АНАСТАС ЈОВАНОВИЋ                први српски фотограф

Живот Личност О фотографији Рад у Бечу Рад у Београду Значај Изложба радова

"Где год је била она, ту је био Рај"- Адам

	Радмила Антић АНАСТАС ЈОВАНОВИЋ - ПРВИ СРПСКИ ФОТОГРАФ	Glasajte-YUtop100

ЖИВОТ И ЛИЧНОСТ АНАСТАСА ЈОВАНОВИЋА

Ж и в о т

      Анастас Јовановић, обдарени уметник и изразити романтичар, први српски литограф и први српски фотограф, жив и радознао дух, васпитаван на изворима европске културе, одани пријатељ династије Обреновића и кнеза Михаила, његов управитељ двора, уметнички свестрана личност, високог друштвеног угледа, далеко је познатији у српској културној историји као сликар и графичар него као фотограф. Оставио је за собом уметничко дело изузетно по вредности, разноврсности и обиму. Временом, његова уметничка заоставштина је брижљиво прикупљена по нашим музејима и проучена.

      0 Анастасу Јовановићу, поред Захарија Орфелина, најзначајнијем графичару у новијој српској графици, писало се и за време његовог живота, а после смрти главна тема проучавања био је његов сликароки и графички рад, као и рад на примењеној уметности, док је његов фотографски рад најчешће само помињан као помоћно средство при изради литографија. Тек ће Бранибор Дебељковић, који се бави проучавањем фотографије у Србији, изричито написати „много значајније место у нашој културној историји одредила му је његова фотографска заоставштина". Тачно, али тако је само делом једне реченице поменута изузетна вредност фотографског дела Анастаса Јовановића. Било је аутора који су пре више десетина година пишући о Анастасу Јовановићу наглашавали велики значај његовог дела и констатовали, да ће се, када се прикупи и проучи његова целокупна заоставштина, моћи сагледати његово место и значај.

       Тек нам је систематско прикупљање његове фотографске заоставштине у музејске фондове и њихово студијско проучавање омогућило да документовано говоримо о делу Анастаса Јовановића, месту, вредности и значају његовог фотографског рада и њега самог као пионира на том пољу код нас.

      У Музеју града Београда; који поседује највећи део уметничке заоставштине Анастаса Јовановића, чува се и збирка оригиналних фотографија, које је снимио сам Анастас. Основу те, данас тако богате збирке (укупно 892 фотографије) изванредно драгоцене по њеној културно-историјској и документарној вредности, чине 35 талботипијска негатива и позитива откупљена 1953. године од Анастасове кћери Катарине Јовановић, која је живела у то време у Швајцарској у Цириху (Поклон Комисије за културне везе са иностранством Музеју града Београда, акт. бр. 544 од 28. Х 1953 године.)

      У том откупу, поред оригиналних фотографија, налазили су се и оригинални Анастасови цртежи, акварели и литографије. Неколико година касније Музеј града Београда отпочиње систематски прикупљати, поред цртежа и литографија, нарочито талботипије и стереоскопске снимке из приватног поседа. Данас слободно можемо рећи, да је, осим неких тридесетак снимака у приватном власништву, све остало или у фонду Анастаса Јовановића у Музеју града Београда или у збиркама других београдских музеја и културних установа. После збирке Музеја града Београда најбогатији су фондови Историјског музеја СР Србије, Војног музеја у Београду, затим Етиографског музеја, Вуковог и Доситејевог и Народног музеја у Београду. У приватном поседу у земљи и иностранству налази се известан број оригиналних Анастасових снимака, и то у Београду, Загребу и Енцерсдорфу (Аустрија). У Аустрији се у поседу др. Пајфуса, унука Деметра Тирке, Анастасовог заштитника и пријатеља за време његових стдија у Бечу, налази архива докумената и фотографија, коју нисам била у могућности још да проучим.

