Велики одјек у свему имао је проналазак аутохром (Autochrom) плоча. Луј Лимијер (Louis Lumiere), изумитељ кинематографије, са својим братом Огистом (Augusteom), био је истрајан експериментатор и велики проналазач. Они су 1904. године произвели и пустили у продају плоче које су по обради давале диапозитиве у боји. Техника овог поступка се заснивала на принципу стварања слике од обојених скробних честица, које су деловале као растер. Диапозитиви рађени овим поступком били су задивљујући. Боје су биле племените са меким, топлим тоналитетом. Техника снимања на аутохром-плочама дуго се држала. Њу су користили велики фотографи широм света. Сама браћа Лимијер били су страсни фотографи а њихови снимци спадају у најлепше радове у фотографији у боји.

Велику тешкоћу у техници аутохром-плоча стварала је њихова обрада која је била компликована и спора.

Принцип по коме се стварала обојена слика по аутохром-поступку био је адитиван. Диапозитиви су били тешко провидни, тако да ова техника и поред тога што је давала дивне слике, није пружала могућности за даље усавршавање.

Техника како црнобеле, тако и фотографије у боји, заснива се на принципу осетљивости сребрних соли на светлост. Слика се ствара од честица металног сребра које стварају зацрњење на негативу и позитиву. Истраживања која су имала за циљ да постигну бојење честица сребра нису могла довести до успеха. До резултата се доспело кад је почело истраживање начина којим би се обојила секундарна слика, која се уз сребрну ствара када се емулзија развија у одређеним развијачима.

Техника развијања и бојења секундарне слике темељи се, на радовима немачког хемичара Рудолфа Фишера (Rudolf Fischer). Он је са својим асистентом Сигристом (Siegrist) нашао начин који је објавио и патентирао 1912. године, по коме се после развијања црнобеле слике у емулзији обоји секундарна, потом избељивањем уклони сребрна, тако да на крају остане само обојена слика. Фишер и Сигрист нису остварили своју идеју о вишеслојном филму у ком би сваки слој давао другу боју али идеја није пропала, прихваћена је у фирми "Agfa", па су даља истраживања довела до стварања филма "Agfacolor".

Два страсна киноаматера, музичари Леополд Манес (Leopold Mannes) и Леополд Годовски (Leopold Godowsky) после дугих експериментисања успели су да реализују емулзију у два слоја од којих је један давао црвену а други плаву боју. Када се о њиховим резултатима сазнало, понуђено им је да наставе истраживања уз помоћ хемичара и техничара у лабораторијама Кодака у Рочестеру. Ту су 1935. године реализовали трослојни филм у коме сваки слој носи по једну примарну боју. Филм је под називом "Kodachrome" пуштен у продају 1936. године. Неколико месеци раније, "Agfa" је пустила у продају свој чувени филм "Agfacolor". Оба ова филма су после обраде давали диапозитиве у боји.

Лајка М2 са објективом Елмар 2,8/50, Е. Leitz. Vetzlar. Камера 35 mm са куплованим телеметром, аутоматском корекцијом паралаксе, тражилом које се аутоматски подешава према видном углу објектива који је на камери. Камере Лајка су по квалитету оптике и механике недостижни врх фотографске технике.

Разлика међу њима је била у томе што су се код "Agfa-colora" компоненте за боју налазиле у самој емулзији, док су код "Kodachroma" оне уношене у току обраде.