Фотографска слика је неизбежно морала да проузрокује идеје о уметничком стварању у новом медијуму. Реализација слике са бројним портретима, који су урадили Давид Октавијас Хил (David Octavius Hill) и Роберт Адамсон (Robert Adamson), наишла је убрзо на паралелне идеје. Оскар Густав Рејландер (Oscar Gustav Rejiander; 1813 -1875) користио је реалистичност фотографије за стварање својих жанр-слика. Слике од више негатива спајао је у целину. Његова чувена алегоријска слика „Два начина живота", произвела је опште одушевљење и дивљење. Краљица Викторија је слику откупила за поклон свом супругу.

У истом смислу је наставио рад Хенри Пич Робинсон (Henry Peach Robinson). Он је, при том, и написао низ чланака у којима је излагао принципе тзв. "Pictorial Photography". Његова чувена књига "Стварање слика путем фотографије" имала је безброј издања.

Пикторијална фотографија је у потпуности била усмерена на имитирање традиционалног и конвенционалног академског сликарства и као таква наишла на отпор. У часопису „The photographic News" Питер Хенри Емерсон (Peter Henry Emerson; 1856 - 1936), објавио је свој манифест у коме жестоко критикује извештаченост пикторијалне фотографије и позива на натурализам. Творац сублимних пејзажа Емерсон истицао је да овом медијуму припада реалистичнији приступ стварности. Његов узор је било сликарство барбизонске школе, посебно Курбе (Courbet). Емерсоновим схватањима придружили су се Џорџ Дависон (George Davison), Бенџамин Геј Вилкинсон (Benjamin Gay Wilkinson), Јозеф Гал (Joseph Gale) и Франк М. Сатклиф (Franc M. Sutcliff).

Представници натуралистичке фотографије са старим Робинсоном основали су друштво „Linked Ring" које постоји и данас, а на чије изложбе су деценијама слали своје слике сви европски фотографи.

Кодак камера и рол-филм отворили су пут масовном фотоаматеризму. Клубови фотоаматера су се множили. У том погледу предњачила је Велика Британија, која је 1900. године имала 256 клубова, док их је у САД било 29, а у Европи 23.

Напоредо са првим зачецима уметности фотографије и бујањем фотоаматеризма дошло је до крупних промена у професионалној фотографији. Први фотографи Надар, Саломон, Ле Греј, нису размишљали о томе да ли је фотографија уметности или не. Одушевљени фотографијом, били су рођени уметници и стварали су уметност.

Фотографија је у међувремену постала уносан посао. Са "carte-de-visite" и са портретима фотографи су стицали богатства. Меркантилизам, међутим, ствара конкуренцију. Конкуренција теоријски подиже квалитет, али она, пре свега, обара цене. Постало је потребно направити пуно слика по ниској цени, а да би се то постигло било је потребно стећи бројну клијентелу. Фотографи су почели да се додворавају публици „полепшавањем" ликова које се састојало у претераном ретуширању. Ретуширало се до те мере да је од првобитног негатива мало шта остајало. Атељеи су се такмичили у опремању позадинама и реквизитима који су на јевтин начин дочаравали луксузне амбијенте. Они који су уз свој назив стављали придев „уметнички" били су најдаље од уметности.