У развоју фотографске технике направљен је крупан корак када су уведени негативи на стаклу и колодијумске емулзије. Низ година је рад са тзв. мокрим плочама била доминантна техника професионалних фотографа и аматера, а у репродукционој фотографији се задржала скоро до данас, пре свега, због велике оштрине која се постизала таквим негативима.

Стаклене плоче као подлогу за негативе користио је још Џон Хершел. Исто тако је и Ниепс де Сент-Виктор, нећак проналазача фотографије, радио са негативима на стаклу. Он је правио емулзију од албумина - беланцетом од јаја, са јодидом калијума сензибилизованом у нитрату сребра. Негативи су давали слику фине оштрине али је осетљивост емулзије била веома мала.

Могућност употребе колодијума за фотографску емулзију открио је Густав ле Греј (Gustav le Gray) 1850. године, али није објављивао поступак. То је учинио његов колега и пријатељ Скот Арчер (Scott Archer) 1851. године.

Колодијум, другачије називан и пироксилин је памучни прах растворен у смеши етра и алкохола. Користио се у медицинске сврхе.

Начин рада са колодијумским емулзијама био је компликован и захтевао је велику спретност и вештину. Емулзија се справљала непосредно пред снимање а морала је бити експонирана, исто тако и развијена пре него што би се колодијум осушио, чиме би емулзија изгубила осетљивост.

Када би фотограф снимао портрет у студију, најпре би наместио модел, уоштрио камеру, потом отишао у мрачну комору, налио емулзију, сензибилизовао је, па је у касети однео у студио, ставио у апарат, експонирао и одмах развијао. Смеша колодијума и калијум јодида морала се на стакло наливати тако да се на плочи створи равномеран и танак слој. Дебео слој даје емулзију ниже осетљивости. Једном руком се на плочу наливао колодијум, а другом се она окретала и нагињала док се слој не би равномерно распростро по целој површини. Плоча се, затим, потапала у раствор нитрата сребра чиме се сензибилизовала.

Најчешће се развијање обављало у пирогалолу, а фиксирало се у раствору калијумцијанида, касније натријумтиосулфата, који је радио спорије али био мање опасан од веома отровног цијанида. По завршеном поступку негатив се испирао у води и сушио. Негатив се обично превлачио слојем лака јер је његова површина била подложна оштећењима.

Колодијумски поступак био је заметан и спор али је заузврат давао негативе велике оштрине и финеса у детаљима. Осим тога и време експозиције овим поступком се скратило на 1 - 2 секунде. За снимање у екстеријеру била је потребна посебна опрема. Носио се шатор који је служио као мрачна комора. У шатору се припремала плоча и после експозиције развијала.

Класична представа о фотографу тог времена била је појава човека са тешком опремом на леђима. Ентузијасти су, међутим, по целом свету вукли ту опрему да би савлађујући често веома велике климатске и теренске тешкоће, остварили своје снимке.

Покретна лабораторија под шатором из доба колодијумских емулзија. Ксилографија из 1865. године.