      У музејима су фотографије првенствено прикупљане и посматране као документација о догађајима, личностима, одевању, унутрашњости куће, или изгледу градова, улица, тргова и архитектуре, без обзира на уметничку вредност тих фотографија или вештину и знање њених аутора, док су оне уствари, поред тога што су документи о изгледу света око нас, и прворазредан изворни материјал за проучавање историје фотографије у Београду и Србији, за њен развитак и достигнуте домете

      Анастас Јовановић, као изразита уметничка личност, великог радног елана, с великим друштвеним и политичким угледом, на високом друштвеном положају који је заузимао у Србији, био је често предмет интерсовања, па се доста писало о њему и његовом уметничком раду. Осим кратких обавештења по часописима о њему и објављених његових фотографија, затим његових снимака разних личности или мотива Београда, и чланака о њему објављених још за живота, често је био помињан и у објављеним сећањима својих савременика, познатих политичара или културних радника тадашње Србије. Почев од фотографске изложбе у Београду 1929. године, о њему као фотографу биће све више речи, белешки и чланака у штампи или стручним публикацијама, а нарочито ове последње деценије, што потврђује и прикупљена библиографија о Анастасу Јовановићу.

      Анастас Јовановић се родио 1817. године у месту Враце у Бугарској. Прво основно школско знање добио је у Врацу. Учитељ му је био један Србин из Панчева, Огњановић. Анастасов отац Јован, као и његови стричеви, бавио се трговином. Рођен је у селу Берковици, у близини југословенско-бугарске границе, не зна се тачно када; умро је 1831, године у Врацу. Често је послом путовао у Београд са својим тастом, који је у Београду имао сина, терзибашу кнеза Милоша, па је Анастас слушајући у кући о Београду још као дечак пожелео да види тај град о коме се у његовој породици толико причало. Тако га је отац са непуних девет година повео 1826. године први пут у Београд и поред мајчиног противљења. Једно време је био код ујака у Београду, а затим код неког чиновника из Карађорђевог времена, који се тек био вратио из Русије. У то време, како Анастас помиње, учио је школу код неког учитеља Мише. Године 1831, после очеве смрти, прешла је у Београд и Анастасова мајка Марија с његовом сестром Катарином и братом Михаилом. Анастасова мајка Марија потицала је из најугледније куће у Врацу. Рођена је око 1795. године, а умрла је у 85. години живота 1879. године у Београду. Око 1850. године живела је с Анастасом и кћери Катарином у Бечу, где је Анастас и удао сестру за Николу Хаџи Поповића, високог српског чиновника; сестра је умрла 1894. године. 0 брату Михаилу мало се зна. Око 1842. године био је и он у Бечу; у каснијим писмима брату писао му је да има намеру да оде из Србије. Одржавао је везе с уставобранитељима. Покушао је да добије стипендију за студије у Бечу, али у томе није успео. Како му је у то време умро и ујак, ујна га, против његове воље, да на терзијски занат. Следеће, 1832. године почела је да ради у Београду Државна штампарија, која је била организована тако што су ручне пресе и разна слова купљена у Русији, а словоливци, словоресци матрица и фактори били доведени из Аугсбурга и Беча. Анастас је од почетка заинтересовано пратио шта се ту ради и обилазио је око тек отворене београдске штампарије. Неодољиво га је привлачило све што се тамо збивало, па му је пошло за руком да се исте године запосли у словоливници Државне штампарије. Уз директну помоћ и препоруку Алексе Симића био је примљен у Државну штампарију. Чим је добио прву плату узео је стан за мајку и сестру. Пише да је скромно наместио стан „сасвим по пемачки" па да је међу првима у Београду имао у кући сто и столице. Исто тако први је у свом друштву (20 до 30 особа) почео носити „немачке хаљине. У то време је управник штампарије био Димитрије Исајловић. Године 1834. штампарија се преселила у Крагујевац, па је и Анастас тамо прешао. Ту је кнез Милош наредио 1838. године да се штампа први српски буквар, с тим да за месец дана буде готов, — одштампан. Како није било времена да се наруџбина слова обави у Бечу, по наређењу кнежевом млади Анастас се први пут у животу прихватио резања слова, и то с успехом. Задовољан његовим радом, а пун разумевања за вредне и способне младе људе, кнез Милош га одмах пошаље у Беч да даље учи и усавршава се. Анастас је као један од питомаца кнеза Милоша добио Наставленије (упутство) од шест тачака младим људима које су кнез и српска влада слали у иностранство иа студије. Ту је између осталог писало: да не забораве иа жртве које чини отаџбина да би они учили у страним земљама, да пе примају све туђе обичаје а забораве своју народност, већ да приме само оно што је најбоље, да уче нарочито поједине гране науке које су им потребне за њихову специјализацију (на пример математика). Наставленије је потписао Стефан Стефановић Тенка, попечитељ правосудија и просвешченија 1839. године.

