АНАСТАС ЈОВАНОВИЋ                први српски фотограф

Живот Личност О фотографији Рад у Бечу Рад у Београду Значај Изложба радова

"Где год је била она, ту је био Рај"- Адам

		Glasajte-YUtop100

0   Ф О Т О Г Р А Ф И Ј И

      У првим деценијама XIX века остварила се вековна људска жеља да се сам живот - људи, догађаји и природа - ухвати и забележи за вечност. Слика као феномен човековог изражавања стварности настала је још у далеко праскозорје људске цивилизације.

      Фотографија, тај „одраз стварности", заокупљала је људски дух вековима, још од времена покушаја да се користи „camera obscura" у XVI веку, (У преводу - мрачна соба - представља замрачену просторију с малим отвором на зиду кроз који се под јаком дневном светлошћу пројектује обрнута слика спољњег призора на супротном зиду. Овај принцип "camera obscura" користили су и многи чувени сликари, међу њима Вермер (Vermeer) и Каналето (Canaletto), Рејнолдс (Reynolds), Ђорђо ди Ђенова (Giorgio Di Genova)) па преко експеримената енглеских природњака - аматера Томаса Веџвуда (Thomos Wedgwood),(био је први који је указао на могућности фотографије) сина чувеног керамичара Џосијаха Веџвуда (Josiah Wedgwood), крајем XVIII века, до прве успешно снимљене фотографије на свету 1826. године. Ту прву фотографију на свету направили су Жозеф Нисефор (Joseph Nicephore) и Клод Ниепс (Claude Niepce) са прозора Нијепсове радне собе. Н. Ниепс је направио овај снимак на плочи од легуре калаја и олова превученој слојем битумена (из Јудеје) раствореном у лавандином уљу, први с професионалним фотоапаратом који је израдио париски оптичар Шарл Шевалије (Charles Chevalier) и експонирао 8 часова. Три године касније склопио је Нијепс уговор са Луј Жак Манде Дагером (Louis Jacques Mande Daguerre), позоришним сценографом и проналазачем диораме. Он је експериментисао и даље после Ниепсове смрти, како би смањио време експонирања са осам часова на двадесет до тридесет минута. То му је пошло за руком 1837. године, када је открио раствор соли као фиксир за слику. Он је тај поступак назвао по свом презимену дагеротипија. На посребреној бакарној плочи обрађеној сребро-јодидом после одређеног хемијског поступка добијана је слика - позитив, која је имала глатку површину и била изванредно прецизна у детаљима, али с ограниченом скалом могућности и јаким рефлексима по површини. Дагеротипија још увек није фотографија. Она је уникатна. То је била једна једниа слика - снимак - на металној плочи премазаној емулзијом, без могућности репродуковања. Дагеротипије су смештене у мале кутије са стакленим поклопцем, да би се сачувале од оштећења и дејства ваздуха

      Француска влада откупила је од Дагера тај проналазак и 1839. године објавила га на састанку Academies des Sciences et des Beaux Arts и Institut de France, с жељом да га човечанство прихвати, размишља о њему и даље усавршава. По објављивању Дагеровог открића појавили су се и други проналазачи тврдећи да су и они успели да створе слику помоћу светлости. Прве дагеротипије савременици су називали „минијатурама цртаним сунцем". Фотографија је скоро истовремено била пронађена у Француској и Енглеској. Време за откриће фотографије очигледно је било стигло.

      Проналазак фотографије био је прихваћен с бурним одушевљењем једног дела културне јавности света. Тако је Пол Деларош (Paul Delaroche) узвикнуо „од данас сликарство је мртво". Одједном се појавио један нов начин и поступак који је претио да угрози дотадашњу привилегију уметника да они једини представљају реалистички виђени свет, људе и предмете. Међу сликарима минијатуристима и граверима није било одушевљених, већ пре збуњених и забринутих за даљи рад и опстанак. Златно доба сликарства минијатура било је прошло. Фотографија је имала огромне предности пред минијатурама. То епохално откриће имало је сву привлачност новине и снагу непосредно ухваћеног живота. Сликар Доминик Енгр (Dominique Ingres) био је међу онима који су се дивили изванредним портретним фотографијама због несхватљиве тачности, недостижне чежње сликара.

