 |
АНАСТАС ЈОВАНОВИЋ први српски фотограф |
| Живот | Личност | О фотографији | Рад у Бечу | Рад у Београду | Значај | Изложба радова |
|
|||||||||
|
|||||||||
| "Где год је била она, ту је био Рај"- Адам | |||||||||
 |
 Glasajte-YUtop100 |
|
ФОТОГРАФСКИ РАД АНАСТАСА ЈОВАНОВИЋА
Б Е ЧДок су Француска и Енглеска биле земље у којима се откривала фотографија, Беч је, захваљујући фотографима аматерима и проналазачима као што су били Антон Мартин, библиотекар на Бечкој Политехничкој школи и професор Етингхаузер (Ettinghauser) са бечког Универзитета, постао место где се са великим одушевљењем неговала фотографија.
У Бечу се истовремено, када и Антон Мартин, за фотографију интересују апотекар Ендлихер (Endlicher), инжењер Бек (Beck), професор Пецвал, затим Нојман (Neumann), оптичари Плецл (Plotzl) и Фојгтлендер.
Тако се и у Бечу, том великом средњоевропском културном средишту, одмах појављују дагеротиписти, али фотографија добија прави замах тек појавом Пецваловог портретног објектива. Дагеротипије су прављене по двориштима, осветљеним ходницима, у природи, и то увек под јаком природном светлошћу, али ретко у атељеима.
Први професионални фото-атеље у Бечу имао је 1841. године Карл Шу (Carl Schuh) из Берлина и нешто касније Карл Штрезек (Carl Strezek).
Код Карла Шуа у атељеу се скупљао круг научника љубитеља дагеротипије (1840—1842). Међу њима су били већ поменути професор Етингхаузер, Пецвал, Фојгтлендер, Прокеш, др Бер (Berres), Вајделе (Waidele), Кратохвила (Kratochwila), Антон Мартин и многи други. Они су у својим атељеима правили снимке и прве покушаје и огледе. Тај скуп и дружење тих Бечлија, здружених фотографијом био је нека врста зачетка фотографског друштва у Бечу.
Прве дагеротипије појавиле су се у Бечу 1839. године. Послао их је сам Дагер још пре него што је његов поступак био детаљно објављен. Једну дагеротипију упутио је цару, а другу кнезу Метерниху. О њима се зна само из сачуваних извештаја савременика. Бечке новине донеле су њихов опис. Прва је представљала Notre Dame у Паризу, друга мртву природу, композицију од гипсаних одлива античких скулптура снимљену у атељеу. Као што и наш Анастас Јовановић бележи у својој Аутобиографији, те прве дагеротипије биле су изложене на бечкој Сликарској академији Св. Ане. Обе дагеротипије „инкунабуле" биле су дуго година у физичком кабинету царске куће у Хофбургу у Бечу, у коме је млади предстолонаследник учио. После смрти престолонаследника Рудолфа ова мала збирка подељена је школама и ускоро изгубљена.
Почетком септембра исте године у Беч су стигли и први оригинални дагеротипијски апарати. Један апарат је у почетку коштао 400 франака, а после неколико месеци могао се купити за 80 форинти. Као занимљивост и документ сачуван је попис имена са адресама њихових првих власника. Међутим, прави процват фотографија доживљава у Бечу тек проналаском Јозефа Пецвала. Његов портретни објектив омогућавао је од тада снимање и у атељеу, при атељерском осветљењу. Академик професор Пецвал и оптичар Фојгтлендер направили су тај чувени објектив 1840. године, који је од следеће године био у употреби. Фотографи су га с одушевљењем прихватили и све до краја века најрадије употребљавали за израду портрета у атељеу.
Тако је и Анастас, осетљив на све новине, и сам с одушевљењем похрлио да набави камеру с тим објективом.
