Усавршавање средстава проузрокује и промене у циљевима. Фотографска техника је све више повећавала своје могућности, па се дошло до тога да се снимком могао ухватити догађај из живота, непосредно и без припрема. Сниматељи су почели да се окрећу према аутентичности, према документу и непосредном регистровању животних ситуација. Дошло је до појаве значајних стваралаца у фотографији, који се нису интересовали за изложбе, које су и поред свега задржале извесну конзервативну артифицијелност. Појавила се и штампа као значајан конзумент фотографских дела. Карактеристичан пример таквог приступа фотографији је дело француског фотографа Жак Анри Лартига (Jacques Henri Lartigue). Он је од најраније младости бележио камером све што се око њега дешава: догађаје у породици, сусрете са породичним пријатељима и познаницима, којих је било међу филмским глумцима, авијатичарима, аутомобилистима. Из тих снимака који су рађени, рекло би се, без претензија, као за успомену, настало је дело највиших домета у уметности фотографије.

Доста је времена требало да протекне пре него што су фотографија и штампа дошле у комплементаран однос. Основни разлог за то био је што није постојала штампарска техника способна да репродукује фотографску слику. Занимљива и необјашњива је чињеница да је од првих почетака у фотографији постојала могућност да се штампарским путем умноже фотографске слике. Још је Ниепс својим поступком нагризања металне плоче створио услове за технику хелиогравуре. Исто тако се и дагеротипија могла обрадити сличним нагризањем и оспособити за умножавање. Ријечанин Карл Клич, који је у Бечу држао граверску радњу, унапређујући Ниепсов поступак, створио је технику дубоке штампе. Постојале су могућности да се фотографија репродукује и помоћу литографије.

Поред ових могућности, још је дуго висока штампа - типо штампа била једина која је постојала а она је била у стању да репродукује оригинале само са чисто белим и чисто црним површинама, у тзв. штриху, тј. цртеже и гравуре. За илустровање књига користила се ксилографија, једна техника фине гравуре у дрвету, у којој су фином и ситном шрафуром постизани полутонски односи. Фотографије Роџера Фентона (Roger Fenton) из Кримског рата репродуковане су овом техником у "Illustrated London Newsu". Истом техником, ксилогравуром репродукован је први фото-интервју у "Le journal illustre", који је направио Надар са Мари Ежен Шеврејом (Marie Eugene Chevreil), чувеним хемичарем и истраживачем феномена светлости и боја, поводом његовог стотог рођендана.

Проналаском аутотипије, технике којом се фотографска слика разбија на мноштво ситних тачкица које формирају полутонове, постало је могуће репродуковати фотографску слику у штампи.

Прва аутентична фотографија у дневном листу, појавила се 21. јануара 1897. године у листу "Tribune" у Њујорку. Слика је репродукована техником која у сировом облику одговара данашњој слици у растеру - аутотипији. Прва одштампана слика овом техником није оставила превелики утисак, па су листови и књиге и даље наставили да репродукују илустрације техником ксилогравуре. Тек је 1910. године нестао и последњи ксилографски атеље и уступио место репрофотографима и цинкографима.

Почетком овог века у Немачкој је пронађен начин снимања уз паљење магнезијума. Све до проналаска електронског флеша, овај магнезијумски блесак је био синоним репортерске фотографије.

После 1910. године, журналистичка фотографија је почела да добија све већи размах. Новине су почеле да доносе снимке свих важнијих догађаја. Несрећа брода Титаник била је у штампи пропраћена низом узбудљивих фотографија. Чувен је снимак запаљеног цепелина Хинденбург. Искрцавање америчких трупа у зараћеној Европи 1917. године дочекале су гомиле фоторепортера, а када је председник Вилсон 1919. године у Версају потписао примирје, два листа су се удружила да би у брзини претекли конкуренте, па су фотографије тог догађаја биле послате у Њујорк дирижаблом. То је био први прекоокеански прелет летелице тог типа. После 1920. године, када су почели да се јављају илустровани часописи, којима је основни садржај била фотографија, фоторепортажа је постигла пун развој.

Фотографска техника стекла је опрему која одговара задацима који се постављају пред фоторепортера. Камера Ерманокс (Ermanox) имала је за то време објектив изузетно велике светлосне јачине, па је њоме, уз осетљив негативски материјал, било могуће снимати у затвореном простору без додатног осветљења. Ускоро се појавила и Лајка, камера малог формата, исто тако са објективом велике светлосне јачине.