АНАСТАС ЈОВАНОВИЋ                први српски фотограф

Живот Личност О фотографији Рад у Бечу Рад у Београду Значај Изложба радова

"Где год је била она, ту је био Рај"- Адам

		Glasajte-YUtop100

ЗНАЧАЈ И ДЕЛО АНАСТАСА ЈОВАНОВИЋА

      Личност Анастаса Јовановића има одређено место у културној историји Србије XIX века.

      Школован је у Бечу, једном од средишта тадашње Европе, чији су универзитети и академије стварали можда слабије стручњаке, али зато васпитавали усклађеније и свестраније личности. И он је већ као млад човек, жив и радознао духом, много читао, пратећи развитак науке и уметности, и то своје свестрано интересовање сачувао је до краја живота.

      И круг његових познаника и пријатеља био је огроман. У Бечу, Београду, Загребу, Новом Саду и другим градовима имао је пријатеље међу државницима, политичарима, високим свештенством, уметницима и интелектуалцима. Лично је познавао све српске владаре прошлога века, и то пет Обреновића - кнеза Милоша, кнеза Милана, кнеза Михаила, краља Милана и краља Александра, једног Карађорђевића - кнеза Александра, као и црногорске владаре владику Петра Петровића Његоша и кнеза Данила, који му је доделио и високо црногорско одликовање, Крст за независност, а и његове политичке везе уопште биле су врло живе, како у Аустрији и Србији, тако и у другим нашим крајевима.

      Најактивнији период Анастасовог живота, изузетан по ангажованости, ширини уметничких интересовања, радном елану и остварењима, протекао је од тренутка када је као дечак присуствовао читању Хатишерифа на Ташмајдану 1830. године, па до повратка у Србију, наименовања за управитеља двора кнеза Михаила и коначног повлачења из јавног живота после кнежевог убиства.

      То је било време уметничког образовања, усавршавања, стварања, огромног рада и успеха, уметничких и друштвених признања.

      Када се осврнемо на укупност његовог дела, поменућемо га најпре као писца Аутобиографије. У том невеликом али читко и занимљиво писаном делу описао је Анастас у својству очевица многе занимљиве и значајне догађаје тога доба и оставио забелешке о људима које је познавао. У не баш тако обилатој литератури о Београду и Србији XIX века, ово његово дело, иако мало по обиму заузима значајно место.

      И као уметник заузео је одређено место међу својим савременицима. Радио је много, почев од резања слова српске азбуке за наш први буквар, студија за предмете примењене уметности - свећњака, сервиса, одликовања, оружја и предмета религиозног карактера - икона и црквених утвари - до литографија, цртежа и акварела. У свим делима показао се као одличан цртач сигурне руке и изванредан акварелист. Његове литографије знаменитих личности српске историје и историјске композиције значајније су са националног гледишта, али је зато оставио доста цртежа и акварела од праве уметничке вредности.

      Поред већ признате вредности његовог сликарског дела, посебан значај за нашу културну и политичку историју прошлога века и посебан осврт заслужује његов фотографски рад.

      Анастасове фотографије нису само документ о предмету који снима. Захваљујући свом ликовном таленту, Анастас је поседовао урођену моћ посматрања и понирања у људе, природу и догађаје. Имао је осећа-ње за односе предмета, за атмосферу и аутентичност. Све те особине биле су драгоцене за његов фотографски рад.

      Сама природа снимања фото-камером наметала је реалистички приступ теми. Па ипак, Анастасове фотографије нису само суве и објективне. Уметник је уносио много свог, одређујући став модела, распоред маса, светлих и тамних површина. По негде чак затрепери и нешто од романтичарске осећајности. To су можда одјеци његовог боравка у Паризу, тадашњој престоници романтизма.

      При томе не треба заборавити његову улогу у европској историји фотографије. Све аустријске историје фотографије и неке немачке бележе његово име и његове резултате. Тај први српски фотограф био је и један од првих у свету који је поседовао чувену Фојгтлендерову портретну камеру, и био је мећу пионирима фотографије, из првог круга бечких фотографа-аматера у том великом културном европском средишту. И као један од одушевљених чланова европске породице првих фотографа учествовао је у првим тренуцима када се откривало и упознавало то чудесно техничко средство, које је у рукама истинског уметника стварало истинска уметничка дела.

      У његовом веома богатом и обимном фотографском завештању постоји известан број конвенционално снимљених фотографија без неког већег учешћа и ангажовања уметникове личности, нарочито у галерији портрета. Има и таквих портрета који су само механичко преношење стварности, на којима је фотограф само објективно забележио спољашни изглед личности на технички коректним снимцима. Али зато су, у далеко већем броју, сачуване фотографије које одају учествовање уметника и у којима се осећа његов однос према предмету или личности и расположење које га надахњује. У том случају фотографија више није пука занатска вештина, већ носи у себи уметнички израз зависно од тога у којој је мери мотив понео уметника. Нормално је међутим, да у једном великом делу има и неуједначености у уметничким остварењима. Зато, међутим, она боља, успела дела, нимало не заостају за његовим ликовним делима рађеним техником цртежа, акварела и литографије, а ни за светским фотографским делима тога времена.

      Снимао је много и неуморно: портрет, групу, предео, архитектуру, градски амбијент, историјске догађаје, жанр-фотографије, мртву природу.

      Своју галерију портрета врло рано је почео снимати, скоро две деценије пре француског фотографа Надара, који је снимио портрете француских књижевника и уметника за свој чувени албум Galeriecon-temporaine (1870). Зато је његово фотографско дело, по својој културно историјској вредности од прворазредног значаја за нас и наше културно наслеђе.

      Његова велика заслуга и изузетан значај за нашу политичку и културну историју су у томе што је фотографским апаратом тако савесно сачувао од заборава галерију безмало свих учесника нашег политичког, државничког, друштвеног, верског и културног живота Србије у XIX веку, што је први фотограф који је камером забележио изглед Београда, вароши и тврђаве, и историјске догађаје који су се у њему одиграли. Фотографије тих многобројних личности и градова Беча, Београда, Крагујевца, Смедерева, имања Обреновићевих Иванке имају ненадмашну вредност као први аутентични документи о стварном изгледу наших људи и градова остварених у новој техници изражавања.

      Иако је Анастас друштвену каријеру претпоставио уметничкој, његово име остаће залисано у нашој културној историји због његових уметничких остварења, а посебно као фотографског летописца Србије и Београда.