Анастас Јовановић, један од првих поседника Фојгтлендерове камере, био је добро познат у круговима бечких фотографа, иако никада није имао званично протоколисан фото-атеље. Неки аутори чланака о Анастасу Јовановићу писали су да је он имао у Бечу „дагеротипску радњу. У регистру обичних и уметничких занатлија и радионица у нема га, док га Бечке полицијске власти у својим извештајима 1857. и 1858. године називају "der bekannte Photograph". Мада није био професионална радња, његов фото-атеље практично је постојао и у њему се Анастас активно бавио фотографијом од тренутка када је уз помоћ Деметра Тирке дошао у посед Фојгтлендерове камере па све док није отишао из Беча и вратио се у Београд.
Анастаса Јовановића као једног од првих фотографа Беча бележе историје фотографије и лексикони објављени у Бечу и Аустрији, па и данас га наводе међу пионирима фотографије у тој земљи. Тако је Карл Роспини (Carl Rospini) још 1855. године писао о Анастасу Јовановићу и његовом раду на првим стереоскопским снимцима Беча наглашавајући његову заслугу на том пољу. Професор др Едер (Eder) у својој Историји фотографије ставља га у 37. поглавље о „Проналаску фотографије" и опширно пише о њему, доносећи репродукцију снимка с негатива талботипије ађутанта кнеза Данила.
Анастас Јовановић се крајем шездесетих година вратио у Србију у Београд, али је двадесет година живота проведених у Бечу створило чврсту везу између младог уметника и тог великог, блиставог и очаравајуће културног града. Он је све до смрти наставио да повремено одлази у Беч и тамо проводи извесно време. Све до смрти сусретао се са својим пријатељима у Фотографском друштву и на годишњим скупштинама. Бечко Фотографско друштво му се одужило после смрти дужим некрологом пуним комплимената за личност и дело у једној свесци свог часописа; а председник Друштва је на следећој скупштини Анастасу одао пошту краћим говором.
Студирајући на Бечкој сликарској академији Анастас Јовановић је много научио. Наклоност према науци, студиозности и прецизности стекао је и развио школујући се и учећи код познатих и признатих бечких уметничких имена.
У том граду велике културне традиције и интензивног уметничког живота видео је и прву фотографију и од првог сусрета се одушевио њоме. Ту у Бечу, стекао је најбоље фотографско образовање у додирима с исто таквим заљубљеницима фотографије, а истовремено и озбиљним научним истраживачима. Ту је научио шта је фотографија, шта она може и где су јој границе.
Портрет
Већ 1841. године Анастасу се указала прилика да својим тек набављеним фотографским апаратом сними владајућег српског кнеза, младог Михаила. Том сусрету и кнежевом позирању пред фото-апаратом посветио је Анастас доста простора у својој Аутобиографији. Записао је како га је стриц младога кнеза, Јеврем Обреновић, довео у Београд у кнежев двор, као и да је два пута био на ручку код кнеза Михаила и књегиње Љубице. Том приликом је у дворишту двора снимио кнеза Михаила. Анастас није био задовољан тим снимком. У то време ретко се дешавало да снимак одмах успе. За време те посете добио је и дозволу од кнеза да може литографисати тај снимак.
Кроз Анастасов атеље у поткровљу зграде Таборштрасе бр. 6 без сумње је прошао низ значајних и мање значајних личности наше политичке и културне историје тога времена. У поткровљу зграде хотела „Национал" имао је Анастас атеље, а испод атељеа на IV спрату из дворишта стан. Зграда и данас постоји у Tabor Strasse (II Bezirk). Није било нашег човека који је дошао у Беч, пролазио кроз Беч, или дуже боравио у њему, а да није посетио Анастаса у његовом атељеу. У тај атеље су долазили кнез Михаило, Његош и многи други угледни Срби. Тако је Анастас постао нека врста српског конзула за наше људе у тућем свету.
Поред већ поменутог огромног рада на литографијама, цртежима и акварелима, као и у уметничкој радионици црквених икона и утвари, тај неуморни Анастас налазио је времена и снаге да сними у Бечу у периоду од 1840—41. до 1859. године импозантан број фотографија. Снимио је читаву једну галерију портрета личности и група, јединствене, прве, стереоскопске снимке Беча, композиције и мртве природе.
