Милан Јовановић рођен је у Вршцу, 1863. године, у српској породици, на тлу Аустријске монархије. Његов отац Стеван Јовановић је почетком седме деценије отворио у Вршцу фотографски атеље. Милан је одрастао у миљеу и других култура - немачке, мађарске и румунске. Већ од малена научио је немачки језик који ће му бити и главни језик у основној и средњој школи. Сплет повољних околности утицао је да се Милану укаже прилика да настави школовање у Бечу, уз помоћ брата Паје Јовановића. После двогодишњег боравка у Бечу (1883-85), где се најпре школовао, неко време провео је у Минхену (1885-86); потом отишао у Париз (1886-87). Након више година проведених у Аустрији, Немачкој и Француској, са краћим боравком у Италији, крајем 1886. или у првој половини 1887. године, Јовановић долази у Београд. Тако је уз помоћ оца и брата покренуо сопствени фотографски атеље у Београду, вероватно током 1887. године. У Београду је радио наредне две и по деценије. Стекао је тутулу дворског фотографа три династије: најпре Обреновића, потом и Петровића на Цетињу, а после смене власти у Србији и Карађорђевића. Деловао је све до почетка Првог светског рата, 1914. године, када је са породицом напустио Београд, и отишао у рат. У току рата боравио је и у Фиренци. Вративши се у Србију, после рата, Јовановић се фотографијом бавио још веома кратко време, годину-две. Умро је у дубокој старости, у осамдесетој години, у Београду, 17. марта 1944. године.

Атеље

     Већ од 1893. године, кад је добио звање дворског фотографа, атеље Милана Јовановића на Обилићевом венцу уживао је глас најбољег. Био је стециште одабране грађанске публике, а његов власник окружен знаменитим личностима српске културе и науке. Атеље је био на Позоришном тргу, у улици Обилићев венац бр. 42, (преко пута споменика Кнеза Михаила).стецишту културног и јавног живота Београда, Било је то у комплексу старих зграда, а данас је на том месту зграда Дома штампе ("Беоизлог"). У атељеу на Обилићевом венцу Милан Јовановић је провео половину свог радног века. Око 1901/2. године Јовановић је започео зидање зграде за нови атеље, по пројекту архитекте Милана Антоновића, у непосредној близини (преко пута) двора, у улици Краља Милана 46. Атеље је почео са радом у пролеће 1903. године. Зграда у којој се налазио други атеље Милана Јовановића (данас биоскоп "Звезда") наменски је зидана за потребе фотографа, као "прва грађевина такве намене у ондашњој Србији".

Дело

     У првом раздобљу Јовановићева фотографија је сасвим у складу са деловањем и других фотографа у Србији. Атеље је осредњи, опремљен завесама и осликаним позадинама и не разликује се много од осталих атељеа у Београду. Главна делатност везана је за портрет, који се не истиче особеношћу, нити вредношћу прелази границе осредњости и других атељеа. У тематском погледу прво раздобље обележено је искључиво грађанском фотографијом, и, делимично, портретима глумаца, сниманим у маниру стандардних грађанских портрета. Атеље продукује за то време уобичајене, у Европи већ стандардизоване величине фотографија, формате царте де висите, цабинет и боудоир. Крајем првог раздобља, текст на реверсима фотографија, 1892. године, рекламира понуду Јовановићевих фотографија "са ведутама Београда и околине", из чега се може закључити да је почетком деведесетих година Јовановић започео и екстеријерна снимања. То је време сазревања и тражења, али и видног напредовања.

     На почетку другог раздобља, 1893. године, Јовановић је добио звање дворског фотографа краља Србије, а три године доцније и звање фотографа кнеза Црне Горе и Брда. Осим снимања портрета грађанских лица, што је основна делатност његовог атељеа, Јовановић велику пажњу посвећује снимању портрета савременика, личности из културног и јавног живота; важна тема његовог рада је и фотографисање глумаца у костимима из разних улога. Такође интензивира рад на фотографском бележењу урбане структуре Београда, а срећу се и појединачни, мада ретки, примери етно-фотографија. У поређењу са претходним раздобљем сада је израз прочишћенији: осликане позадине повучене су у дубљи план, намештај је сведен на нужну меру и употребљава се још само за портрете по наруџбини, али и тада није наглашен, често се тек назире у дубини, кроз сумаглицу хотимичне неоштрине.

