 |
АНАСТАС ЈОВАНОВИЋ први српски фотограф |
| Живот | Личност | О фотографији | Рад у Бечу | Рад у Београду | Значај | Изложба радова |
|
|||||||||
|
|||||||||
| "Где год је била она, ту је био Рај"- Адам | |||||||||
 |
 Glasajte-YUtop100 |
|
ФОТОГРАФСКИ РАД АНАСТАСА ЈОВАНОВИЋА
Б Е О Г Р А ДАнастасов долазак у Београд 1859. године и високи друштвени положај који је у Србији заузимао по повратку нису га спречили да се и даље бави фотографијом. Међутим, сада, само у ретким слободним часовима и тренуцима одмора.
У тим годинама испуњеним многим дужностима и обавезама управитеља двора српскога кнеза умео је да нађе времена за тренутке предаха када ће фотографисати пријатеље, рођаке, Београд и његову тврђаву и панораму, његове реке, околину, која је постепено постајала део Београда, Смедерево и његову околину, Крагујевац - прву престоницу кнеза Милоша - са живописним Шареним конаком или Милошевим дворцем, арсенал оружја и српску војску. Сви ти Анастасови снимци имају атмосферу. Они одају сигурно око фотографа који стоји иза камере, било да бележи достојанствене ликове остарелих трибуна или државника и политичара или пак пријатеља у необавезном ћаскању у његовој кући, било да снима панорамске снимке Београда и тврђаве, Смедерева или Крагујевца. Сви су они за нас драгоцени. Већина има вредност униката, јер су то први снимци неких српских градова, делова Србије или историјских догађаја и манифестација значајних за српску историју.
У Анастасовом београдском периоду за разлику од бечког, портретне фотографије нису тако многобројне у односу на фотографије у слободном простору. Рекло би се да су у обрнутој сразмери. Далеко је мањи број личности снимљених у атељеу чешће су то појединци или групе у башти двора, на тврђави или пред неком зградом.
Анастас ће и у Београду наставити да ради портрете у талботипијској техници, поред албумин-фотографија, којих у овом периоду има све више.
Београд је имао прилике, убрзо по великом открићу фотографије, да у својој средини види и прве фотографе. Већ 1844. године грађани Београда, њихове супруге и деца могли оу се овековечити и „зраком портретисати". Први фотографи у Београду су странци који преко Србских новина оглашавају и нуде своје услуге.
Јосиф Капилери објављује Београђанима да „има машину за дагеротипирање лица на платни од метала" и да ради у „Дунавовићевој кафани" на Варош-Капији.
Три године касније Јосиф Калајн оглашава да ради портрете на стаклу и обучава заинтересоване грађане у дагеротипији. Исто тако и Адолф Дајч у „Србским новинама" 1849. године објављује да ради дагеротипијске портрете и групе. И он нуди да подучава у изради дагеротипије.
Странци нису само првих година по открићу фотографије стизали у Београд са својим фото-апаратима и услугама. „Художник" Некем из Беча сместио се 1856. године у здању „Код јелена", и ту је фотографисао.
Догађало се да су познати бечки фотографи долазили у Београд да фотографишу кнеза Михаила, па су том приликом оглашавали да раде у неком од београдских фото-атељеа за грађанство. Тако рецимо др Хајд (Heid), бечки фотограф, оглашава да прима у атељеу А.Н.Стојановића, и фотографише по цени од 8 форинти за 12 портрета.
Београд је убрзо добио све већи број сталних фотографских атељеа. Анастас Н. Стојановић "књажевско дворски фотограф", Флоријаи Гантенбајн, Ђока Краљевачки, Ф.Регецки, В.Даниловић, Д.Крстовић, Р.Ф.Јех, Панта Христић, Петар и Милан Јовановић су само најпознатија имена фотографа друге половине XIX века у Београду. Ово изузетно привлачно откриће одмах је освојило велики број аматера у целом свету, па и код нас. Један од најбољих наших фото-аматера у XIX веку, лични пријатељ Анастаса Јовановића и његов ученик у том магичном послу, био је изванредно талентовани и сензибилни Марко Стојановић, београдски адвокат и вицегувернер Народне банке.