Иако се у свом атељеу, поред рада на литографији за време боравка у Бечу, судећи по ономе што је остало, живо бавио и фотографијом, сигурно је да Анастас није имао, као што смо раније поменули, регистрован професионални фотографски атеље ни у Бечу, а још мање касније у Београду, када је био заузет својом функцијом на двору кнеза Михаила.
Тачно је да је Анастас користио фотографију за израду литографија познатих личности, као што др Павле Васић пише, али је сигурно да се није бавио фотографијом само као помоћним средством при изради литографија. 0 томе недвосмислено сведочи његова изузетно велика фотографска заоставштина, веома разноврсна по избору мотива и тема, која је до данас сачувана.
У бечком периоду распон Анастасових интересовања кретао се од портретне и групне фотографије, преко композиција и мртвих природа до снимака Беча, његових капија, утврћених зидина које су постепено уступале место модерним булеварима, историјским споменицима, трговима, зградама, све до фотографског бележења неких значајнијих догађаја.
У уметности фотографије портрет је био најпривлачнији и најзанимљивији мотив због изванредне теме коју представља човек, његова личност и карактер. Привучени тим вечно загонетним мотивом фотографи су рано почели да снимају серије портрета, које су остале у историји фотографије као врхунска остварења у тој врсти уметничког израза. У Лондону их раде Мајол (Ј.Р. Mayall), y Паризу седмадесетих година, Меландри (Melandri). Ти портрети су били права уметничка дела.
To интересовање довело је и до бриљантних снимака Енглескиње Џулије Камерон и Француза Надара, који представљају врхунска остварења у фотографији прошлога века, непревазиђена у тој врсти и у XX веку.
Прва по обиму, а неоспорно и најзначајнија по културно историјској вредности, у Анастасовом фотографском завештању из бечког периода је збирка портрета личности и група. Тачно је да је један број портрета Анастас снимио, као што је поменуто, ради литографисања. Међу њима је било српских владара, политичара, државника, уметника, и интелектуалаца. Та импозантна галерија портрета, започета у Бечу првих година четврте деценије XIX века допуњавана је и касније у Београду све до осамдесетих година. Поред личности предвиђених за израду литографисаних портрета, Анастас је снимио неупоредиво већи број портрета других грађана, жена и деце, на жалост, нама добрим делом непознатих.
Страсно заинтересован за портретну фотографију, он је неуморно снимао у Бечу, тако да је кроз његов уметнички атеље продефиловала дуга поворка славних личности, блиских пријатеља, можда и пријатеља његових пријатеља и обичних познаника.
У бечком периоду Анастас ради портрете скоро искључиво у техници талботипије. Снима у свом атељеу, као што се и радило у то доба. Модели седе на стилским наслоњачама или столицама, ослоњени левом или десном руком о сто, прекривен тканином са шарама, неизбежним реквизитом у првим фотографским атељеима.
Понекад се на наслоњачи издајнички појави и ослонац за главу модела, с обзиром да је експонирање захтевало доста времена и мирноћу модела за то време.
Познато је да су сликари често постајали фотографи и да су при компоновању портретне фотографије очигледно користили знање преузето из сликарства. То се осећа у композицији, постављању модела, осветљењу. Ти портрети су у ствари монохромне минијатуре, само остварене у другој техници. На колорисаним талботипијама односно фотографијама та разлика је на први поглед невидљива.
Тако су и Анастасове фотографије веома сличне у ставу, концепцији, па и штафажи с ликовним делима тога доба, а скоро истоветна с фотографијама других савремених фотографа из различитих земаља.
Став Анастасових модела на портретним фотографијама је већином конвенционалан. Он користи неколико усвојених ставова с малим изменама. Али зато има и портрета који су у ставу успели неусиљеношћу и спонтаношћу која зрачи из модела и надахњује и фотографа.
Код његових портрета модел, на жалост, већином позира. То је умањивало могућност да се успостави однос с личношћу модела и да се постнгне психолошка изражајност. Личности су остајале затворене, понекад с укоченим изразом, свесне да их око камере немилосрдно посматра и све бележи.
