Веома оригинално, значајно и маркантно дело међу фотографима портретистима је оно које је остварила енглеска фотографкиња Џулија Маргарет Камерон (Julia Margaret Cameron; 1815 - 1879). У 48. години живота имућна енглеска дама од родбине добила је на поклон фотоапарат и одмах се са великим жаром бацила на снимање. Како у својим мемоарима пише једна њена рођака: „Нико није могао бити сигуран да неће бити ухваћен и довучен пред њен апарат и фотографисан".

Џ. М. Камерон радила је портрете својих суседа, пријатеља и родбине, а касније је снимала портрете знаменитих личности свог доба. Познати су њени портрети Алфреда Тенисона (Alfred Tennyson), Дарвина (Darwina), Карлајла (Carlyl) и виолинисте Жозефа Јоахима (Joseph Joachim), а у фотографској литератури се често јавља мишљење да је њен портрет Џона Хершела најбољи фотографски портрет икад снимљен.

Камера Џ. М. Камерон била је опремљена оптиком која је била недовољно коригована, што је на њеним сликама производило једну лаку неоштрину, а портретима давала ваздушатост и светлуцавост, а то је давало повољан допринос њиховом изгледу.

Савременик Џ. М. Камерон, свештеник, писац Алисе у земљи чуда, Чарлс Латвиџ Доџсон (Charles Lutwidge Dogson) познатији под псеудонимом Луис Карол (Lewis Caroll), снимао је првенствено портрете девојчица. Углавном није снимао у студију, који у прво време није ни имао, него je носио опрему по кућама и при том успевао да изванредно користи постојећи амбијент и постојеће осветљење. Девојчице на његовим сликама су у неусиљеним позама, природне и опуштене. Посматрајући те фотографије, поверовало би се да су снимане модерним камерама са јаком оптиком и високо-осетљивим филмом.

Фотографијаје увелико освојила свет, постала саставни део савремене цивилизације а фотографски портрет је и даље остао најзначајнији мотив сниматеља. Фотографска сликаје посебно захвална за портретисање јер је истовремено документ, дијалог између две личности, а исто тако је подложна уметничкој фантазији, као и сваки други мотив.

Алфред Штиглиц (Alfred Stieglitz), велики покретач фотографске уметности у САД, оставио је историји фотографије велике портрете, као и његови следбеници Имоџен Канингам (Imogen Cuningam), Кларенс Вајт (Clarence White), Гертуде Кезебир (Gertrude Kasebier) и многи други.

Уметник велике активности и фотограф изузетног значаја Едвард Штајхен (Edward Steichen), студирајући у Паризу дошао је у додир са савременом уметношћу и уз помоћ Штиглица и његове галерије упознавао тада сирову Америку са савременом европском уметношћу. У САД био је један од најпознатијих портретиста. Међу његове радове спадају портрети Ј. П. Моргана и Грете Гарбо. Штајхен је дао значајан допринос савременој фотографији и тиме што је организовао одељење фотографије у "Museum of modern Art". То је било први пут да je фотографија ушла у музејске поставке. Почетком шездесетих година саставио је од фотографија из свих крајева света грандиозну изложбу „Породица човека" коју је пронео кроз цео свет и њом оставио дубок траг у естетици савремене фотографије.

Енглески фотограф, сценограф и костимограф Сесил Битон (Cecil Beaton) остварио је оригиналне, специфично конципиране портрете личности из енглеског високог друштва, а исто тако и литературе и уметности.

Веома позната и изузетна личност међу фотографима чији је главни мотив био портрет, је Филип Халсман (Phillippe Halsmann). Његови портрети су документарни, често остварени са дискретном дозом финог и уздржаног хумора.

У фотографији портрета посебно место припада Јусуф Каршу (Jousuf Karsh). Све значајне личности света нашле су се пред његовом камером, од Черчила и енглеске краљице до филмских глумаца и револуционара. Јерменин, избеглица од турског погрома, нашао се у Канади где је научио фотографију. Његови портрети су класично постављени, осветљени тако да делују тродимензионално, монументално и снажно.