Материјали који се мењају под утицајем светлости су безбројни. Хемијски процеси се на светлости брже одвијају, одређене боје бледе. Боје и лакови се на светлости брже суше. Излагани светлости желатин, па и битумен отврдну и теже се растварају него њихови делови који нису били осветљени.

Године 1727. Јохан Хајнрих Шулце (Johann Heinrich Schuize) објавио је своје експерименте са сребрним солима. Он је раствор нитрата сребра покривао словима изрезаним од црног папира и излагао га светлости. На осветљеним површинама нитрат сребра се разлагао и из њега се издвајало метално сребро у микроскопски ситним црним честицама. Тако постигнута слика није била трајна нити је Шулце помишљао на то да осетљивост сребрних соли на светлост доведе у везу са камером обскуром.

Шведски хемичар Карл Вилхелм Шеле (Carl Wilhelm Scheele) у истраживању особина халогених сребрних соли доспео је много даље. Године 1777. он је проучавао особине сребројодида. Утврдио је да зацрњење површине јодида сребра није последица загревања, него утицаја светлости. Утврдио је, потом, да је зацрњење површине сребра јодида последица редукције ове сребрне соли. Установио је да се на површинама превученим јодидом сребра, које нису излагане осветљењу, сребрна со може растворити у амонијаку, док се на површинама на којима је наступила редукција, метално сребро у амонијаку не раствара. Он је стварно постигао потпуну основу за процес фотографије - стварање слике под утицајем светлости, чиме се редукује јодид сребра, као и задржавање трајне слике растварањем у амонијаку нередукованог јодида сребра. Да је ова сазнања довео у спрегу са сликом која се ствара у камери обскури, Шеле би био стварни проналазач фотографије. Време за фотографију још није било сазрело, па су његова сазнања о фантастичној могућности добијања слике помоћу светлости остала само узгред забележена.