Карактеристична особина људских чула је да се њима не могу одређивати апсолутне вредности него само разлике међу њима. To се односи на сва чула, па тако у пуној мери и на чуло вида. Ако је потребно одредити карактер колористичне нијансе, to је могуће постићи само упоређујући је са неком другом бојом или нијансом, тј. само опажањем сличности или разлике међу њима.

У начину на који се опажају боје појављује се више оваквих разлика - контраста. Према Јоханесу Итену (Johanes Itten), између боја појављује се седам основних врста контраста:

• Контраст боје према боји,
• Контраст светлог и тамног,
• Контраст топлог и хладног,
• Комплементарни контраст,
• Симултани контраст,
• Контраст квалитета и
• Контраст квантитета.

Опажање боја састоји се у уочавању свих седам врста констраста; међутим у зависности од околности под којима се они посматрају, ти се контрасти виде на различит начин.

Значајна особина визуелног опажања, која чини велики утицај на опажање боја и колористичних односа, јесте акомодација ока. При дужем посматрању једне обојене површине око показује тенденцију да ту боју опажа као неутрално сиву. При посматрању било које боје око се на њу акомодира на тај начин што после извесног времена тој боји коју посматра додаје комплементарни тон са тежњом да је изједначи са неутралном сивом бојом. Овај се процес догађа несвесно, аутоматски, али проузрокује низ последица које утичу на начин на који се опажају боје и односи међу њима. Последице овакве акомодације ока изражавају се у појавама које се називају симултани контраст и консекутивни контраст.