Од проналаска дагеротипије до филма за фотографију у боји прошло је близу сто година истраживања и експериментисања.

Сазнање о природи светлости и стварања обојености су постојала. Сто педесет година пре проналаска дагеротипије Ајсак Њутн (Isaak Newton) разложио је зраке беле комплексне светлости на светлосни спектар и установио да је бела светлост састављена од више основних боја. Да у зрачењу беле светлости постоје три основне, примарне боје, чијим се мешањем могу добити све остале, доказао је својим експериментима Џемс Клерк Максвел (James Clerk Maxwell). Експеримент који је он приказао 1861. године уједно је и прва фотографија у боји.

Максвел је обојени објект - шкотску траку, снимио на три негатива, сваки кроз по један филтар примарне боје. Од негатива је направио диапозитиве које је пројектовао на екран из три пројектора кроз одговарајуће филтре. Преклапањем трију слика примарних боја и њиховим мешањем на пројекцији стварала се обојена слика сниманог објекта.

Једноока рефлексна камера великог формата. Чувени „Ментор" је двадесетих година овог века била веома распрострањена камера међу портретистима као и фото-репортерима.

Одлучујући корак ка постизању фотографије у боји били су радови Дико ди Хорона (Ducos du Hauron; 1873 - 1900) и Шарла Кроса (Charles Cross; 1842 - 1888). Они су, независно један од другог и не познајући се међусобно, истовремено открили принципе селекције боја, као и адитивну и суптрактивну методу синтезе боја.

Ди Хоронов метод састојао се у сукцесивном снимању објекта на три негатива кроз филтре који селектирају боје. Снимке је правио експериментишући како са примарним, тако и комплементарним бојама. Користећи пројекторе стварао је обојене слике адитивним методом а обојеним желатином, по суптрактивном методу. Позитивне слике у боји радио је карботипским поступком. Како је располагао сасвим скромним средствима, сам је справљао сензибилизаторе, филтре и обојени желатин. Он је уистину творац фотографије у боји, предвидевши све начине њене примене и методе који важе до данас. Несавршеност његовог поступка била је у томе што се морало снимати на три негатива, што значи да је било могуће снимати само непомичне објекте.

Press-камера 4 х 5 (9 х 12), Спид Грејфик фирме "Graflex" са фокалним и централним затварачем. Омиљена камера фоторепортера у САД.