Француској академији 1847. године трговац из Лила, Бланкар-Еврар (Blanquart-Evrard) поднео је своје радове са описом технике којом су остварени. Био је то модификовани процес талботипије у коме су, пре свега, експозиције биле много краће. Комисија академије, којој су поднете слике на оцену и којој је Бланкар-Еврар на лицу места направио портрете, установила је да се његова техника суштински не разликује од талботипије али да су његови портрети знатно изнад квалитета Талботових.

Оно што је било од посебног значаја за ширење фотографије је то да је Бланкар-Еврар у издању Шевалијеа (Chevalier) објавио брошуру у којој је на детаљан начин описао свој поступак. На тај начин је техника талботипије постала јавна и могла се ширити међу аматерима и професионалцима. У Паризу је 1851. године основао ,,Хелиографско друштво", које је током петнаест година издавало часопис "La Lumiere" (светлост), чији је циљ био да помаже усавршавање фотографије. У то време почели су за две постојеће фотографске технике да се примењују различити називи - фотографија и дагеротипија. Председник хелиографског друштва био је амбасадор барон Грос (Gros), познат по дивним дагеротипијама а међу члановима управе били су Бајар (Bayard), Бекерел (Becquerel), Местрал (Mestral), Б. Р. де Монфор (В. R. de Monfort), и Ниепс де Сент-Виктор (Niepce de Saint-Victor). Међу члановима друштва налазили су се сликар Делакроа (Delacroix) који је од почетка био велики поборник фотографије, Рејно (Reynault), Шамфлери (Champfleury), гравер Леметр (Lemaitre), као и Франсис Веј (Francis Way) историчар и есејиста, који је уочио огромне могућности за документацију у области уметности.

Представивши примере радова неколицине еминентних фотографа администрацији Лепих уметности, Веј је постигао да управа историјских споменика одобри слање Бајара у Нормандију, Ле Греја (Le Graya) и Местрала у Турену и Аквитанију, Балдиса у Фонтенбло, Де Сека (De Secque) у Шампању и Алзас. Резултат ових експедиција су дивне слике француских предела, споменика на великом формату и монументалних грађевина. Слике у то време нису биле приступачне јавности, али су брижљиво чуване, тако да се тек у новије време могло осведочити о њиховим квалитетима.