Анастас је с правом постављао своје моделе испред неутралне позадине. Ако то није био случај при снимању, то је постизао накнадно, апликацијом црне хартије или тушем на позадину негатива, а та неутрална позадина требало је да истакне лик и личност модела. Умео је добро да постави модел у средиште слике, знао је да постигне добре контрасте светлих и тамних површина. Знао је да на фотографији треба да буде што мање предмета, тако да се јаче изрази личност модела.
Светлост, тако важна у фотографији, на Анастасовим портретима није увек брижљиво простудирана. Он не води, увек, довољно бриге о извору светлости. Његово осветљење је каткада конвенционално, али зато на неким портретима игром светлости и сенке постиже пластичност ликова и даје већу изражајност личности. Као и сликаре, тако и фотографе неки модел надахњује и делује на њих својом изразитом личношћу, било да је то енергија и снага сурове, јаке воље као у портрету Томе Вучића Перишића, одмереност или проницљивост мудрог државника Илије Гарашанина, или пак нежност, љупкост и безазленост Анастасове и Мариновићеве деце.
На фотографијама кнегиње Јулије и кнеза Михаила, снимљеним у дворцу у Бечу око 1856. године, Анастас Јовановић је светлошћу и компоновањем остварио права мала уметничка дела. Ентеријер је натопљен благом светлошћу и атмосфером кoja окружује живе и топле људске ликове младе књегиње и кнеза. Све је на тим снимцима у финим прелазима, а ипак тако чисто и пуно контраста. Сматрамо да портрети књегиње Јулије и кнеза Михаила снимљени поред прозора у салону њихове бечке резиденције по својим уметничким вредностима не заостају за портретом леди Хаварден (Hawarden) Код прозора, снимљеном око 1863. године, с изванредно компонованом игром осветљених и осенчених делова и раскошном пластичношћу снимка.
Посебно бисмо издвојили серију портрета кнеза Михаила, које је његов дугогодишњи пријатељ и увек присутни Анастас Јовановић снимао годинама живећи у његовој близини. Кнез Михаило, тако захвална личност за портретисање - личност одређене физиономије, емотиван, веома културан, мисаон и хуман, изразито финих и хармоничних црта лица, био је изванредно погодна тема за фотографску камеру Анастаса Јовановића.
Сви Анастасови снимци кнеза Михаила потичу из уметниковог бечког периода укључујући и добар део снимак у створеном простору на имању Обреновића, у Влашкој. Само је први снимак кнеза Михаила направљен као што смо већ поменули, 1841. године у Србији, у Београду. Тај снимак нажалост није сачуван.
У време његове друге владе, кнеза Михаила у Србији фотографишу специјално позвани бечки фотографи, и портретишу многи уметници. То су по правилу званичне репрезентативне фотографије или уметнички портрети владајућег кнеза.
Групи портрета чланова породице Обреновић, поред серије младога кнеза Михаила и касније кнегиње Јулије, придружују се и снимци репрезентативних портрета кнеза Милоша које су радили аустријски сликари, као што је на пример онај сликара Ајнзлеа (Einsle), затим фотографије Јована Обреновића, Томаније и њене кћери Анке Константиновић.
Приликом Његошевог боравка у Бечу, при његовом повратку из Италије, Анастас је фотографисао "владара Црне Горе и Брда" и неке угледне Црногорце и Брђане из Његошеве пратње. Сачуван је опис једне Његошеве посете Анастасовом атељеу у Бечу „долазио је у литографску и фотографску радњу Настаса Јовановића, где се сликао седећи у великој столици, с црногорском капом на глави и црногорским хаљинама, које је свагда носио. По тој фотографији наскоро затим израдио је Настас Јовановић његову литографисану слику. Такав је исти изгледао последње године свога живота". И сам Његош се интересовао за фотографију 1845. године. To се види из његове преписке с Гагићем, којом приликом тражи у Дубровнику човека који би умео „скидати образа дагеротипом". Једини аутентичан и објективан ликовни документ о изгледу владике Петра Петровића Његоша, владара Црне Горе и Брда, мислиоца и песника, ухватила је Анастасова камера и поред неколико изванредно успелих али и субјективно виђених уметничких портрета сачувала га за историју. Тај човек изразито мужевне лепоте, трагична личност богатог унутрањег живота био је изванредан модел и подстицај за Анастасову камеру. Његошеве портретне фотографије које је Анастас снимио у Бечу пред његову смрт 1851. године припадају најдрагоценијем и најрепрезентативнијем делу Анастасове фотографске заоставштине.
