Нове путеве ка стваралачкој фотографији прокрчили су аматери. Нова гледања на фотографију нашла су и нова средства за изражавање.

Нова средства су се, пре свега, састојала у контролисаном копирању негатива. Уместо да се на изглед позитива утиче ретуширањем негатива, нађени су начини да се жељени тоналитет и изглед позитива постиже самом обрадом позитива. Уместо зацрњења које настаје од честица сребра, уведен је калијум-бихромат у споју са колоидима и пигментом. У таквом споју је бихромат омогућавао израду позитива на племенитим папирима, пре свега, са израженом структуром. Пигменти су могли бити бирани по жељи а тонски изглед слике је могао бити дотериван све док се не постигне оно што одговара замисли сниматеља. Позитиви су, при том, за разлику од дотадашњих били и трајнији. Трајност је била онолика колика је и трајност папира, што значи веома велика.

У Француској је 1894. године Демаши (Demachy) поново оживео један стари копирни поступак са гумиарабиком. Назван гумитипија овај поступак су у Немачкој и Аустрији прихватили Кин (Kuehn), Хененберг (Hennenberg) и професор Вацек (Watzek). Гумитипија и после ње настале технике „племенитих поступака" олеотипија, пигментни поступак и фотогравура су убрзо потпуно овладале изложбама фотографије. На овим новим техникама, али што је много важније на новим визуелним концепцијама настао је широм света значајан покрет и појам уметничка фотографија. Преко великог броја међународних изложби настала су велика имена фотографске уметности тог времена.

Са ером уметничке фотографије, која је трајала негде између 1905. и 1914. године, фотографија је стекла статус уметности, али је са том дефиницијом наступило и њено канонизирање и почела дегенерација.

Алфред Штиглиц (Alfred Stieglitz), који је био на студијама у Немачкој, са одушевљењем је прихватио фотографију. Како је био у контакту са професором Фогелом, упознао је активност Емерсона и усвојио тада владајуће идеје у фотографији. По повратку у САД, остварио је огроман утицај на америчку уметност, а не само фотографију. Штиглиц је 1902. године основао друштво „Фотосецесија" са Кобурном (Coburne), Франк Јуџином (Frank Eugen), Г. Кезебиром (G. Kasebier), Штајхеном (Steichen), Кларенс Вајтом (Clarens White) и још четрдесет чланова.

Како Штиглиц, тако и Штајхен и остали фотосецесионисти, окупљени око њих, у почетку су користили хроматске поступке. Штиглиц је у свом часопису "Camera Work", објављивао чланке и репродукције Демашија и Кина. Поједини сецесионисти наставили су рад тим техникама, али су се на крају сви окренули директнијем и реалистичкијем фотографском изразу, снимањем са максималном оштрином, снимању наоко безначајних објеката, који су на фотографији добијали значај, као и директнијој обради позитива, природнијој за фотографски израз.

У тромесечном часопису "Camera Work" који спада у најлуксузнија издања те врсте, а издавао га је Штиглиц, фотографија је третирана искључиво као уметност.

На Петој авенији бр. 291 у Њујорку Штиглиц је отворио галерију фотосецесије. Штајхен, који је у то време боравио у Паризу, слао му је литографије Тулуз Лотрека (Toulouse Lautrec), слике Анри Русоа (Henri Rosseau), Сезана (Cezanne), Пикаса (Picasso) и Брака (Braque). У овој галеријије 1912. године поставио Штиглиц прву изложбу дечијих цртежа, а 1914. изложбу афричке скулптуре.