      По кнежевој препоруци Анастас је отишао у Беч Теодору Тирки, чији је син Деметар водио финансијске послове кнеза Михаила. Овај му је био од неоцењиве помоћи при првим корацима у Бечу. Нашао му је стан, уписао га у грчку школу да допуни своје основно образовање, а затим 1838. године у школу цртања при Академији код професора Гзелхофера (Gselhofer).

      То је било време проналаска литографије. Осетљив и пријемчив за све новине, Анастас је одмах отишао литографу Јохану Штадлеру (Johann Stadler), где је учио литографију. Брзо је схватио њен значај и вредност, и тако се већ 1840. године појављују његове прве литографије Доситеја и Мушицког, а затим Вука Караџића.

      Те исте, 1840. године, француски сликар Луј Дагер (Louis Daguerre) усавршио је технику снимања на плоче и послао у Беч две дагеротипије цару Фердинанду на поклон. Оне су биле изложене у Академији Св. Ане, где је Анастас имао прилике да их види. То је био први сусрет и додир Анастаса с фотографијом, тим техничким чудом прве половине XIX века, које га је опчинило и привукло од првог тренутка како је видео снимке „предела с кућицама", како сам Анастас и после толиког низа година с узбуђењем бележи у својој Аутобиографији.

      Њега је веома заинтересовао тај проналазак, и запазио је, с чуђењем, да на друге студенте Академије, нажалост, овај проналазак није оставио утисак нити их је привукао. Убрзо затим бечки професор Јозеф Макс Пецвал (Joseph Max Petzval) пронашао је 1840. године сочиво за фото-апарат. Оптичар Фридрих Вилхелм Петер Фојгтлендер (Friedrich Wilhlm Peter Voigtlander) израдио је то сочиво и уградио га у камеру. Чим је Анастас видео ту камеру изложену, пожелео је одмах да је има. Тако је уз материјалну помоћ свог заштитника и пријатеља Тирке купио Фојгтлендерову камеру бр. З. Како Анастас бележи, фотографска камера с прибором кoштала га јe око 100 форинт. Не без разлога, Анастас с поносом бележи у својој Аутобиографији, „да сам у целом славенском свету ја први који сам почео да се занимам фотографијом". Од тада па до смрти пратио је све проналаске и усавршавања у фотографији и до краја остао одушевљени приврженик своје најдраже преокупације - фотографије.

      Када је кнез Милош дошао у Беч после повлачења с власти, Анастас је тих првих дана стално био с њим зато што је знао језик и познавао средину и прилике. Августа 1842. године Анастас је пратио кнеза Милоша на његовом путу по Чешкој и Немачкој, опет да би му се нашао као помоћ у непознатој средини. Тако се постепено развило велико и дугогодишње пријатељство између Анастаса и породице Обреновић.

