Фотографија је освајање света почела већ са дагеротипијом, али њена стварна инвазија је почела са проналаском сувих плоча, који је суштински изменио њену технику. Са сувим плочама фотограф је унапред располагао припремљеним негативским материјалом, који је могао бити експониран у погодном тренутку и знатно касније развијан. Фотографски процес је постао једноставан, па је свако могао да се њим бави. Маса људи је почела да снима, развија, копира, а производња фотографског материјала постала је права велика индустрија.

Прве успеле покушаје у изради сувих плоча предузели су Ле Греј (Le Gray) и Расел (Russel). У колодијумску технику су Б. Џ. Сејс (B. J. Sayce) и В. Б. Болтон (W. B. Bolton) увели уместо хлорида бромид сребра, који je много погоднији за хемијско развијање. На могућност коришћења желатина у фотографске сврхе још 1851. године скретао је пажњу Поатевен (Poitevin), али је тек 1871. године др Ричард Лич Медокс (dr Richard Leach Maddox), лекар и фармацеут, успео да реализује желатинску фотоемулзију и суве плоче којима се постижу добри резултати.

У општу употребу и индустријску производњу суве плоче су ушле око 1880. године. Прве суве плоче је пустила у продају 1874. године "Liverpool dry Plate Company".

Почев од 1882. године за развијање желатино-бромних емулзија употребљава се сулфит, најпре са пирогалолом, потом и осталим органским развијачима. Хидрохинон је пронађен 1880. године када и пирокатехин и парафенилендиамин. Парамидофенол је настао 1891, а метол, амидол и глицин 1893. године. Убрзо по проналаску метола постале су познате вредности развијача са метол-хидрохинонским саставом.

Оглас за суве плоче Дезиреа Етланда 1884.