici došlo je kada su u orkestar pristigla dvojica predstavnika
njuorlienske muzičke tradicije. Prvi je bio trubač Džejms "Baber"
Majli. Majli je rodjen u Južnoj Karolini 1903. godine, a odrastao
je u Njujorku. Njegov otac bio je gitarist - amater, a njegove tri sestre
bile su pevačice i nastupale su u triju. Majli je u školi učio trombon i kornet,
proveo neko vreme u mornarici, a zatim počeo da radi u njujorškim klubovima.
Godine 1921. putovao je s Memi Smit i tako stekao nešto više iskustva kada
je o džezu reč, nego što su za sobom imali Elington i njegovi The Washingtonians.
Garvin Bušel, klarinetist - pionir koji je bio aktivan sve do šezdesetih godina,
pružio je svedočansvo o uticaju njuorlienskih muzičara na Majlija. On i Majli
su zajedno putovali u trupi Memi Smit i u Čikagu su, 1921. godine,
čuli Creole Jazz Band Kinga Olivera
u kafani DreamIand (to je bilo pre nego što se Armstrong pridružio
Oliveru). "Njihov bluz i njihov zvuk u celini na mene je
snažno delovao. Trube i klarineti su, na istoku, imali bolji legitimni zvuk
ali ovi (Oliverovi) su više pogadjali čoveka . . . Taj zvuk je bio manje kultivisan,
ali zato izražajniji i saopštavao je osećanja... Baber i ja smo samo zinuli."
Posle ovog iskustva Baber Majli je naučio da svira blu tonove i da "reži"
na trubi, kao i da upotrebljava prigušivač, poput Olivera. Jednom rečju, postao
je džez svirač. Pridružio se Elingtonu 1923. godine i u orkestru ostao do
1929. Umro je 1932, od tuberkuloze. Verovatno je Majli, sa svojim "izopačenim"
sviranjem trube, više negoi Elington sam, skrenuo pažnju na gramofonske ploče
koje je grupa načinila 1927. godine i kasnije. On je u velikoj meri obogatio
i repertoar orkestra. Ginter Šuler, koji se temeljno bavio izučavanjem Elingtonove
muzike, smatra da je Majli pisao daleko bolje nego bilo koji drugi član orkestra,
ukljucujuci tu i Elingtona. Još važnije od toga, upravo je njegovo sviranje
džeza pokazalo ostalima u čemu je stvar. Kasnije je Elington govorio: "S
Majlijevim dolaskom priroda našeg orkestra se sasvim izmenila. On je "režao"
po čitavu noć; svirao je na svojoj trubi "prizemno" i "prostački"
- a mi smo odlučili da zaboravimo sve što smo znali o sladunjavoj muzici."
Majli je "izopačenom" načinu sviranja podučio trombonistu
Čarlija Irvisa, a zatim Irvisovog naslednika Džozefa Nentona
i taj i takav zvuk prerastao je u ono što je Bili Strejhorn, Elingtonov
alter ego, jednom prilikom nazvao "Elingtonovim dejstvom"
(the Ellington effect). Značajan uticaj na orkestar
ostvario je i Sindi Beše, koji se grupi pridružio otprilike u isto vreme kad
i Majli (Elington kaže da je to bilo 1926, a Beše misli da je bilo dve godine
ranije). Beše u orkestru nije ostao dugo, jer se zavadio s Majlijem i s nekim
drugim muzičarima, verovatno zahvaljujući svojoj nezgodnoj ćudi. Ali i od
njega su, takodje, članovi orkestra naučili kako se svira džez. O Bešeu je
Elington rekao: "Bešea smatram nekom vrstom temelja, osnove.
Njegova muzika bila je čista duša, sva je izvirala iznutra. Bilo je vrlo,
vrlo teško naći ma koga kadrog da se stvarno meri s njim",
i dodao je:
"Za mene je od svih muzičara Sidni Beše bio i ostao sama
esencija džeza. On je predstavljao sve što ima ma kakve veze s lepotom džez
muzike i sve što je svirao, do kraja života, bilo je sasvim originalno...
Bio je to zaista veliki čovek i niko nikada nije bio u stanju da svira kao
on."
Godine 1924. Sidni Beše je verovatno bio najveći živi džez muzičar i morao
je snažno delovati na ljude s kojima je svirao. Ne samo da je svoje kolege
u Elingtonovoj grupi naučio ponečemu o džez fraziranju, već je ostvario i
neposredno dejsvo na Džonija Hodžiza. Hodžiz je sa Bešeom radio u Njujorku
i Bostonu pre no što se pridružio Elingtonu i postao njegov glavni solist
i, ujedno, najbolji alt saksofonist u džezu do pojave Čarlija Parkera. Na
taj način je njuorlienska muzika, zahvaljujući Sidniju Bešeu, Kingu Oliveru
i posredno, preko Majlija, skrenula orkestar Djuka Elingtona na stazu džeza.
Godine 1926. ovaj orkestar je počeo da izgradjuje vlastiti identitet, a sam
Elington da se javlja u ulozi džez kompozitora. Njujork je bio dobro mesto
i nudio je plodno tlo budućem kompozitoru. U Roseland Ballroom je
svirao Flečer Henderson (Don Redman je
sudelovao na nekim Elingtonovim snimanjima), Oliverova grupa navraćala je
s vremena na vreme, a svuda po gradu defilovali su strajd-pijanisti.