      Било је у то доба доста људи који су одмах схватили праву вредност и значај фотографије. Нарочито је таквих било међу сликарима. Није нимало случајно што су се баш сликари међу првима почели занимати за фотографију и бавити се њом. Многи сликари XIX века постали су фотографи, а и данас је чест случај да међу најпознатијим професионалцима у фотографији има оних који су пре тога студирали сликарство. У Француској су познати сликари Доминик Енгр, Ежен Делакроа (Eugene Delacroix), књижевници Емил Зола (Emile Zola), Виктор Иго (Victor Hugo) били одушевљени и изврсни фотографи. А у Немачкој први дагеротиписти били сликари Шал (Ј.С. Schall), Јулијус Штиба (Julius Stiba), Херман Биов (Herman Biow), Штелцнер (С.Р. Stelzner). Додајмо да се у то време у Енглеској између осталих сликар предела Дејвид Октавијус Хил (David Octavius Hill), бавио фотографијом. Фотографија је као уметност добила у XIX веку убедљиву потврду фотографским остварењима једног француског сликара Гаспара Феликса Турнашона (Gaspard Felix Tournachor), познатијег под псеудонимом Надар. Назвали су га „Тицијаном фотографије" због серије изванредних портрета савременика. За њега је написано „Надар уздиже фотографију до висине уметности".

      У то време још један заљубљеник фотографије - „божанске уметности" - Џулија Маргарет Камерон (Julia Margaret Cameron) снима изузетне и оригиналне по концепцији фотографије славних људи свога времена. Она је аутор портрета сер Џона Хершела (sir John Herschel), по мишљењу историчара фотографије једног од најбољих портрета икада снимљених.

      И у нашим крајевима први фотографи били су из сликарских круговима. И Анастасово дело то потврћује.

      Убрзо се показало да је свет одушевљен сликањем дагеротипијом, касније талботипијом, амбротипијом, већ према променама и току усавршавања фотографије и да је то врло тражен па самим тим и уносан посао. Исто тако, свесни да се минијатуре још увек траже, фотографи колоришу дагеротипије, а затим талботипије. Године 1841. Ричард Берд (Richard Beard) у Енглеској откупио је патентна права од Дагера да може у Енглеској и њеним колонијама израђивати дагеротипије. Одмах је почео и да их боји. Примамљивост минијатура и још увек велико интересовање за њих подстакло је фотографе да боје дагеротипије, а то је нешто касније као што смо навели, довело и до сликања акварелом или темпером преко бледо изазваног позитива фотографије.

      Вилијем Хенри Фокс Талбот (William Henry Рох Talbot), енглески земљопоседник и научник, чим је чуо за Дагерово откриће, одмах је поднео Краљевском друштву у Лондону 1839. године свој извештај „Приказ уметности фотогеничког цртања или процеса којим се објекти у природи могу оцртати без помоћи уметникове oловке". Своје експерименте започео је правећи контакт-копије биљака, чипке и пера на хартији превученој сребро-нитратом и сребро-хлоридом фиксираној амонијаком или некад колодијум-јодидом. Проналазак је одмах патентирао и парничио се око свог ауторства, за разлику од других проналазача у фотографији, који су несебично предавали јавности своја открића. Радио је негативе на хартији. Најстарији сачувани негатив на хартiји је из 1835. године и представља прозор библиотеке у његовој кући у Лекок Абеју (Lacock Abbey). Усавршавајући ово своје откриће, био је у стању да 1840. године добије постојане слике много краћим експонирањем употребљавајући гало-нитрат сребра и користећи ранија открића других проналазача. Талбот је одмах 1841. године патентирао свој проналазак под називом калотипија, доцније познат као талботипија. И негатив и позитив били су рађени на хартији. Талботов поступак је имао исто време трајања као и Дагеров, с хемијским убрзањем, и пружао је могућност неограниченог броја копија, што је и главни принцип модерне фотографије. Талботипије су имале топао пурпурно смеђ или окер тон сепије.