Да је Вук Караџић био најмаркантнија фигура културног тренутка Срба у Србији и у Аустрији, потврћују и Анастасови снимци овог нашег великана и културног прегаоца Србије у прошломе веку. Сваки од Анастасових снимака Вука представља малу студију у реалистичном схватању и поступку. Довољно је концентрисати се само на снимљене Вукове портрете па тако много схватити и проникнути у ову изузетну личност наше историје из времена када су се тек постављали темељи новије српске културе. За њим су у тој групи књижевника Милица Стојадиновић Српкиња, Ђура Даничић, Љуба Ненадовић у младим годинама и Бранко Радичевић. Милица Стојадиновић није била задовољна литографијом, коју је израдио Анастас Јовановић, и у писму Мини Караџић захваљује на помоћи код другог покушаја литографисања њеног портрета а према раније снимљеној фотографији „Хвала вам и на обећању да ћете по повратку у Беч художнику у помоћи бити, по слики на зракопису и други пут срећу да куша на утеху његову"
У Анастасовој заоставштини налази се талботипија младог човека која треба да представља Бранка Радичевића, рано преминулог песника, романтичара и пријатеља Мине, кћери Вука Караџића. Бранко Радичевић умро је 1853. године, а живео је у Бечу у исто време када и Анастас, па је било скоро немогуће да није овога познавао и да, као и већина Срба, није долазио у његов атеље. Мало је вероватно да је Анастас пропустио да сними Бранков лик. 0 тој се фотографији доста расправљало, тим пре што се у фонду Анастаса Јовановића у Музеју града Београда чувају два спорна снимка. На једном је то млад човек упалих образа и грозничавих очију, на другом исто тако млад човек само снажне физичке грађе, и изгледа нимало нарушен тешком болешћу — туберкулозом од које је Бранко Радичевић тако рано и умро. Па ипак је прави Бранков лик баш тај млади човек, још неисцрпљен тешком болешћу.
И портрет сликара и културног визионара XIX века Димитрија Аврамовића, који припада овој групи фотографија уметника, достигао је оне границе кад уметнички израз надвлада форму.
Иако забележен код српске владе као присталица Обреновића, Анастас је, пошто је нормализовао своје односе с властима у Србији, поред других личности фотографисао и Кнеза Александра и Књегињу Персиду Карађорђевић, додајући тако својој плејади фотографисаних српских владара и кнежевски пар Карађорђевића.
Исто тако у бечком раздобљу настали су и многи Анастасови снимци државника и политичара карађорђевићевске Србије, по свему судећи снимљени у Београду, када је тамо повремено боравио. Мећу фотографијама политичара и попечитеља српске владе, поред већ поменутог снимка Томе Вучића Перишића, налазе се портрети Аврама Петронијевића, једног од главних уставобранитеља у Србији и сарадника Томе Вучића, Илије Гарашанина и Алексе Симића - тадашњих председника совјета, Јеремије Станојевића, Миливоја Петровића, проте Матије Ненадовића и других познатих имена српске политичке и културне историје.
Сачувани су и портрети Капетан Мише Анастасијевића у млађим данима и његове супруге Христине, као и њиховог зета попечитеља финансија Јована Мариновића.
Међу занимљивим и драгоценим снимцима Анастасовим је и снимак Хајдук-Вељковог брата Милутина Петровића, чији је лик због његове сличности с Хајдук Вељком Анастас користио при изради литографије тога нашег јунака.
