Од прве појаве фотографије до данас портрет је био и остао доминантан мотив фотографа.

Фотографски портрет се својом бруталном истинитошћу битно разликовао од сликарског. Управо та истинитост вукла је људе да стану пред камеру. Најстарија фотографска техника - дагеротипија, своју експанзију је доживела, пре свега, захваљујући томе што је била прикладна за портретисање.

Талботипије, којима се данас дивимо, за тадашњу публику нису изгледале довољно скупоцено. На папиру, у мрким тоновима, по оштрини и финоћи детаља, заостајале су за дагеротипијом. Писаћи папир, на коме су рађене, није се могао мерити са посребреном плочицом.

Појава технике снимања на колодијумским емулзијама је донела друкчији начин гледања на фотографију. Слике рађене на колодијумским негативима имале су задивљујућу оштрину, богат контраст и исто тако богате вредности у полутоновима. Безмало, садржале су суштинске квалитете савремене фотографске слике. Ограничење технике колодијумских негатива био је заметан поступак и мала осетљивост емулзије. У поређењу са талботипијом она је била већа али ипак мала.

Портретни студио из 1888.

Таква, међутим, каква је била, техника колодијумских негатива омогућила је одличне фотографије простора, пејзажа, а посебно портрета.

Појавом колодијумске технике почела је ера великих портретиста која траје до данас.

Гаспар Феликс Турнашон (Gaspard Felix Tournachon), (1820 - 1910), који је усвојио надимак Надар (Nadar), појавио се у Паризу 1850. године. Вишеструко обдарен, комуникативан, авантуристички дух, почео је од студија медицине да би затим био секретар Лесепса (Lesepse), градитеља Суецког канала, потом новинар, карикатуриста, оснивач "Revue comique", сарадник часописа "Charivari" и низа других листова. Од идеје да фотографијом убрза рад на карикатури дошао је на то да се искључиво оријентише на фотографију.

За своје портрете Надар се није служио ништа друкчијим средствима него остали фотографи. Оно што је одликовало његове портрете је, пре свега, психолошки приступ. Умео је да портретисаној особи прилагоди осветљење, позу и композицију. Није се служио декором и реквизитима. На слици је увек био доминантан лик човека, а портрети су му најчешће снимани уз равну, сиву позадину.

Скоро све личности које су у Паризу нешто значиле нашле су се пред његовом камером. Омиљеног међу уметницима и писцима, савременици су га називали Тицијаном фотографије.

Мањи број портрета и мању популарност од Надарових, али никако мањих квалитета су портрети Етијен Каржа (Etienne Carjat; 1828 - 1906). Његов портрет Шарла Бодлера (Charlesa Baudelairea) јесте фотографски еквиваленат античких римских портрета.

Док је Надар био најпре карикатуриста, Каржа је исто тако карикатуриста, био је писац и уредник часописа "Le Boulevard", који се фотографијом бавио само спорадично и узгред, Адам Саломон (Adam Salomon) био је реномирани вајар. Са успехом је излагао на Салону, а вајарска дела му се налазе по музејима, укључивши и Лувр. Саломонови портрети одликују се смелим композицијама, а посебно ингениозно постављеним осветљењем. У свом студију имао је компликовану инструментацију помоћу које је могао не помичући модел, мењати осветљење док не постигне оно које жели.