Један од оних који су ca жестином оспоравали Дагеров приоритет у проналажењу фотографије био је Вилијам Фокс Талбот (William Fox Talbot), богати, високо и свестрано образовани енглески аматер. Бавећи се археологијом, користио је камеру обскуру да би помоћу ње илустровао своје путне белешке. По завршетку путовања по Италији, дошао је на идеју да нађе начин да задржи слике које су се стварале у камери обскури. Експерименти које је радио Веџвуд (Wedgcwood) са солима сребра били су му познати из саопштења које је објавио Хемфри Деви (Humphry Davy). И Талбот је у почетку правио само контактне копије лишћа и осушеног цвећа на сензибилизираном папиру, али су то била само истраживања поступака за сензибилизацију.

Када је био објављен поступак дагеротипије, Талбот је убрзао рад на свом поступку и пожурио да га прикаже. Употребљавао је папир натопљен кухињском сољу, потом сензибилизираном у раствору нитрата сребра. Експозицијом је добијао негатив а просветљавањем негатива на други сензибилнзирани папир позитив. Талботово откриће је физичко развијање латентне слике. Одмах по објављивању дагеротипског поступка Талбот је послао саопштење Краљевском друштву у Лондону о свом проналаску, али су резултати које је он том приликом показао оцењени као непотпуни и осредњи. Џон Хершел (John Herschel), који је пре тога видео Дагерове радове, оценио је Талботове као дечије игре.

Насловна страна Талботове "The Pencil of Nature"

Талбот је, пак, наставио истраживања у другом правцу, па је 1841. године могао поднети захтев за патентирање поступка са развијањем и фиксирањем, који је назвао калотипијом. У опису поступка објавио је да је пронашао начин да помоћу папира сензибилизираног нитратом сребра оствари слике у камери обскури, које је фиксирао калијумјодидом и натријумтиосулфатом. Употребу натријумтиосулфата прихватио је по савету Џона Хершела, који је пратио експерименте које су радили Веџвуд и Хемфри Деви.

Допринос Џона Хершела развоју фотографије је веома значајан. Сам се интензивно бавио експериментисањем независно од других истраживача, први је почео да за негатив користи стаклене плоче. Осим тога што је први употребио назив фотографија, његови су називи и негатив и позитив.

Назив фошографија за фотохемијски начин добијања слике помоћу камере обскуре први пут је применио Џон Хершел 1839. године у писму Фокс Талботу у коме му указује на афинитет натријум-тиосулфата према сребрним солима и на могућност да се та појава искористи за фиксирање фотографских слика.

У књизи "The Pencil of Nature", која је штампана 1844. године и била прва књига илустрована фотографијама, Талбот је описао свој процес, као и то како је дошао на идеју за проналазак. Године 1845. објавио је и другу књигу. "Sun Pictures in Scotland", исто тако илустровану фотографијама.

Све своје проналаске, укључујући и књиге илустроване фотографијама, Талбот је заштићивао патентима. То је био разлог што се техника калотипије, како ју је он назвао, много спорије пробијала од дагеротипије, поступка који је откупила француска влада и ставила на располагање целом свету.

Калотипије или талботипије, како се оне данас чешће називају, биле су слике на папиру. Позитив се добијао просветљавањем папирног негатива. па су услед тога слике биле релативно грубе. Структура папира на коме је био негатив, поништавала је фине детаље. Овај недостатак је био посебно видљив у поређењу са дагеротипијама које су садржавале фини цртеж и биле на племенитом материјалу. Ово су били разлози због којих је дуго била занемаривана уметничка вредност Талботових слика. Тек у последње време почело је да се схвата да његов допринос фотографији није био само технолошки него и уметнички.