Иако је Београд имао своје заљубљенике у фотографију, све до почетка XX века није у њему одржана ниједна фотографска изложба. Прва изложба такве врсте одржана је у Београду на иницијативу фото-аматера. Анастас Јовановић је, на жалост, није дочекао. Умро је две године пре тога. Изложба је отворена 1901. године и на њој је било изложено око 1000 фотографија. Заиста импресиван број. Изложбу је отворио Михаило Валтровић, професор Велике школе. Међу излагачима су била многа позната имена нашег научног и културног живота: др Чедомир Мијатовић, Војислав Суботић, Бранислав Нушић и др. Преовлађивали су предели, портрети, жанр сцене и ратни призори из српско-турског рата 1878. године.
Друга изложба фотографије у Београду одржана је тек 1929. године, пошто је Београд пре тога добио Београдски фото-клуб. За нас је та изложба посебно значајна јер су на њој први пут изложени оригинални Анастасови снимци. Аутор чланка у Политици тачно је осетио и оценио културну и историјску вредност Анастасових изложених фотографија, сматрајући да су од огромног значаја за "реконструкцију наше прошлости", и да је то "веран и истинит документ животнији и непосреднији од неприродних сликарских реконструкција". По њему, њихова вредност се тада још није могла проценити.
Очигледно да су те изложене Анастасове талботипије изазвале велико узбуђење у културној јавности и подстакле и друге ауторе да о њима пишу, само што их сви аутори чланака погрешно називају дагеротипијама. Вероватно је то код шире публике био уобичајени израз за старе фотографије, јер је било мало правих зналаца којима су биле познате различите технике фотографије.
Портрет
Од портрета снимљених у Београду има сачуваних фотографија устаничког војсковође Узун Мирка и совјетника Миљка Трифуновића. Те фотографије ни мало не заостају за снимцима Вука Караџића или Томе Вучића по дочараној снази личности, која убедљиво зрачи из фотографисаног модела. У тој групи је и Анастасова мајка већ изборана старица, тихог, замишљеног и смиреног лика. Затим, остарели Љуба Ненадовић, па министри кнеза Михаила, способни интелектуалци Филип Христић, затим Коста Цукић, Ђорђе Ценић, Младен Жујовић и групне фотографије кнежевих ађутаната, људи из свите и младих официра.
У Анастасовој заоставштини постоји једна посебна група дечијих фотографија. То су већином деца познатих личности, Анастасових пријатеља и познаника Филипа Христића, Јована Мариновића, затим мала Клеопатра Карађорђевић, кћи кнеза Александра, и Анастасова деца. Она или озбиљно позирају седећи на наслоњачама у атељеу или пак зачуђено гледају испред себе на за нас невидљиви призор фотографа и његове дрвене кутије, око које он нешто необично ради. Свима је, међутим, заједничка љупкост и безазленост. У природне и спонтане снимке спадају баш фотографије Анастасовог сина и Христићеве деце. Дечијем природном понашању вероватно је допринело то што им је фотограф био близак и познат.
У свом изванредном обимном фотографском делу Анастас се бавио и жанр фотографијом. Слободно можемо рећи да није било врсте фотографског мотива уобичајеног за то време фотографије, а да га и Анастас није користио. Жанр фотографија Циганска музика, снимљена око 1860. године, изванредно је жива и импресивна по ликовима који су остварени као мале појединачне студије портрета захваљујући живописности и изражајности ликова свирача.
Стереоскопски снимци и снимци у слободном простору
За нас су посебно значајни Анастасови снимци Београда и Београдске тврђаве. То су прворазредни документи о изгледу и развитку главног града Србије, чије обале дотичу две велике европске реке и који је својим положајем још из дубоке таме праисторије до наших дана увек био мета освајачких подухвата различитих народа и цивилизација које су прохујале овим делом Балканског полуострва.
