Шездесетих година прошлог века мода која је пројурила светом у скоро сваком породичном албуму оставила је свој траг. Била је то мода фотографија које су снимане као „carte-de-visite".

Фотографије на малом формату, које би служиле за идентификацију, још је 1851. предлагао Луј Додеро (Louis Dodero), док је други париски фотограф Андре Адолф Ежен Диздери (Andre Adolphe Eugene Disderi; 1819 - 1890) дошао на идеју како да смањи цену портрета и свој проналазак патентирао 1854. године. Камером која је имала шест или осам објектива снимао је по шест или осам поза на један негатив. Слике су, исто тако, заједно копиране, потом исечене и лепљене свака на своју подлогу. Обичај да се портрет испоручује наручиоцу у серији од шест или осам примерака је тако остао до данас.

На гравури се види студио са дневним осветљењем које се подешава завесама на „оберлихту", док се помоћу огледала додаје светлост у сенкама.

Потражња за оваквим фотографијама, чији је формат био нешто мањи од 6 х 9 cm, била је огромна и интернационална. Фотографски атељеи ницали су у Бечу, Петрограду, Берлину, Лондону, Копенхагену и Америци и нису стизали да подмире потражњу.

Комерцијални успех „carte-de-visite" је сам себе уништио. Као начин да се дође до јевтине фотографије стекао је огромну експанзију, али потом и конкуренцију. Цена фотографије постајала је све нижа, док се није дошло до доње границе исплативости. Сам Диздери је потрошивши своје богатство завршио у Ници као полуслепи улични фотограф и умро у беди.