Дагер није наставио поступак са битуменом јер су за то биле потребне предуге експозиције, при томе слике добијене тим начином нису имале довољан контраст нити се њима могао постићи пластицитет, који је он желео. Наставио је да експериментише са сребрним солима на чисто емпиријски начин пошто му је недостајало научно образовање. Трудећи се да свој поступак задржи у тајности, набављао је хемикалије сваки пут на другом месту, при том често и оне које му нису биле потребне. Пошто је случајно заборавио сребрну кашичицу на плочи превученој јодом и на тај начин добио њену силуету, оријентисао се на јодид сребра.

Јодид сребра се показао много осетљивији на светлост него битумен али је слика остајала латентна. Требало је наћи начин да буде развијена. После великог низа узалудних покушаја Дагер је дошао до тога да експонирану плочу изложи живиној пари изнад једног реципијента са загрејаном живом. Живина испарења су се хватала само на оним деловима плоче који су били осветљени, и то утолико више уколико је осветљење било интензивније. Остало је још да се процес заустави фиксираљем а то је постигнуто у врућем раствору кухињске соли.

Установивши свој метод, Дагер га је испробао снимајући по атељеу, a ca својим помоћницима снимао је по Паризу монументалне објекте. Иако је он неповерљиво одбијао да саопшти детаље о својој техници, о Дагеровом поступку се почело говорити, па су се за њега заинтересовали научници: Араго (Arago), Ж. Б. Дима (J. B. Dumas), Био (Biot), Каје (Cayeux) и Деларош (Delaroche).

Француска академија је делегирала Биоа, Хумболта (Humbolt) и Арагоа да упознају поступак. Дагер им је показао своје панораме и монументе које је снимио по Паризу.

На свечаној седници Француске академије, која је одржана 19.августа1839. године, на коју су били позвани и чланови Академије уметности и сви познати научници и уметници из целог света, Араго је у једном дугом говору представио Дагеров проналазак и објаснио његову суштину. Представио га је као проналазак од великог значаја за човечанство и престиж Француске у свету.

Успех је био огроман и брз. Сав Париз је одједном почео да разговара само о сребрним плочицама, битумену из Јудеје, лавандином уљу итд. По Дагеровом опису, поступакје био следећи:

,,Брижљиво полирана посребрена бакарна илочица се излаже јодним парама док не добије леп жути тон. Плоча се, потом, експонира у камери обскури 15 до 20 минута, зависно од годишњег доба и доба дана. Плоча, на којој још нема видљиве слике се ставља у кутију на чијем gнy се налази посуда са живом коју загрева једна мала лампа. Живине паре се сједињују са површинама на плочи које су биле осветљене, према пропорцији примљеног осветљења. На тај начин одмах настаје позитивна слика снимљеног објекта. Неосветљене металне површине формирају сенке. После обраде плоча се испира у топлој сланој води, чиме се зауставља даља активност и добија дефинитивни слики".

Француска влада је одлучила да проналазак не буде патентиран него да остане на располагању свима. Доделила је Дагеру и Ниепсовом сину доживотну ренту. На тај начин је Француска дала свету фотографију.

Дагер је постао славан. Ca свих страна је примао честитања, похвале и одликовања, као и поклоне страних влада. Краљ Луј Филип (Louis Philippe) доделио му је титулу официра Легије части. Постао је почасни члан Академија у Бечу, Минхену, Единбургу и Њујорку.

Дагеротипије су биле видљиве и као позитив и као негатив, зависно од угла под којим су посматране. Плоче су биле уникати, није их било могућe умножавати нити од њих правити копије. Слика је, при том, била наопака као слика у огледалу. И поред тога дагеротипије су биле допадљиве, гледаоци су били изненађени оштрином и прецизношћу детаља. Процес је стекао огромну популарност, свако је одмах хтео свој портрет. Широм Европе су ницали атељеи дагеротиписта у којима ce чекало на ред. У Њујорку је 1850. године постојао 71 дагеротипски студио, а следеће године је у Лондону отворена прва изложба дагеротипија.