Анастас је снимао из различитих углова различите градске ансамбле. Са Капетан-Мишиног здања, са ког су се лакше сагледавали делови града, токови улица, распоред маса стамбених блокова, мање или више прилагођених терену и дубини перспективе, правио је висинске снимке. Његови снимци Београда су документ о изгледу града у једном тренутку његовог хода кроз време и историју, с подацима о тачним пропорцијама, архитектури, зградама и тек назначеним трговима и новим улицама, али исто тако и града који се баш тих година из турске касабе постепено претварао у модеран европски град са западњачком архитектуром.
Сачувана су два снимка Капетан-Мишиног здања, те најмонументалније и најрепрезентативније зграде у Београду седамдесетих година прошлога века, веће и од кнежевог двора. Оба су снимљена под истим углом, али у разним временским раздобљима. Направљени су убрзо по завршетку зграде, 1864. или 1865. године.
Снимци Горњег и Доњег града Београдске тврђаве су најстарије фотографије тих делова Београда. Нешто касније поред Анастаса Н.Стојановића појавиће се у Београду и руски фотограф Громан, као и Милан Јовановић, који ће снимати исте зграде и делове Београда. Али ипак су Анастасови снимци Горњег града с постројеном последњом турском војном посадом пред одлазак из Србије после предаје градова Србима 1867. године, или турски војни шатори у Београдској тврђави, као и први српски војници на бедему Горњега града, јединствени историјски документи, на којима су време и историја једног народа виђени и доживљени очима једног савременика и учесника тих збивања и предати будућим поколењима његових грађана.
Посебну занимљивост представља фотографија бедема Горњег града, које су по наређењу одушевљеног кнеза Михаила по одласку турског војног гарнизона, почели рушити. Међутим, нешто касније превагнула су мирнија размишљања па је одлучено да се тврђава таква каква је и њени бедеми који су говорили о страном завојевачу сачувају, сада само као део Калемегданског комплекса - живе историје под ведрим небом изражене архитектуром и простором.
У драгоцене фотографске документе и вредна Анастасова фотографска остварења спадају и Панорама Београда с пристаништем, Сава код Београда, Падина према Сави код Калемегдана, а затим и Поглед с Капетан-Мишиног здања, Улица Краља Петра (Читалиште) и др.
Поменимо још један значајан Анастасов допринос. Историјски дорађај који је уз династију Обреновића славила и цела Србија, педесетогодишњица другог устанка 1865. године, био је повод за Анастаса да сними масовне сцене с прославе, грађанство, српску коњицу у строју, свечани павиљон и остале призоре с велике прославе у Топчидеру. Нарочито су успеле неке од фотографија с прославе. Својим фото-апаратом Анастас је ухватио у широком распону читаву позорницу главних догађаја и манифестација на ливадама Топчидера с богатим шумским бедемом од дрвећа којим затвара композицију. Добро је ухватио и издиференцирао планове и групе у простору у коме он није могао да интервенише, већ само да бира тренутак и угао снимања и композицију у кадру.
На снимцима из баште кнежевог двора сачувао је Анастас изглед дворске страже, војника, официра-ађутаната, одборника у народним оделима, приспелих у аудијенцију код кнеза. Више снимака кнежеве баште и простране баште с перголом у Анастасовој кући у Београду сведоче да је и Анастас био пријемчив за утиске које пружају бујни, свежи и неговани вртови, некада тако многобројни у Београду, па их је и сам оставио на својим снимцима. Има ту добро наглашене просторности и дубине, благих сенки и полутама.
Бавећи се често у пратњи кнеза у дворцу Обреновића код Смедерева Анастасовој фотографској камери нису измакли ни Смедерево и његова околина.
Исто тако и серија снимака из Крагујевца потврдила је да се Анастас није одвајао од свог фото-апарата када је путовао уз кнеза Михаила као управитељ двора. Савременици су забележили његове речи „Ја не разумем, како неко може да буде без фотографског апарата". Ти снимци представљају прве фотографије Крагујевца и пружају податке о аутентичном изгледу Милошевог и Љубичиног конака, војника и официра српске војске, њеном наоружању.
Међу Анастасовим фотографијама насталим по повратку у Београд има већи број фотографија Београда, Београдске тврђаве и Крагујевца снимљених у стереоскопској техници.
|
|||||||||