      Овде треба забележити да је сер Џон Хершел, велики енглески астроном и један од великих проналазача у фотографији, пошто је чуо за Дагерово откриће, и сам одлучио да независно реши проблем фотографије. У том раду на усавршавању фотографије постигао је врло много, и све историје фотографије помињу га по његовој заслузи за стварање првих термина. Он је први забележио глагол „фотографисати" и придев "фотографски", само неколико недеља пре немачког астронома Медлера (Madler). Његови су изрази „позитив" и „негатив". Занимљиво је поменути да је Хершел 1853. године предвидео микрофилмовање докумената и значајних дела, као и њихово повећање да би се могли читати. На ово остварење човечанство је чекало следећих осамдесетпет година.

      „Оловка природе" (»The pencil of Nature«, London 1844.) Фокса Талбота je прва књига на свету о фотографији. Ту је, између осталог, Талбот забележио да су то илустрације добијене само деловањем светлости: „то су праве сунчане слике а не како неки замишљају гравире као њихове имитације".

      После Талботовог проналаска убрзано се експериментише и усавршава сам процес фотографије. Неколико година касније, тачније 1848. године Абел Ниепс де сен Виктор (Abel Niepse de Saint-Victor) проналази нов поступак у фотографији такозвани албуминпроцес. За њим Фредерик Скот Арчер (Frederick Scott Archer), један од највећих новатора у фотографији, проналази 1851. године колодијум процес, на чијем поступку негатив-позитив почива цела модерна фотографија. У овом поступку коришћена је стаклена плоча преко које је сипан колодијум с калијум-јодидом. Плоча је одмах потапана у раствор сребро-нитрата. Плоча се морала одмах користити за експонирање пошто је са сушењем губила осетљивост. У почетку поступак је изискивао велику опрему и био је компликован; касније је усавршен. Осетљивост је била далеко већа, па је експонирање сведено на 10 секунди до 1,5 минут.

      Непуну годину дана пре фотографија посетница 1853. године појавила се стереоскопска камера као резултат давнашње човекове жеље да ухвати и дочара порет и дубину - тродимензионалност посматране природе, људи и ствари. Стереоскопска камера је проналазак сер Дејвида Брустера (sir David Brewster). Пронашао је 1848, а од 1853. године је у употреби. У почетку коришћена је камера с једним сочивом, па је прво снимана прва слика на једној половини плоче, а онда би се снимала друга на другој половини. Убрзо је конструисана бинокуларна камера (с два сочива), која је могла да снима одмах две слике истог мотива. Коришћена је за снимање покрета у природи. Давала је невероватно рељефне мотиве и велику дубину. Гледање фотографије на стереоскопу убрзо по проналаску постаје врло привлачна и популарна забава скоро петнаест година.

      Тих шездесетих година прошлога века, фотографија престаје да буде привилегија и постаје свима приступачна. Политичке и економске прилике у већини европоких земаља, као и пораст градова и јачање грађанског друштва створили су повољне услове за масовно отварање фотографских атељеа.

      Нарочито је помогла процвату фотографских атељеа у прошлом веку идеја Андре Адолфа Диздерија (Andre Adolphe Disderi), познатог париског фотографа, који је крајем 1854. године успео да на једној плочи негатива добије 8 фотографија. Тај метод био је неупоредиво јефтинији и једноставнији за израду пошто због малог формата фотографија (8,5 х 5,5 cm.) није било потребно ретуширање. Као спретан пословни човек он је овај свој проналазак одмах патентирао. Од тих посетница - cartes de visite - више није било далеко до албума с фотографијама познатих личности или породице. Касније, од 1866. године, кабинет формат (15 х 10 cm) постаје и остаје популаран формат у фотографији све до првог светског рата. Тада почиње и фотографисање портрета, целе фигуре, или попрсја, појединаца или целих породица, и те се фотографије посетнице с посветом поклањају пријатељима и рођацима. И данас нас узбуђују сачувани стари породични албуми с читавим малим галеријама ликова. Било их је од скромних до веома луксузно и уметнички опремљених.