      Године 1842. Обреновићи су збачени с престола Србије, и млади кнез Михаило одлази у изгнанство придруживши се своме оцу кнезу Милошу. Када је због династичких промена у Србији, Анастас, као пријатељ и присталица породице Обреновић, остао без стипендије и материјалних средстава за живот, опет му је помогао Деметар Тирка, његов стални заштитник у Бечу, као и Константин Курти.

      Остајући у Бечу и настављајући студије, привржен Обреновићима постао је 1844. године и секретар кнеза Милоша.

      Пошто је изгубио стипендију, требало је обезбедити материјална средства за живот и Анастас, вредан и предузимљив, уз помоћ својих бечких пријатеља, подстакнут потребом да се сам издржава, отворио је нешто касније у свом атељеу и радионицу икона, која је имала велике поруџбине и врло добро разрађен посао.

      По завршетку студија на бечкој сликарској академији 1846. године, Анастас живи веома динамично. То је и време када је отпочео свој велики политичко-просветитељски и уметнички подвиг с покушајем издавања дела Споменици Србски. Та велика идеја, која је дуго била најважнија Анастасова замисао, била је надахнута портретом Доситеја Обрадовића из Галерије сјајни и славни Србаља бакрореза Јосифа Миловука.

      Тих педесетих година Анастас се по први пут оженио у Бечу. Анастас се први пут оженио у Бечу око 1848. године, али није познато како му се звала супруга, као ни други подаци о њој. С њом је имао једног сина Константина-Косту (1849—1923). Најстарији син Анастаса био је познат и цењен архитект. Пројектовао је између осталог зграду Народне банке у Београду и Народно собрање у Софији. Исто тако доста путује. Раније оправдане претпоставке да је Анастас између 1847. и 1849. године посетио Париз потврђене су. Само што је Анастас био у Паризу, судећи по његовим личним белешкама, 1855. године.

      Иако доследан пријатељ породице Обреновић, Анастас је 1846. године покушао да се врати у Србију. Познато је да је 1845. године био у Земуну, вероватно да припреми свој повратак. Сачувано је и писмо Анастасове мајке из 1846. године у облику молбе тадашњем кнезу Србије Александру Карађорђевићу да дозволи прелазак и повратак у Србију њеном сину, који се тренутно налази у Земуну. Ова њена молба није прихваћена и одбијена је с мотивацијом да је Анастас био стално поред кнеза Милоша и да је активно радио против Карађорђевића. Па ипак четири године касније, 1850, по одобрењу кнеза Александра Карађорђевића Анастасу је дозвољен повратак у Србију, и од тада је остао у коректним односима с тадашњим српским властима.

      У више махова Анастас је после тога боравио у Београду, и то 1850, 1852, вероватно и 1855, и 1858. године, и покушавао да добије дозволу за сталан боравак и отварање „приватне књигопечатње и литографије". Дозволу је добио после двадесет година одсуствовања у само предвечерје бурних политичких догађаја у Србији.

      С повратком династије Обреновића у Србију после Светоандрејске скупштине 1858. године, мења се из основа и Анастасов живот. Као одани пријатељ и сарадник Обреновића, по њиховом доласку у Србију он преузима значајне јавне функције, да наименовањем на положај управитеља двора кнеза Михаила 1861. године, достигне највиши степен у својој друштвеној каријери. Извесни аутори погрешно наводе 1858. годину, као годину наименовања Анастаса Јовановића за двороуправитеља кнеза Михаила. У оригиналу наименовања, писаном руком кнеза Михаила с његовим потписом, каже се да кнез, пошто је уверен у приврженост и оданост Анастаса Јовановића династији, поставља овога за управитеља двора. У Београду 8. марта (по старом календару) 1861. године. И тако се догодило да је мали шегрт из Државне штампарије из 1832. године две деценије касније доспео до високог друштвеног и политичког положаја и постао врло цењен уметник и поштовања достојан грађанин тадашње Србије и Београда.