     Фотографије у другом раздобљу су на највишем нивоу професионалне фотографије онога доба а Јовановићев атеље квалитетом рада супериорно превазилази све друге београдске атељее. Средином раздобља, између 1896. и 1900, Јовановић делимично прихвата неке одлике сецесије али не као доминантни израз; присуство стила наглашеније је у опреми атељеа и орнаментици на картонима за фотографије него у ликовној структури самих фотографских дела. Треће раздобље, после 1903. године, означава Јовановићеву зрелост и највише домете у раду. Он је поставио високе стандарде - фотографије су технички и естетски беспрекорно изведене - што други атељеи нису могли да прате. И даље је активан у грађанском портрету који је очистио од свега сувишног. Повремено се јављају фотографије у наглашено светлом тону, али више као праћење моде и повлађивање клијентели него као доследан став. Ипак, у серији портрета савременика постиже највећи домет у свом раду. Осим портрета, у раду најзаступљенијег, обимна је и продукција изванатељејских снимака, ведута Београда, намењених издавању разгледница разних издавача. Наставља и сарадњу са Народним позориштем, претежно усмерен на глумачке портрете, или групе, док снимање представа препушта другима. Основа целокупног деловања Милана Јовановића, за две и по деценије рада, био је портрет. Увид у бројна сачувана дела показује да су, у раном раздобљу, пред његовом камером позирали представници разних друштвених слојева. Његова публика је урбано становништво Београда с размеђе два века. Добијањем звања дворског фотографа Јовановић постаје фотограф богатијег грађанског слоја. Портрети дворских лица, као и улога дворског фотографа обезбеђивали су му друштвени углед а вероватно и престижну улогу у економском смислу, у односу на друге српске фотографе. Међутим, предмет његовог највећег интересовања, могло би се рећи и неке врсте опсесије, били су портрети познатих и заслужних савременика, пре свега људи из театра, глумаца, редитеља, а потом и књижевника, сликара, новинара, научника. Током 25 година рада, снимио је готово све велике српске глумце, књижевнике, музичаре, сликаре и вајаре, научнике, новинаре, чланове Академије, личности најзаслужније за Србију у последњој деценији 19-ог и првој деценији наредног века. Готово све време свога професионалног бављења фотографијом, Милан Јовановић био је сведок збивања у театру, Народном позоришту у Београду, проводећи време у друштву великана српског глумишта, или портретишући њихове ликове. Његова фотографска активност везана за позориште најбоље се може сагледати кроз фотографије глумаца у ликовима из поједних улога, али се она прати и у цивилним портретима глумаца, и фотографисаним сценама из глумачког живота, претежно са групама, сниманим иза кулиса позорнице. Од индивидуалних ликова издвајају се као особени, одлични портрети Милоша Цветића, Милорада Гавриловића, Пере Добриновића, Љубе Стојановића, Добрице Милутиновића и других.

     Милан Јовановић је знатно утицао да слика о српском глумишту са размеђе векова отме од заборава и допре до нашег времена, али је једнако та слика остављала и на њега дубок траг. Отуда у позоришту треба тражити и један од кључева за разумевање Јовановићевог рада. Ту је показао све кључне фазе свога рада, од почетних у којима је његов израз само рудиментаран, преко свих фаза портрета са осликаним позадинама, потом беле и тамне гаме - до портрета знаменитих савременика. Једнако тако, још и више, кроз позоришну фотографију испољио је своје разумевање за транспозицију живота у уметност. Знатан део Јовановићеве фотографске активности обухвата екстеријерна снимања, и то најпре ведуте и панораме, потом етно-снимке и најзад фотографије репортажног карактера. Јовановић је започео снимања различитих локалитета Београда око 1890. И други српски фотографи су фотографисали пределе, ведуте градова, или бележили затечене сцене из живота али су, истовремено, у истим серијама постизали врхунска дела и дела малих домета. Код Јовановића нема таквих осцилација. Он је на стандардном нивоу, можда с примесом академизма, али увек постојане ликовне основе. Већина његових дела се приближава оној врсти екстеријерне фотографије коју је у Србији остварио одлични руски војни фотограф И. В. Громан.

     Пре него је штампање фотографија по полутонском клишеу допрло до београдских штампарија, Јовановић је снимао, производио и нудио заинтересованима неку врсту разгледница формата кабинет са оригиналним фотографијама. Јовановић је објављивао у сопственој продукцији или код других издавача, два типа разгледница: ведуте и панораме, и важније јавне зграде Београда; портрете београдских јавних радника, научника, књижевника, глумаца. Већ око 1896. године Јовановић је издавао сопствене разгледнице "Поздрав из Београда", у комбинацији штампе и оригиналне фотографије, и у величини стандардних поштанских карата. Портрети савременика на разгледницама, други су вид активности Милана Јовановића. Листа сачуваних портрета је веома импресивна, то су пре свега глумци и глумице Народног позоришта, књижевници, композитори, научници и многи други.

     Милан Јовановић је издавач прве серије градских мотива у формату кабинет пре 1892. године, што је као сликовни извор од изузетне културноисторијске вредности. Први је увео форму фотографске разгледнице у Србију, најдоследније јој био привржен у првој деценији њеног рађања, и тиме се сврстао и међу њене европске пионире. За две и по деценије рада у фотографији Милан Јовановић је користио готово све поступке које је нудила фотографска сцена у последњим деценијама деветнаестог и у првој деценији двадесетог века. Радио је паралелно више тема: стари Београд, културни и јавни живот, откривајући судбинска лица свога времена. Снимао је непознате Београђане, портрете савременика, познате историјске личности и тако својом уметношћу сведочио о једној епохи на најбољи начин.

     Може се рећи да српска фотографија у целини никада није имала таквог аутора који је са толико преданости успевао да спаја прошлост и савременост, да своје фотографско дело гради на принципима реализма, истовремено уграђујући осећајност и извесне роматичарске идеале. Својим особеним делом Милан Јовановић припада неколицини великана српске фотографије који су продирали у ново, попут Анастаса Јовановића пре, или Ристе Марјановића, после. Али, само је Милану Јовановићу било дато да својим делом премости два столећа, обележивши тако не само српску фотографију већ и српску културу. Омогућио је да јасно сагледамо какви су били наши преци, како су доживљавали своје време, шта су волели, шта су сањали и чему су тежили. А тако сазнајемо много и о времену у коме су живели.