      Чим је човечанство овладало новим проналаском - фотографијом, та се техника одмах почела користити на разне начине. Фотографије су рађене на разноврсном материјалу као подлози - металу, папиру, платну, лиму, стаклу, порцулану, и то у разним техникама.

      Иако XIX век све до краја није располагао великим техничким могућностима, ипак су фотографи у прошлом веку створили ненадмашне фотографије, које и данас плене снагом уметничког израза. Од дана проналаска фотографије и њеног објављивања сам процес усавршавања траје непрекидно.

      У време открића фотографије - „цртања светлошћу" - скоро поразно је деловало сазнање да је око камере хладан и објективан посматрач који немилосрдно бележи све лепоте, ружноће и неправилности света и да даје ,,стварну слику живота" око нас.

      Од првих мукотрпних фотографија, које су се снимале сатима, па затим десетинама минута, људски ум је све брже усавршавао освојену технику снимања. Тако је камера, од првих објективно забележених изгледа природе, људи, ствари и догађаја, постала изражајно средство ствараоцима фотографима, који су објективом камере давали своје виђење живота, природе и догађаја.

      Фотографија припада групи визуелних уметности, као сликарство, вајарство, графика, архитектура и филм.

      Она је одређен уметнички израз који има своја изражајна средства и која се оцењује исто као и ликовна дела слике п графике. Од механичке „безличне слике", која је само „одраз стварности", фотографија може, ако је носи снажан уметнички израз и искрен доживљај, да се вине до истинског уметничког остварења равна другим ликовним уметностима. Распон у оствареној вредности фотографије креће се од фотографије која само као хладан објективан хроничар бележи изгледе предмета, људи, простора или догађаја до дела ствараоца, који с камером у руци даје своје виђење света и доживљај одређеног тренутка, догађаја, људи, стања или изгледа ствари и природе. Данас су за разлику од пре стотину година средства и могућности у фотографији скоро неограничена.

      Данас се фотографија третира као слика само изражена другом техником. Она садржи елементе слике и графике - композицију, појам о пропорцији, светло - тамно, ритам, односе линија и површина, светлости и сенке, а касније и боје. Извесне фотографије и те како одражавају богатство маште или осећајност свога ствараоца. Око камере тако постаје око фотографа. Он се поистовећује с камером, и ако је понет искреним доживљајем, он ствара уметничко дело. И тако фотографска камера у XX веку постаје само техничко средство у чијем друштву човек креће у истраживања и изненађујућа открића.

      Критичари данас пишу о фотографији и баве се њом као једном од грана ликовних уметности. Тако се и служе методом анализе и доносе судове као када оцењују ликовна дела.

      Четрдесетих година XIX века, у првим данима фотографије, њене могућности као посебног уметничког израза биле су скоро непознате. Ипак је у XIX веку узајамно стилско прожимање фотографије и сликарских дела било очигледно.

      У доба романтизма 1840-1860. године динамични и живописни призори с Истока и из Северне Африке са неуобичајеном атмосфером, људима и одећом били су заједнички и сликарима и фотографима, који су снимали у истом духу као сликари романтичари. На пример код француских сликара и фотографа постоји заједничко интересовање за источњочке теме (сликари Жерико, Делакроа). Може се прихватити да је фотографија неке мотиве преузела од сликарства и вајарства, а сликарство и вајарство из самог живота. Савремене фотографије су биле обележене цртом романтичарске живописности. Фотографи нису само преносили стварност у својим фотографијама, већ су давали праве поетске доживљаје. Довољно је бацити поглед на називе неких фотографских студија око 1860. године: Свитање, Залазак сунца (1855), П и к н и к (1882) итд., па да се изведе закључак да су и онда фотографи поједине мотиве стваралачки обрађивали и касније им давали називе као да су у питању уметничке слике. И фотографи су остваривали исте мотиве које и сликари. Тако су настајали фотографски портрети, предели, архитек-тура, екстеријери, градови, мртве природе, догађаји (углавном репортер-ског карактера, а касније и с амбицијама документариста). Нимало није чудно што су фотографије предела изврсно радили Енглези, вероватно под утицајем сјајних енглеских пејзажиста око 1850. године (Тернер и др.).