Фонду портретних фотографија насталих у Бечу припада и изванредно занимљива групна фотографија Депутација босанаца у Бечу 1858. године - ликовни документ који сведочи о једном политичком тренутку Босанаца. Анастас је очигледно био у току свих политичких збивања и у осталим југословенским крајевима и будно је пратио напоре за ослобођење великих словенских етничких целина на Балкану, које су држале у својим оквирима Отоманска и Аустријска царевина.
Кроз Анастасов бечки атеље продефиловали су и његови пријатељи и заштитници, моћници економског живота аустријске државе - барон Сина, Теодор и Деметар Тирка, Константин Курти и др., као и велики број непознатих грађана Беча разних година, младе и старе жене, деца и Анастасова послуга и суседи.
Анастас је у више махова снимио себе у свом бечком атељеу. To су аутопортрети настали у дужем временском распону, судећи по Анастасовом физичком изгледу и осталим променама.
И Анастас се повиновао моди времена у коме је живео. Мода колорисаних дагеротипија, па затим талботипија, заменила је добрим делом потражњу за минијатурама. Сигурно да сликару изврсних, ваздушасто направљених акварела није било тешко да с успехом ради колорисане талботипије. У његовој колорисаној заоставштини има их у свим етапама колорисања. Од само припремљених подлога с бледим контурама позитива талботипије преко делимично исликаних до дефинитивно завршених портретних фотографија. На тај начин је лако пратити цео Анастасов поступак при колорисању. Поједини портрети су успела остварења, која оживљују и подвлаче индивидуалност и животност портретисаних модела свежим спектром акварелских тонова с ретким наносима темпере.
Стереоскопски снимци и снимци у слободном простору
Историчари фотографије у Аустрији не могу да мимоиђу Анастаса Јовановића као једног од пионира стереоскопског снимања у тој земљи.
На препоруку Вука Караџића, Анастас је посетио 1854. године, једног руског пуковника, пореклом Далматинца, који се са супругом на пропутовању задржао у Бечу. Он је Анастасу показао стереоскопске портрете израђене у Лондону. То су биле две паралелне фотографије на истом листу хартије које су се гледале кроз специјалну кутију тако да се добијао утисак пластичности лика и дубине.
У својој Аутобиографији Анастас детаљно описује како је сам открио како се то ради и на ком принципу тај поступак почива. Пошто је добио од руског пуковника те снимке, отворио их је и утврдио да су то два истоветна снимка од којих је један минимално померен у страну. Тако је радознали и предузимљиви Анастас одмах направио свој први стереоскопски снимак. Снимио је свога слугу како седи на столици фронтално постављен. Затим је наставио да прави велики број стереоскопских снимака својих пријатеља, свог сина, старог Беча.
Исте, 1854. године бечки оптичар Венцел Прокеш (Wenzel Prokesch) направио је изложбу стереоскопских снимака у познатом локалу Шперл (Sperl). Анастас је показао изненађеном Прокешу своје стереоскопске снимке Беча, и овај их је одмах изложио. Из неких нама непознатих разлога Анастас није желео да Прокеш објави његово име.
Међу сачуваним Анастасовим стереоскопским снимцима, од најранијих из 1854. године, па до оних сниманих седамдесетих година у Београду може се уочити ширење Анастасовог интересовања, као и разлика у композицији, осветљењу и техничком извођењу. Први снимци су, природно, бојажљиви покушаји, крајње конвенционално компоновани, било да су портрети, мртве природе или групе. Али је зато у стереоскопским снимцима Беча, који имају неоспорну културноисторијску и документарну вредност као први снимци те врсте овога града, Анастас био сигуран и објективан сведок, који је оком камере забележио изглед града у једном тренутку његовог трајања.
