АНАСТАС ЈОВАНОВИЋ                први српски фотограф

Живот Личност О фотографији Рад у Бечу Рад у Београду Значај Изложба радова

"Где год је била она, ту је био Рај"- Адам

		Glasajte-YUtop100

ЖИВОТ И ЛИЧНОСТ АНАСТАСА ЈОВАНОВИЋА

Л и ч н о с т

      Дошавши у Беч, Анастас Јовановић, талентован и заинтересован за све ново у сликарству, учио је вредно и страсно откривајући и упознајући тајне уметности и науке. Лако и брзо прерастао је младог провинцијалца који је дошао у Беч да учи, заврши школовање и врати се у своју средину. Имао је срећу да се формира у значајном културном средишту, где је бујао снажан уметнички живот и да учи код великих имена бечког сликарства, који су у то време водили бечку Академију ликовних уметности. Као ђаку Карла Гзелхофера (Carl Gselhofer), Леополда Купелвизера (Leopold Kupelwieser), Карла Рала (Carl Rahl), Јозефа Месмера (Joseph Mosmmer) и Томаса Ендера (Thomas Ender) пружала му се изванредна прилика да много научи од сликарског заната и слушајући их стекне општу културу. Анастас је то искористно и развио се у културну и добро обавештену личност широких видика.

      У међувремену, Анастас неуморно ради, учи и ствара у Бечу. Хоризонт његовог интересовања је врло широк. Још као млад студент око 1840-1841. године, живог и радозналог духа, интересовао се за филозофију, књижевност, грађевинарство, природне науке. Посећивао је предавања из разних области и био редован посетилац библиотека. То је период изузетног интензивног и разноврсног Анастасовог рада у Бечу. Поред изванредно богатог сликарског рада - цртежи, акварели, литографије - и највећи део Анастасовог фотографског рада пада баш у раздобље његовог живота у Бечу.

      Сасвим је разумљиво што је Анастас, чији је радознали дух, ревносно пратио све новине у области ликовних уметности, чим је дознао за нову технику литографије, одмах одлучио да је упозна и научи. Тако се, како је поменуто, 1840. године нашао код бечког фотографа и литографа Штадлера решен да савлада ову нову вештину која је пружала огромне могућности уметницима да на изванредан начин умножавају своја дела. Без сумње да је Анастасов активан додир с фотографијом био баш те 1840. године у атељеу Штадлера, код кога је учећи литографију добно и прве поуке о фотографији и вршио прве огледе.

      Прва литографија коју је Анастас направио 1840. годипе била је литографија портрета Доситеја Обрадовића. Последње литографије са својим потписом издао је 1869. године. За то време је, захваљујући свом великом таленту, владању техником и сигурној руци, радећи композиције и портрете испунио многе странице наше националне прошлости. Може се рећи да је насликао читаву галерију ликова безмало свих познатих угледних личности савременог политнчког, војног, економског, религиозног и културног живота Срба, као и личности из даље националне историје. Анастас је радио литографије савременика према својим цртежима, фотографијама или портретима својих сарадника. Имао је више сарадника. Један од најближих, бечки сликар портретист Јохан Бес (Johann Boss), портретисао је и Анастаса Јовановића.

      Он је још 1845. године замислио "Споменике Србске". Дуги низ година био је скоро опседнут идејом да изда Споменике Србске, иако је већ имао за собом већи број литографија појединачних значајних личности. Његово „Изјашњеније" из 1850. године је истовремено и његов идејни и уметнички програм за ово монументално дело, које је тек тада почео и издавати.58 До 1852. године издао је четири мапе литографија с жељом да популарише националну прошлост и личности из наше даље и ближе прошлости и савременог живота. То је требало да буде серија литографија историјских догађаја и портрета личности из српске историје. Поред политичке, то дело је имало и изванредну културну и националну улогу. Литографије портрета су добрим делом рађене по фотографијама личности, Анастасових савременика, које је сам Анастас снимао. Отуда толика објективност и прецизносг у неким његовим литографијама и њихов реализам.

      Поред тога, Анастас је сарађивао с Иваном Кукуљевићем Сакцинским, за чији је Slovnik umjetnikah Jugoslavenskih израдио литографије портрета југословенских уметника Андрије Медулића, Јулија Кловића, Димитрија Аврамовића и Трифуна Кокољића.

      Поред тог богатог опуса литографоких дела Анастас је оставио и велики број цртежа и акварела историјоких догађаја, портрета и студија, који неоспорно потврђују већ раније изречен суд о вредности и обиму заоставштине овог врсног уметника. Његови цртежи крећу се од лапидарних скица - подсетника, какве сваки уметник има у свом фонду, па до виртуизно остварених комплетних уметничких дела. Један од таквих је и портрет Његоша из 1847. године, до сада најбољи цртеж црногорског владике, мислиоца и песника. Исто тако и композиције с темом из националне историје: Карађорђе у боју, Бој на Мишару, Кнез Милош у боју, Паљење ханова код Сибнице, сведоче о његовом мајсторству, које је дошло до пуног и аутентичног уметничког израза у неколико врхунских Анастасових акварела, међу које спадају: Београд око 1860, Смрт Васе Чарапића на Стамбол-капији, Карађорђе у боју и Кнез Милош у боју. Нарочито акварел Београда, редак ликовни документ о Београду тога времена осваја изврсном композицијом, са смелим односима, где две трећине слике носи олујно драматично небо. Цео акварел, спроведен у бисерносивим тоновима, лак је, прозрачан, сугестиван и пун узбудљиве атмосфере.

      И његове историјске композиције су дела зрелог уметника, мајстора сигурне руке и замисли. Од историјских хомпозиција Смрт Васе Чарапића је можда најзрелије Анастасово остварење, јасно изражене идеје у композицији, сигурно цртано и исто тако сликано с уверљиво дочараном живошћу, динамиком, и драматичношћу битке и изненадне смрти војсковође.

      Као што смо раније напоменули, распон његових уметничких интересовања је био врло велики. Кретао се од скица, студија, цртежа и акварела с темом из националне историје и портрета, преко литографија и предмета примењене уметности до фотографије, која ће у овом раду бити главна тема нашег интересовања.

      Познато је да је Анастас у свет уметности закорачио баш радећи слова азбуке за српски буквар и режући печате. Његов радознали и предузимљиви дух огледао се и на илустрацији српске књиге, на нацртима за дипломе и одликовања. Његове композиције доспевале су као зидне слике на металној плочи на зидне часовнике, у то време веома „у моди" и тражене, „сат-слике". Као што су показале касније студије и једна посебна изложба, Анастас је израдио већи број успелих нацрта за предмете свакодневне употребе, врло коректно и у стилу свога времена. То су били цртежи за самоваре, чајнике, свећњаке, шећернице, комаде намештаја и др. Исто тако је у већ поменутој својој радионици радио предмете за потребе православних цркава у Аустрији и Србији, и то иконе, црквене утвари - путире, рипиде и др. Разумљиво је да су сви ти нацрти или реализовани предмети створени под непосредним утицајем одређених стилских фаза бечког занатства, тако богатог традицијом и вештим мајсторима, као логичан наставак културног утицаја Беча на уметника који је ту живео и формирао се пуних двадесет година.