      У следећој стилској фази, епохи реализма, ликовне уметности са своје стране примају снажан утицај фотографског реализма. Овога пута су сликари реалисти били ти који су главне одлике фотографије - оштрину, моћ материјализације и бележење детаља - користили за што већу тачност при остварењу реалистичких ликовних дела.

      Исто тако је фото-камера у великој мери заменила мучан припремни рад на цртању скица и студија за већа ликовна остварења. И ту је она надмоћна када треба ухватити и забележити стварни изглед пред-мета, људи, средине. Она непогрешиво региструје све податке пошто није у могућности да врши одбир. Познато је да су се фотографијом бавили многи велики мајстори европског сликарства а међу њима и наши (Ђорђе Крстић, Стева Тодоровић, Паја Јовановић, Урош Предић и др.). Наши познати сликари реалисти бавили су се фотографијом и користили фотографију у свом раду уместо скица или студија за предео, портрег или студије за историјске композиције, Музеј града Београда, Фондови Паје Јовановића, Ђорђа Крстића, Стеве Тодоровића.

      Сигурно је да је фотографија у сваком времену носила обележја своје епохе. Нешто од свега тога што је одмах од почетка фотографија била и постала за човечанство изражава делимично четрдесетак година по њеном проналажењу, 1880. године Кодакова реклама: ,,збирка ових слика може се направити тако да даје историју живота у сликама, онако како је живео власник, историју која ће постајати драгоценија са сваким даном који прође". Слободно смемо рећи да је и данас то мото већине оних који снимају.

      Почетком XX века сликарство је опет снажно утицало на фотографију за разлику од обрнутог процеса утицаја фотографије на сликарство у доба реализма. Живећи и развијајући се упоредо са сликарством, фотографија је нарочито тридесетих година XX века добила пун замах и истински снажне стваралачке оригиналне личности. Она реагује на савремена стремљења. Тако се осећају утицаји социјалних момената и тема, па и постепено занемаривање предмета и нестајање предметности, све до стварања нових облика апстрактне фотографије или субјективне фотографије, где фотограф наглашеним одбиром и компоновањем даје фотографији лични израз. Повезаност и узајамна прожимања фотографије и ликовне уметности добијају седамдесетих година нашега века у узвику Ендија Ворхола (Endy Warhol) - „хтео бих да будем фотографски апарат'' - посебно значење. Али у начину на који сликари хиперреалисти користе фото-апарат и онога што Ворхол жели има разлике. Хиперреалисти прихватају потпуну зависност од фотографије, и то свет у статичности, непомичности, док Ворхол користи могућности фото-апарата за своје идеје, интервенције, како у поступку, тако и у примени боје.

      Вредност фотографије је у распореду ликовних елемената на њој. На добро компонованој фотографији, добро спроведени односи светлости и сенке, односи облика, линија и ритам површина изазивају код посматрача визуелна узбуђења, и тада добра фотографија постаје уметничко дело.

      Домети фотографије крећу се од доње границе, на којој се налазе занатске фотографије из фотографских атељеа, комерцијализоване слике стварности механички пренете кроз објектив камере, без истинског живота, уметничке радозналости и искре, па до оних на горњој граници вредности, где техником фотографије фотограф исказује своја уметничка интересовања и тражења.

      Овде треба истаћи да су већ од првих деценија фото-аматери играли врло значајну улогу. Они су, поред професионалаца, покаткад, својим снимцима избијали у саме врхове уметнички вредних ликовних остварења у фотографији.