Ha већини Анастасових стереоскопских снимака Беча нема људи, и градске вреве, живости и кретања. Он није као Адолф Браун (Adolf Braun), у свом снимку Булевар Поасонијер снимао реку возила и људи на осунчаном париском булевару или као Ежен Атже (Eugene Atget) правио серије из живота са улице, где је хватао и бележио изглед кућа, балкона, фасадних декорација, улаза у трговине, возила и људи. Он је био сав усредсређен на фотографско овековечење тог монументалног Беча, града опасаног још увек масивним, дугим и високим градским зидинама с мостовима и градским капијама. Његову пажњу привлачили су тргови, барокна архитектура и вајарски споменици, моћни Точак у Пратеру или они делови Беча где су непосредно после рушења градских зидина постављали темеље и трасирали велике модерне булеваре чувеног бечког Ринга, укључујући и фотографије са свечаности полагања камена темељца за бечку Вотивну цркву. Ови последњи снимци са освећења цркве ухватили су тренутак када је све спремно за дочек највиших моћника аустријског царства с декорацијама и царским инсигнијама. Ти његови снимци у слободном простору, то његово сликање града под сунцем и у пуној дневној светлости изражавају нов доживљај света, с неприкривеним задовољством због могућности да се фотографијом све то изрази.
Анастасове фотографије нису све исте ликовне и документарне вредности. У некима је брижљивом композицијом добро постављених вертикала или хоризонтала одабраних блокова зграда или масе градских зидина с капијама постигнут ритам, уравнотежена композиција и изражена статична снага тих заштитних бедема, који полако нестају и уступају место модерном граду и улицама. Капија Кертнер I (Kartner Thor) и капија Кертнер II, затим Фердинандова капија (Ferdinands Thor) и друге капије сачуване су на Анастасовим стереоскопским снимцима из 1854. године. Снимци бечких тргова Am Hof, Der Hohe Markt, Der Neue Markt или Graben имају успело ухваћену атмосферу мирних, складно укомпонованих тргова с богатом, уједначеном, барокном архитектуром околних зграда и стилски одговарајућим вајарским споменицима.
И Анастас Јовановић је снимао архитектонске објекте и тргове с једном или више фигура у групи. Очигледно је повремено настојао да повеже човека и архитектуру. У тој групи стереоскопских снимака Беча посебно се истиче један. To је снимак Пред капијама Хофбурга, изврсно одабраног градског ансамбла. У првом плану је простран трг. У другом плану позадину затвара класицистичко зидно платно с капијама које имају врло добар ритам. У простору пред капијом је само витка усамљена фигура младог човека с цилиндром на глави. По свему судећи то је кнез Михаило. Цела композиција је осмишљено спроведена или је пак у једном тренутку уметник у Анастасу осетно складну већ осмишљену композицију, коју је само прихватио и с крајњом једноставношћу и убедљивошћу свео само на наглашени први план с изразитом дубином трга, с отварањем снимка које допушта продирање у простор, с једном вертикалом - фигуром младог човека који стоји - и архитектуром која затвара позадину и намеће осећај просторности и тродимензионалности и без помоћи стереоскопског апарата.
Сви снимци Беча снимани су камером у висини човека, сем неколицине. То су снимци рушења градских зидина и изградње широких булевара Ринга.
Светлост је један од веома важних елемената у фотографији. Анастас је при снимању Беча често успешно водио рачуна о тој вредности у фотографији. Снимајући дворце и друге стилске зграде и тргове са споменицима постизао је контраст светлости и сенке, чиме је истицао архитектонску пластику и скуплтуре. Међутим, понекад му се догађало да је под пуном светлошћу архитектура остајала без пластичности.
Анастас је снимао и појединачне предмете и мртву природу, уобичајене мотиве већине првих фотографа. Анастасова Мртва природа слична је у композицији с Дагеровом Мртвом природом рађеном у његовом атељеу 1837. године. Потсетимо се да је Анастас имао прилике да види две Дагерове инкунабуле-дагеротипије, које је овај послао аустријском цару у Беч. Једна од њих је била Мртва природа с античком скулптуром.
Поред разноврсних тема и мотива који су привукли Анастаса да их забележи фото-камером и отргне од заборава и сачува за будућност, привукла га је и вечна тема живота и смрти. У његовој фотографској заоставштини сачувана је једна талботипија На самртничкој постељи. Занимљиво је да је 1854. године и Берч (Bertsch) y Паризу снимио фотографију с истим мотивом самртника.
|
|||||||||
