Родоначелници савременог фотожурнализма су др Ерих Саломон (dr Erich Salomon), Феликс Х. Ман (Felix H. Mann) и Волфганг Вебер (Wolfgang Weber). Међу њима je посебно маркантна личност био др Ерих Саломон. Он се са својим "Ermanoxom" појављивао свуда, користећи све могуће трикове, увлачио се на састанке државника и снимао и тамо где нико није очекивао фотографа. У листу "Berliner Ilustrierte" објавио је чувену велику серију снимака државника и политичара, као и низ портрета истакнутих личности. Живот је завршио 1943. године у нацистичком логору.

Претходници модерне примене фотографије у журнализму били су немачки часописи "Berliner Ilustrierte" и "Muenchner Ilustrierte Presse". Серију фотографија које заједно чине „сторију" први је објавио Феликс Х. Ман. Уредник листа "Muenchner Ilustrierte", Стефан Лорант (Stefan Lorant) установио је у њему стил ненамештене фотографије, која је касније стекла назив "life" фотографија. Стефан Лорант наставио је рад у лондонском листу "Weekly Illustrated", пошто је искусивши концентрациони логор морао напустити Немачку. У том листу је са фотографом Брасаием (Brassai) који је, као и он, био пореклом Мађар, остварио чувену репортажу о париском ноћном животу.

Фоторепортер више није био фотограф - занатлија, који је пратио новинара да би снимком илустровао његов текст. Фотограф је сам постао новинар, уметник, самостални креатор који је сарађивао директно са уредником.

Подухват за документацију фотографијом, који је оставио значајан траг у историји фотографије, био је оснивање сервиса за помоћ фармерима у оквиру Рузвелтовог Њу дила, 1935. године, од кога је настала управа за помоћ фармерима погођеним привредном кризом, "Farm Security Administration".

Инжењеру и економисти Рој Штрајкеру (Roy Stryker) пао је у део задатак да организује пропаганду за ову акцију. Он сам се никад није бавио фотографијом, али је сматрао да је фотографска слика најубедљивији аргумент. Саставио је екипу фотографа који су већ имали реноме, као и оних за које је сматрао да ћe га стећи. У овој екипи били су Волкер Еванс (Walker Evans), Доротеа Ланге (Dorothea Lange), Карл Мајденс (Carl Mydens), Артур Ротштајн (Arthur Rotstein), Жак Делано (Jacques Delano), Расел Ли (Roussel Lee), Гордон Роџер Паркс (Gordon Roger Parks). Интересантно је напоменути да је на наговор Стрикера у овој акцији учествовао и познати амерички сликар Бен Шан (Ben Shan). И поред тога што у фотографији до тада није имао великог искуства, дао је незаборавна фотографска остварења.

Резултат овог подухвата је око 150.000 фотографија, које се сада налазе у Конгресној библиотеци. За њих Штајхен каже да су најзначајнија хумана сведочења која су икад била на сликама. Фотографија је још једном спојила у целину документ и уметност.

Пред фашизмом у Немачкој повукао се велики број новинара, уметника и фотографа, од којих се велики број скрасио у Америци. Они су у листове, часописе и фотографију унели нови дух.

Године 1936. покренут је часопис "Life". Том приликом су његови редактори објавили свој чувени манифест:

"Видети живот, видети свет, бити сведок важних догађаја, посматрати лица сиромаха и гестове моћних, видети задивљујуће ствари, машине, војске, гомиле, сенке у иунгли и на месецу, видети човеков рад, његове куле и проналаске, видети ствари удаљене хиљадама километара, ствари које скривају зидови домаћег огњишта, ствари којима је опасно приближити се, жене које људи воле и децу коју имају, видети да би се уживало, видети да би се био изненађен, видети га би се био обавештен."

Од првог броја "Life" je имао успех који нису очекивали ни његови уредници. За њим су кренули "Look", "See", "Photo", "Picture Post" и други. Фотографија за насловну страну била је поверена Маргарет Борквајт (Margaret BourkeWhite) која је до тада била позната по фотографијама архитектуре. Уз снимке бране у Форт Пеку (Fort Pecku) у Монтани она је направила низ снимака у околини градилишта, по баракама, прашњавим улицама и баровима у којима су суботње вечери проводили имигранти са девојкама "Taxi-Dancers". Уредник Џон Шо Билингс (John Shaw Billings) одмах је схватио вредност ових фотографија и у првом броју објавио репортажу у стилу који је постао класичан - више фотографија на једну тему и принцип да се прича гради око слике а не обратно.

Маргарет Борквајт и Алфред Ајзенштет (Alfred Eisenstaedt) били су први фотографи Lifeovog „Staffa". Она је до краја живота остала први и најзначајнији фотограф овог часописа. Доживљаји у њеној каријери били су мотив по коме су рађени стрипови.

Часопис међу своје сараднике убраја најзначајнија имена светске фотографије, као што су Андреас Фајнингер (Andreas Feininger), Дејвид Даглас Данкан (David Douglas Dunkan), Јуџин Смит (Eugen Smith), Лајонел Мак Комб (Lionel Me Combe) и други исто тако одлични фотографи, међу којима се истиче Филип Халсман (Philipp Halsmann) ca својим портретима и највећим бројем слика на насловним странама "Life"-а.