      То раздобље Анастасовог живота било је испуњено великим обавезама и одговорношћу. Као уметник скоро не слика ништа, као графичар скоро сасвим престаје да се занима за литографију, сем ретких изузетака. Не слика и не црта, али своју велику љубав, фотографију, не напушта. Како његова кћи Катарина Јовановић бележи, то му је била стална преокупација и истовремено одмор и опуштање од многобројних обавеза које је доносила дужност управитеља двора.

      После убиства кнеза Михаила 1868. године, дугогодишњи одани пријатељ и повереник кнеза Михаила био је погођен и дубоко потресен трагичиом смрћу још младога кнеза изузетне културе и племенитости духа. Повукао се с положаја управитеља двора иако је био замољен да остане уз малолетног кнеза Милана. Од тада је живео повучено у својој кући, бавећи се разним пројектима који су га и раније привлачили, пратећи литературу, домаћа и светска политичка збивања и често одлазећи у Беч. Његов радознао дух није га напуштао ни у позним годинама. Наставио је да прати развитак фотографије, интересовао се за открића у подручју електрицитета и другим наукама (Поставио је сам себи први кућни телефон у Београду. Бавио се усавршавањем микрофона). Дружио се и неговао пријатељства с већим бројем људи, пре свега и најрадије с Мирком Стојановићем, вицегувернером Народне банке и адвокатом, с којим је имао једну неисцрпну заједничку тему - фотографију. Он је Марка Стојановића и увео у чаробни свет фотографије. Пријатељевао је и с књижевницима Миланом Милићевићем, Милованом Глишићем, уметницима Стевом Тодоровићем, Ђоком Јовановићем, Стеваном Мокрањцем и др. Повремено је учествовао у неким манифестацијама у политичком и друштвеном животу.

      По мишљењу др Павла Васића, после Каницове оцене у његовој књизи "Србија" о значају Анастасових графика и посебно "Споменика Србских", није се о Анастасу као уметнику ништа објављивало све до његове смрти, „зато што је као дворски човек престао да се бави уметничким радом".

      Па ипак, и ондашња штампа бавила се личношћу и радом овог уметника, и у време када је био угледан грађанин.

      Међутим, фонд Анастасових фотографија снимљених у времену од његовог повратка у Србију, односно од 1859. године па до 1868. године, године његовог повлачења из јавног живота, то ипак демантује. Он се за то време бавио фотографијом, и то снимајући свој круг пријатеља и познаника, као и савремени Београд и неке делове Србије.

      После Анастасовог повлачења из јавног живота, и поред његових белешки у Аутобиографији и објављених сећања његових најближих - кћи Катарина Јовановић - да се до смрти бавио фотографијом, интересовао и пратио њен развитак у свету - до сада нажалост нису пронађена његова фотографска дела настала после 1870. године. Надајмо се да ће се ипак једног дана, и овај, нама данас непознати део његове заоставштине, ипак открити.

      Често је одлазио у Беч, нарочито касније, и тамо одржавао и неговао везе с познатим научницима и фотографима и 1877. године постао редован члан бечког Фотографског друштва.

      После смрти прве жене у Бечу, оженио се 1868. године у Београду Аустријанком Маријом Штенц с којом је имао двоје деце, сина Јована и кћи Катарину. Син Јован био је дипломирани хемичар. Већи део живота провео је у иностранству, најдуже у Швајцарској. 0 њему нема ближих података. Кћи Катарина (1869—1954) била је веома културна жена, књижевник, изврсни познавалац немачког језика и преводилац. Написала је дело "0 животу и раду Анастаса Јовановића", и преводила на немачки језик нашу поезију. Жена му је умрла релативно млада 1881. године. Он је њу надживео. Умро је у освит XX века 1. новембра, по старом календару, 1899. године у својој кући у Косовској улици бр. 25 у Београду, окружен својом децом. Његова кћи Катарина забележила је његове речи кратко време пред смрт: „Штета, штета! Све је било толико интересантно, све ме је толико интересовало, а сада је све прошло".