Као и већина осталих, проналазак поступка који је довео до фотографске слике није резултат рада једног човека нити једног тренутка. Поједини природни феномени на основу којих је дошло до формирања фотографске технике били су на разним странама света познати, неки од најдавнијих времена, пре него што је дошло до тога да буду повезани у један систем којим се постиже фотографска слика.

Основни инструмент за стварање фотографске слике је замрачен простор са малим отвором на једном зиду. Светлост која долази од осветљених спољних предмета пролази кроз отвор и на супротном зиду ствара њихове слике. To je (камера обскура) чије порекло и познавање датира много векова уназад.

У делу "De radio astronomico et geometrico liber" холандски научник Рајнер Гема-Фрисиус (Reiner Gemma-Frisius) први пут је 1545. године приказао опис камере обскуре као направе којом се може посматрати помрачење Сунца без опасности за очи која би настала од директног гледања у Сунце.

Први публикован приказ камере обскуре из 1545. године. Холандски научник Рајнер Гема-Фризиус (Reiner Gemma-Frisius) овим цртежом приказао је Сунчеву еклиптику која се догодила на дан 24. јануара 1544. године. Камера обскура је замрачена соба са отвором на једном зиду. На супротном зиду ствара се слика објеката који су напољу.

Слика која се стварала у камери обскури будила је велико интересовање сликара и графичара. У жељи да у свом раду што боље и верније интерпретирају природу они су се служили овом направом да би помоћу ње контролисали свој цртеж и проучавали правила перспективе. Из 1525. године потичу гравуре - дрворези Албрехта Дирера (Albreht Duerer) на којима се виде његови ученици како помоћу једне направе проучавају перспективу. Напуљски научник Ђовани Батиста дела Порта (Giovanni Battista della Porta) 1558. године у својој књизи "Magiae nuturalis" изложио је детаљан опис камере обскуре као помоћног средства за цртање уз детаљна упутства за њено коришћење.

Нацрт камере обскуре из дела о оптици које је написао Ћовани Батиста дела Порта (1452 - 1519) из Напуља.

Све до појаве дела "Oculus reledioptricus sive tele-scopium" 1685. године Јоханеса Цана (Johannes Zahna) из Виртсбурга, камера обскура је схватана искључиво као соба. Тек се код њега среће први пут опис камере обскуре као преносиве кутије. У његовом детаљном опису камера обскура је била велика тридесетак центиметара. Према његовом опису, на њој су се могла мењати сочива различитих жижних даљина, па на тај начин добијати слике различитих величина. Сочива су се, осим тога, могла померати у тубусу и на тај начин уоштравати слику. Камера Јоханеса Цана је између сочива и мат-стакла имала уграђено огледало, које је наопаку слику, какву нормално даје камера обскура, преобраћала у праву, аналогно данашњим рефлексним камерама.

Камера обскура Јоханеса Цана са огледалом које преобраћа обрнуту слику у праву, из 1865. године. Ова камера има све карактеристике рефлексне камере наших дана.

Као што се види из овог описа, постојао је потпуни инструмент за стварање фотографске слике у оптичком смислу, мада на фотографију тада нико није помишљао.

Камера обскура је дуго била обавезни реквизит сваког сликарског атељеа. Биле су луксузно обликоване од племенитог дрвета, обично у виду стола. Помоћу ње су увеличавани и умањивани цртежи.