У Единбургу су Дејвид Октавиус Хил (David Octavius Hill) и Роберт Адамсон (Robert Adainson) са великим успехом прихватили технику калотипије. Практиковање те технике било је могуће у Шкотској јер се Талботов патент није односио на ту територију.

Хил је био еминентан сликар, пејзажиста а бавио се и графиком и литографијом која је тада била нова штампарска техника. Био је оснивач шкотске Академије уметности. Он је са интересовањем пратио развој фотографије, па је тако био члан "Calotype Cluba" у Единбургу, чији су остали чланови били професори, научници, уметници и други угледници за које је фотографија представљала неку врсту научне доколице.

До сарадње Хила и Адамсона дошло је на занимљив начин. Године 1843. дошло је до раскола у пресбитеријанској цркви и оснивања самосталне шкотске цркве. На свечаној седници састали су се делегати - дисиденти а Хил је добио поруџбину да тај догађај наслика. Пред проблемом како да наслика 407 портрета, дошао је на помисао да се послужи фотографијом. По савету свог пријатеља Брустера (Brewstera), ангажовао је Адамсона чији је брат био главни Талботов сарадник. Сарадња Хила и Адамсона трајала је четири године и резултирала стварањем 1.500 портрета који се у стручним круговима по својим пиктуралним квалитетима сматрају најлепшим и непревазиђеним портретима у историји фотографије. После смрти Адамсона, 1848. године, Хил се вратио свом сликарству и више се није бавио фотографијом.

Међу првима у свету који су прихватили фотографију био је српски сликар, литограф и фотограф Анастас Јовановић (1817-1899). Као посебно обдареног цртача њега је Милош Обреновић послао у Беч на школовање. Тамо је изучавао литографски занат и похађао часове цртања на Уметничкој академији.

Догодило се да је 1840. године у Академији св. Ане видео изложене дагеротипије које је њихов аутор послао на поклон аустријском цару. Ове слике су на Анастаса оставиле огроман утисак прецизношћу цртежа и финоћом детаља, па је он сместа пожелео да набави опрему и сам се испроба у новој техници.

Од велетрговца Тирке, коме га је Милош поверио на старање, добио је новац и купио камеру са Пецваловим објективом.

Првим дагеротипијама које је направио Анастас није био задовољан, па је убрзо прешао на технику талботипије која му је више одговарала, утолико пре што је он своје фотографије користио за израду литографија.

Анастас је за собом оставио велико и обимно дело као литограф, фотограф, дворски сликар. Захваљујући њему имамо аутентичне портрете Његоша, Вука Караџића, Мише Анастасијевића и великог броја других његових савременика. Са намером да оствари албум "Споменици серпски", снимао је истакнуте личности свог времена и према снимцима радио литографије. Осим техником талботипије, Анастас је остварио и један број фотографија техником колодијума, исто тако и стереоскопске снимке.